Da je duži moj dan…

Jugoslovenska pop muzika u početku nije imala tog kreativnog kapaciteta da odgovori izazovima koji su stizali sa Zapada, ali je to vrlo dobro iskoristila kao odskočnu dasku na putu ka autentičnoj, autorskoj muzici. Tih pedesetih i šezdesetih godina, na tuđe melodije, na bini je skakao Đorđe Marjanović, a mladi „električarski” bendovi su pravili lom na svojim igrankama, gde su se često nadmetali ko zna više pesama i ko može duže da svira. Nisu se čekali novi hitovi na vinilu, već se „hvatao” Radio Luksemburg ili radijski prenos festivala u San Remu da bi se iste noći na nove hitove pisao tekst, najčešće na srpsko-hrvatskom jeziku.

Ova pesma je prošla taj razvojni put. Sve je to počelo od jednog mog kolege, kasnije plodnog autora tekstova pesama zabavne muzike. Gospodin Pjer Delanoe radio je pre Drugog svetskog rata kao poreski službenik, pa poreski inspektor. Međutim, došao je rat i malo promenio njegove životne planove, pa je tako on promenio svoj životni poziv. Upoznao je mladog Žilbera Bekoa, buduću legendu francuske šansone, i otpočeo saradnju sa njim. Kako su se hitovi nizali, počeli su mu se javljati i drugi pevači. Među njima i mladi Mišel Fugen, kome je dao svoju pesmu Je n’aurai les temps. Mladi Fugen je tu pesmu uvrstio na svoj album iz 1967. godine, a onda je ova pesma uzletela. Već sledeće godine, jedan mladić maorsko-engleskog porekla sa Novog Zelanda, po imenu Džon Rouls, snimio je If I Only Had Time, engleski prepev Fugenove pesme. S obzirom na to da je pesma ispevana na engleskom jeziku, koji je uveliko postao lingua franca, postao je i dostupan široj, većinski anglofonoj publici. Visoko se kotirala na rang-listama Velike Britanije, Novog Zelanda, Belgije, Holandije, Zapadne Nemačke…

Novembra 1968. godine, pesma je sletela na nosače zvuka u Jugoslaviji. Na tekst Ivice Krajača, uz podršku Zabavnog orkestra Radio-televizije Zagreb i kvarteta Admira,  pesmu je izveo mladi Mate Mišo Kovač, Šibenčanin sa tapetarskim zanatom, koji je svoju karijeru započeo originalnim nastupima po beogradskim restoranima, hotelima i klubovima, i koji je već tada iza sebe imao par uspešnih singlova. Generalno, mišljenja o pesmama sa početka njegove karijere i onima iz osamdesetih godina, kada je ista doživela svoj zenit, podeljena su. Jedni preferiraju pesme sa početka karijere koje nisu autorske već obrade, ali autor mora primetiti da se ne radi o, za to doba, prepevima italijanskih, francuskih i nemačkih pesama, već uglavnom američkih poputa If You’re Going to San Francisco Skota Mekenzija, I can’t stop loving you i Crying time Reja Čarlsa. Drugi opet vole „originalnu” fazu, u kojoj je postao nekrunisani kralj lakih nota u bivšoj nam državi. Sve u svemu, jedna velika karijera se rađala tih godina, a mnogi su odrastali, voleli i patili uz Mišine hitove.

Godina je 1985. Po scenariju Nebojše Pajkića, u režiji Dinka Tucakovića, snimljen je film Šest dana juna, sa Nebojšom Krstićem (VIS Idoli) i Cintijom Asperger u glavnim ulogama. Muzika za film bila je poverena frontmenu beogradske novotalasne grupe Vladi Divljanu. Zanimljivo je to da je Divljan gotovo sam bio autor celog albuma, iako je potpisan kao album Idola, što je bio ujedno i poslednji album u njihovoj diskografiji, nakon čega je grupa zvanično prestala da postoji. S obzirom na to da je radnja filma smeštena u kasne šezdesete, Divljan se opredelio da u film uvrsti i kompoziciju, koja je, prema njegovim rečima, obojila njegovo kasnošezdesetsko detinjstvo, a to je numera Da je duži moj dan. Koliko je stvaralački originalan ovaj album bio govori i činjenica da je Divljan za njegove potrebe napisao čuveni narodnjak Ja je zovem meni da se vrati koju je izveo „kosmički Bosanac” Jahija Gračanlić, a Divljan nije sakrio da mu je za inspiraciju bilo potrebno neko vreme po kafanama i litar „ljute” kako bi seo da piše.

Kako bi numera bila kompletna, Divljan se uhvatio za telefon i okrenuo 041… (nekadašnji pozivni za Zagreb, a ne hotlajn, prim. aut.). Rekao je da će doći ovih dana u Beograd, te da će odratiti pesmu. Na vratima studija pojavio se on. Omaleni čovek, sa prstenom na malom prstu, crnom kosicom i brčićima, otkopčanom košuljom i velikim naočarima. „Momci, ’ajmo odmah počet’, trebao bi do sutra bit’ u Zagrebu.” Ušao je u studio. Iza pulta bili su oni, beogradski klinci, sa svojom novostečenom slavom. Iza stakla bio je on, sa svim brojevima jedan na top-listama, pobedama na festivalima i par besmrtnih pesama koje su ga učinile legendom za života, a vredno je pomena da ga je još velikih hitova čekalo u godinama koje dolaze. Izašao je iz studija posle nekoliko take-ova, pozdravio se i otišao. I do dana današnjeg, ostala je ta, jedna od najneobičnijih saradnji u istoriji jugoslovenske popularne muzike. Mišo & Idoli. Čovek koji nije imao prateći bend, kao što je to imao Đorđe Marjanović ili Ivica Šerfezi, a sa druge strane momci koji su bili deo jedne subkulture koja nije bila nalik svetu iz kojeg je on dolazio. Po mom mišljenju, bolje od originala.

Možda bih imao još ponešto reći u ovoj kolumni. Napisao bih to, da je duži moj dan…

piše: Pavle R. Srdić