piše: Ivan Veljković
Izvor: Komiko
Crtež: Didije Komes
U prošlom broju…
„Mnogo buke samo u prvom albumu, ne? Dovoljno da i jedan pajac zanemi.”
Spremite se. Sledi mnogo reči. Sledi mnogo reči za delo gde su reči prisutne, ali neretko sekundarne. Odnosno, ne, lažem. Ne za delo. Za opus.
Didije Komes, rođen kao Ditrih Erman Komes, poreklom je iz sela Surbrot, opština Vem, Belgija. Pritom je poreklom i „kopile dve kulture”, kako će sebe nazivati, budući da mu je otac govorio nemački, a majka francuski. Naravno, treba istaći i činjenicu da je Vem usred planina Ardeni, geografske četvoromeđe Nemačke, Francuske, Belgije i Luksemburga. Ali Ardeni nisu bitni ovde zbog svog geografskog položaja, niti su Komesovi roditelji bitni zbog svog rodnog jezika, niti je njegovo rodno selo bitno zbog njegove lične karte.
Svi ovi detalji su bitni, naime, zato što informišu čitaoca o apsolutno svemu što se može naći u Komesovom opusu, koji je izuzetno veliki. Toliko veliki da Omnibus izdanje, koje sadrži bezmalo devet albuma u tri velike knjige, a koje je u Srbiji predano plasirala izdavačka kuća Komiko, zasigurno teži nekih dvadesetak kilograma.
Naravno, ovaj članak nije ni približno dovoljan da u detalj pokrije sve što Komes ima da ponudi. Za takav poduhvat bi bilo potrebno da se napiše epopeja duga nekoliko knjiga, opera vredna Vagnerovog pera ili Tolkinove promišljenosti. Umesto toga, dotaći ćemo se onoga što Komesa čini…pa, Komesom.
Pre svega, treba istaći da pomenuti Omnibus ne pokriva sve od Komesovih stripova. Ključni je izostanak njegovog prvog dužeg strip serijala Ergun potukač, kao i niz kraćih stripova koje je objavljivao pre toga. Naime, ovde se protežu samo njegovih devet najdužih i najznačajnijih priča: Tišina, Gavranova senka, Lasica, Eva, Drvosrce, Iris, Kuća gde drveće sanja, Tigrove suze i Poslednji štih. Inače, treba istaći i to da stripovi nisu u omnibusu poređani hronološki po godinama izlaska, čak ni u izvornom frankobelgijskom izdanju. Umesto toga, prvi omnibus sačinjavaju Gavranova senka, Eva i Drvosrce, drugi sadrži Tišinu i Lasicu, a treći se sastoji iz preostala četiri (poređanih hronološki ovaj put).
Radnje ovih abuma su nepovezane i svaka prati svoju priču. Gavranova senka govori o nemačkom vojniku Gecu koji na ratištu, usred borbe, nabasava na čudnu porodicu koja naizgled ima natprirodne sposobnosti. Eva zatiče jednu devojku, Albu, kako, usled nepovoljne situacije, mora da provede par noći u kući gde žive dvoje blizanaca, sestra Eva i brat Iv, i gde je prepuštena milosti (i nemilosti) vlasnika kuće. Drvosrce čitaocu govori o ratnoj fotografkinji Jantar koja se vraća sa ratišta sa PTSP-om (posttraumatskim stresnim poremećajem) i u svojoj uobrazilji govori sa troje naizgled imaginarnih osoba, pritom izjavljujući ljubav izvesnom Drvosrcu. Tišina, Komesova možda najpoznatija i najpopularnija priča, prati nemog dugajliju po nadimku Tihi kako u svom rodnom selu polako proživljava razna iskustva, od zlostavljanja od strane svog šefa, pa do upoznavanja jedne stare, slepe Ciganke koja će mu otvoriti oči ka istini.
Lasica je priča o bračnom paru koji se, zajedno sa sinom koji ima autizam (i još jednim detetom na putu), doseljava u ruralne predele Belgije zarad muževljevog posla, gde supruga saznaje o lokalnim okultistima i o raskolu između drevne tradicije i modernog hrišćanstva. Naredne dve priče, Iris i Kuća gde drveće sanja, obe imaju tinejdžerke kao protagonistkinje. U prvoj se mlada Iris zaljubljuje u šumskog duha nalik Panu, dok se polako različite loše stvari odvijaju u prirodi oko nje. Sa druge strane, priroda mladu Kibelu i njenu baku direktno napada – u pitanju je drveće koje polako ljudima uzvraća udarac. Naravno, Komes mora da ima i jednu priču o američkim domorocima, i tu su Tigrove suze da to mesto popune – u pitanju je putešestvije troje Indijanaca koji pokušavaju da nađu svoje novo pleme. I za sam kraj, tu je još jedna ratna priča, Poslednji štih, koja govori o jednom svežem vojniku na frontu koji razgovara sa odavno pokošenim, mrtvim osobama iz mesta koje u tom trenutku Amerikancima i Nemcima služi kao ratište.
To su ukratko priče. Bacimo se na elemente koji ih krase.
Element #1: Priroda
Kako je Komes odrastao u Ardenima, nisu mu bile strane šume, reke, jezera, proplanci, brežuljci, livade, pećine i uvale. U gotovo svim delima šuma ima jako prisustvo (poput Iris ili Drvosrca) ili je čak fokus priče (Kuća gde drveće sanja). Kombinacija nesputane prirode sa nesputanom klimom dodatno pojačava efektivnost korišćenja ovog elementa. Komes, primera radi, izvanredno prikazuje scene usred snega ili snežne mećave (Tišina, Poslednji štih), gde vidimo tablu za tablom kako ova bela pojava polako ali sigurno prekriva apsolutno sve na tabli, u kontrastu sa mnogo, mnogo crne koje Komes i inače koristi u svojim delima.
Dakako, jedan važan deo prirode koji se u maltene svim albumima javlja (sa izuzetkom Eve) jesu životinje. Komes ne preskače da na barem nekoliko strana prikaže patke u letu, vukove, lisice, veverice, gavrane, vrane, sokole, ribe, zmije, mačke ili tigrove. Štaviše, u pričama kao što su Iris i Poslednji štih, neke od životinja čak i pričaju.
Komesa je priroda fascinirala. Sama činjenica da nas može progutati, poput drveća u Kući gde drveće sanja, ili pak paukova u Tišini, dovoljno govori. A opet, kada je ozleđena, poput pustoši koje nalazimo u Gavranovoj senci ili Poslednjem štihu, njene povrede nas bole. Komes prelepo ilustruje sve čari, ali i sve opasnosti, pa i sve ranjivosti prirode kao takve. I u najvećem broju slučajeva, glavni akteri naših priča ili postanu žrtva prirode ili joj se, na ovaj ili onaj način, u potpunosti okrenu.
Element #2: Mistika
Kao slabo naseljena regija, Ardeni su uglavnom nedostupni i nepristupačni spoljnim uticajima, te nije čudno naići i dan-danas na ljude koji se bave izvesnim zastarelim i paganskim običajima. Ciganka iz Tišine je tu možda najpodesniji primer nekoga ko gata, baca čini i koketira s okultnim, premda čak ni u tom samom stripu nije jedina koja se mistikom bavi. Meštani sela gde su se Žeral, Ana i Pjer doselili upravo su podeljeni po verskoj osnovi, gde titularna Lasica i njen otac, vajar, štuju stare bogove plodnosti. I naravno, ne treba ni isticati sva mitološka stvorenja iz Iris. Čak se i nesigurnost oko Eve i Iva, iako donekle pojašnjena naučim putem, može podvesti pod mistiku, jer u jednom trenutku ni sam čitalac nije siguran šta je tačno, a šta nije.
Dakako, tu glavnu ulogu igraju i kulture koje su dijametralno suprotne ardenskoj, ali su se jako lepo udomile kod Komesovih radova. Naime, Tigrove suze prate Malu Popišulju, Vatrenog Govora i Nevelikog Čoveka da putem snova pronađu pleme bazirano na životinji koja se ni u kom obliku nije našla na američkom kontinentu – na tigru. Sama činjenica da Vatreni Govor koristi vatru po volji a da Mala Popišulja ima snove o ishodu događaja dovoljno podvlači sličnost mistike u američkih domorodaca naspram mistici među belgijskim paorima.
Element #3: Seks
Iako tako ne deluje na prvi pogled, Komes jako često koristi seks u svojim delima, uglavnom u svojstvu prelaska nekog praga bez povratka, i najčešće kao indikator dve stavke. Prva je ta da je čin seksa na neki način u potpunosti promenio likove, a samim tim i radnju. Druga je ta da je polna privlačnost, ili pak ljubav, proistekla iz seksualnog čina skoro uvek tabu na neki način. Recimo, Alba i Iv ležu zajedno u šumi iako je Iv veran svojoj sestri Evi, čak fanatično. Gec, i pored žive supruge, stupa u odnos sa misterioznom i lepom Milom (premda ne vidimo sam čin). Iris i Veliki Jelen se takođe stapaju u jedno, što nju navodi da se u njega zaljubi do ušiju (izuzevši činjenicu da joj je on zapravo otac). A trenutak kada Tihi i Ciganka Sara i sami ležu u postelju je trenutak bez povratka za oboje, u apsolutno svakom smislu te reči.
Sveukupno, samo u Kući gde drveće sanja i Poslednjem štihu nema niti jedne scene seksa, čak ni implicirane. U svim ostalim, polni čin je najčešće istaknut u udarnom trenutku priče, gde su likovi izloženi crno na belo (čak i bukvalno, s obzirom na prirodu Komesovog stila crtanja) i neretko u tišini. Drugim rečima, ne samo da je ovaj element deo priče, već Komes želi da obratite pažnju na njega, da je to čin kome se treba posvetiti pažnja. Da je to, kao i životinje koje okružuju likove, kao i ogromno drveće, strme planine, jezivo vreme ili voda koja juri, deo prirode.
Element #4: Lepo i ružno
A deo prirode je i to da se ne mogu svi ljudi predstaviti na isti način. Kad govorimo o Komesovoj estetici, ona je najbliža stilu Huga Prata, autora legendarnog Korta Maltezea (Komes i Prat su bili prijatelji, i Pratov stil je u velikoj meri uticao na Komesov). Drugim rečima, kad on ilustruje likove, jasno se vidi kako će najčešće (ne uvek, ali najčešće) da izgledaju njegovi protagonisti, a kako antagonisti ili sastranični likovi.
Bez sumnje je to da uglavnom žene u glavnim ulogama predstavlja vilinskom lepotom, često kao vitke, stasite dame sa očima i pogledom koji mame. Kod Iris je, recimo, činjenica da ima maltene mačje oči upravo ono što drugi likovi ističu. Mila iz Gavranove senke i Alba iz Eve imaju obe taj misteriozni kvalitet, gde se njihova lepota pojačava time što nisu idealne žene i što kriju nešto od njihovih docnijih ljubavnika u stripu. Sara iz Tišine, iako znatno starija, takođe izgleda privlačno, do te mere da i Tihi i Abel, odnosno i glavni protagonista i glavni antagonista, žude za njom. Lasica iz Lasice isto potpada u tu kategoriju, a ni Mala Popišulja nije daleko, s tim što njoj dodatno lepotu pojačava to što je, po pitanju kulture i načina odevanja, različita od gotovo svih žena u Komesovim stripovima.
Ali Komes se ne ograničava samo na lepe žene. I muškarci su kod njega, barem oni koje želi da istakne, zapravo atraktivni. Iv, recimo, ima taj androgeni kvalitet, dok je Veliki Jelen više muževan, htonski, virilan. Štaviše, u jednom trenutku Sivko Velikog Jelena i naziva Panom, koji je u antičkoj Grčkoj slovio za pohotno božanstvo kome je samo požuda na umu. Žeral i Ana, likovi iz Lasice, oboje su maltene vanzemaljsko lepi, sa konstrukcijom lica i tela koje bi ih komotno smestilo među rezidente Melnibonea (da, onog Elrikovog). Čak i Tihi, naizgled priglupi glavni lik Tišine, sjaji nekom spoljnom lepotom i estetski mnogo bolje izgleda od 90% likova ne samo njegovog, već i svih ostalih stripova u Komesovoj izradi.
Dakle, to ostavlja jedno pitanje – ko je ružan u Komesovim stripovima? Pa, neretko su to negativci, kao što su Abel iz Tišine, vojnici iz Poslednjeg štiha, igračke iz Eve, drveće iz Kuće gde drveće spava, Muva iz Tišine, Gecovi preci iz Gavranove senke, imaginarni prijatelji Jantar iz Drvosrca, sveštenik iz Lasice… spisak je poveći. Naravno, neki od ružnih likova znaju biti i pozitivci, kao Snežanče, kepec koji se sprijatelji s Tihim u Tišini, ili Gušterovi pokojni sagovornici u Poslednjem štihu, ili Neveliki čovek u Tigrovim suzama.
Ono što svi ovi likovi imaju zajedničko jeste odudaranje od pomalo idealizovanih junaka, ili pak likova estetski prijemčivijih čitaocu. Uglavnom su to zdepasti i pozamašni ljudi sa lošom dentalnom higijenom, iskolačenih ili usahlih očiju, pogrbljeni i ne baš prijatni za gledanje. Komes vizuelno želi da čitalac odmah ove ljude vidi kao – u zavisnosti od konteksta – odbojne i manje u rangu kad ih poredimo sa glavnim akterima. S vremenom, to karikirano predstavljenje negativaca i sekundarnih likova je Komesu maltene postao deo umetničkog izraza, a isto se može reći i za vizuelni kontrast koji prati sukob unutar same fabule koji neminovno sledi nakon što su nam likovi predstavljeni.
Element #5: Nepojašnjivo
Kao što sam već istakao, Komes je odrastao u Ardenima, okružen neobuzdanom prirodom. Stanovnici zabačenih područja poput ovih se gotovo uvek, u nedostatku znanja i propisnog obrazovanja, hvataju natprirodnog i mističnog. Komes ne samo da prihvata ovaj pogled na svet, već tu mistiku stavlja u prvi plan – u apsolutno svakom od njegovih stripova imamo element koji se može svesti na jednu rečenicu – „pojašnjivo dolazi u dodir sa nepojašnjivim”.
Gec maltene bez ikakvog prekida tečno prelazi sa ratišta u jedan novi svet, gde ga čekaju natprirodni događaji. Alba ulazi u kuću gde očekuje tipične stanare, a pronalazi bizarni duo i igračke koje govore. Jantar neprestano razgovara sa fiktivnim likovima i zaljubljena je u drvo, što vidimo odmah nakon što se vrati sa ratišta. Od svog susreta sa Sarom, Tihi počinje da se menja i da posmatra svet potpuno drugačije. Ana se, po preseljenju u novo mesto, upoznaje sa drevnim božanstvima i vidi neobjašnjene promene u svom sinu. Iris gotovo u prvih par tabli odmah započinje razgovor sa misterioznim čovekom i odatle se vrtoglavo dešava ostatak stripa. Kibela shvata da je nešto čudno kada joj ptica koja govori dođe u krevet. Mala Popišulja i Vatreni Govor tek krenu u potragu kada se nešto čudno i nepojašnjivo desi oboma – san koji sanjaju. A Gušter vojnik? Pa, razgovor sa mrtvima usred rata govori sam za sebe.
Nepojašnjivo je tu da likove pomeri iz ležišta normalnosti (ili, u slučaju Jantar, da je vrati u taj misteriozni, emocijama i podsvešću optočen deo ljudske prirode, gde je odavno zaronila kao mala). Tu je da ih nakratko istrgne iz stvarnog života i baci u novo područje, novi svet gde moraju da se snalaze i prilagođavaju. Nekad je u pitanju prihvatanje misteroznog (Iris, Tišina, Drvosrce), nekad borba protiv istog (Kuća gde drveće sanja, Eva), a nekad oba paralelno (Lasica). Interakcije ovih likova sa nepojašnjivim su upravo srž Komesovih priča. Ovde vidite kako bi se, recimo, jedan dečak s autizmom, jedna traumirana fotografkinja ili nemi težak kosili sa konceptima znatno izvan svojih granica razumevanja. I ne, ishodi nisu uvek prijatni. Ali nisu uvek ni neprijatni.
Komes u svojim radovima ima mnogo više toga da ponudi od navedenog. Ovo čak nisu ni svi elementi koji se mogu naći. Milijardu drugih paralela može da se povuče između istih – odnos pojedinca i organizovane religije, na primer, ili odnos ruralnih i urbanih stanovnika, te kritika na rad, na ekološku neosvešćenost. Opet, mnogo je toga tu za ispitivanje, namerno izostavljenog, razume se. Računajte da je ovaj prikaz jedan uvodnik u Komesova štiva, jedno upoznanje sa odavno pokojnim Ditrihom, i pozivnica da njegova dela nabavite i prelistate što pre.
Ostalo je ćutanje.
novembar, 2024.
