piše: Nevena Stajković
Marin Držić ima veoma interesantnu biografiju. On je pravi primer renesansnog dubrovačkog pisca. Pretpostavlja se da je rođen 1508. godine. Školovao se za sveštenika, a pokušao je da bude i trgovac, ali mu taj posao nije išao od ruke i bankrotirao je. Nakon toga odlučuje da studira građansko i crkveno pravo u Sijeni, a moguće je da odabira baš taj grad zbog razvijenog karnevalskog života u njemu. Držić se tokom studija druži sa Alesandrom Pikolominijem – filozofom i teoretičarom književnosti, koji se bavio poetikom eruditne komedije. Ova ličnost uticaće na stvaralaštvo našeg pisca, a ta činjenica je vrlo očigledna, s obzirom na to da znamo da je Držić pisao upravo eruditne komedije. Tokom studija se bavi glumom i uči pozorišni zanat. Može se reći da se našao u pogrešno vreme na pogrešnom mestu jer je u Sijeni u to doba bilo zabranjeno igranje predstava. Međutim, grupa studenata, među kojima je bio i naš pisac, oglušila se o zabranu i uhvaćena je tokom racije. Držić je u datoj predstavi igrao ljubavnika, glavnu ulogu.
Godine 1543. Držić odlučuje dа sе vrati u Dubrovnik, a nakon dve godine, 1545, upoznaje austrijskog grofa Kristofa fon Rogendorfa. Držić odlučuje da mu se pridruži u njegovom putovanju u Carigrad. Postoji mogućnost da su ga poslali kao špijuna mada to ne može sa sigurnošću da se tvrdi jer je zvanično pošao kao njegov sobar i prevodilac, a samo nezvanično kao špijun. Kada grof odluči da se vrati u Beč, Držić ide sa njim. Nakon još jednog neuspešnog odlaska u Carigrad, vraća se u Dubrovnik i počinje da piše. Godine 1548. napisao je komediju Pomet, koja nije sačuvana. Sledeće godine izvedena je predstava Tirena, ali ne do kraja usled nevremena. Uz to, izazvan je skandal i Držić je proglašen za plagijatora. Novela od Stanca je 1550. godine izvedena na svadbi, a naredna godina značajna je zbog drugog izvođenja Tirene. Naš pisac je tada izašao pred publiku, želevši da se razračuna sa onima koji su ga optužili za plagijatorstvo. Iste godine izvedena je i komedija Dundo Maroje, ali je nakon izvođenja zabranjeno da se predstava više ikad ponovo izvede tu – u Sali velikog veća – jer se vlast, izgleda, nečeg uplašila, neko se prepoznao u likovima i naslutio kritiku društvenih prilika. Pomenućemo samo još jednu značajnu komediju, a to je Skup, adaptacija komedije Ćup sa blagom.
Naš pisac 1562. godine odlazi u Veneciju i stupa u službu venecijanskog nadbiskupa. Godine 1566. odlazi u Firencu i dolazi u kontakt sa Mlecima. Važno je istaći da on tom prilikom piše Medičiju pismo u kojem iznosi plan za svrgavanje vlasti u Dubrovniku. Zalaže se da polovinu vlasti predstavlja građanstvo, a polovinu vlastela. Mediči je procenio da to nema političke osnove, a naš pisac, nažalost, umire, pod nerazjašnjenim okolnostima 1567. godine. Možda su ga ubili Firentinci, ali je verovatnije da ga je ubila vlast Dubrovnika.
Književni rad
Marin Držić na početku književne karijere piše poeziju, potpuno se uklapajući u petrarkističke manire svog vremena. Na njegovo pesništvo najsnažnije su uticali pesnici Džore Držić i Šiško Menčetić. Ipak, drama je književni rod u kojem je naš pisac ostvario mnogo više uspeha i po kojem ga pamtimo. Omiljena književna vrsta mu je pomenuta eruditna ili plautovska komedija u kojoj prepoznajemo tipične zaplete koji podrazumevaju sukob oca i sina zbog devojke u koju su obojica zaljubljeni, tema ljubavi dvoje mladih ispred kojih se stvara bezbroj prepreka, ponovni susret blizanaca razdvojenih u detinjstvu. Gotovo sve je to prikazano u Plautovim komedijima, a renesansna komedija prihvata te teme i građu i adaptira ih. Zato u Držićevim dramana srećemo tipske likove antičke tragedije – lik starca škrtice, mladića rasipnika, lik mlade devojka koja je u centru ljubavnog sukoba.
Dundo Maroje
Ova komedija ima dva prologa. Oba su značajna na svoj način, ali ističem drugi jer ima funkciju ekspozicije (uvoda) i u njemu nam pisac daje osnovne fabulativne linije, kako bi nam privukao pažnju. Dakle, ekspozicija je smeštena u prolog, tako da se na samom početku drame srećemo sa Dundom Marojem i njegovim slugom Bokčilom koji su već u Rimu, u potrazi za mladim Marom, Marojevim sinom. Maroje šalje sina u Firencu da trguje i Maro zaista odlazi u Italiju sa pet hiljada dukata. Međutim, on se nastanjuje u Rimu i zaljubljuje se u prelepu kurtizanu Lauru, kojoj je pravo ime Mande Krkarka, ali Laura mnogo ljupkije zvuči, priznaćete. U renesansnim komedijama obično se otac i sin bore za ljubav neke lepotice, ali to ovde nije slučaj – Maroje dolazi po sina isključivo zbog novca. Bitno je naglasiti da Maroje nije tipičan lik starca škrtice, kakvog ćemo sresti u narednoj drami, on je škrtica koji je novac mukotrpno zaradio i zato mu je sada teško da gleda kako ga njegov sin troši na nakit i slične stvari. Ipak, Maro ima suparnika, to je Ugo Tudešak. I dok se Maro bori za Laurinu ljubav rasipajući očev novac, u Rim stiže i njegova verenica Pera.
Drama nije sačuvana do kraja, ali se pretpostavlja da je Ugo osvojio Laurino srce, a da se Maro dozvao pameti i vratio svojoj verenici Peri. On je jedini lik koji se menja – prolazi kroz iskušenja putujući do Rima i na kraju sazreva, shvata šta znači novac i koliko je besmisleno uludo ga trošiti. Ipak, najsloženiji lik u drami je sluga Pomet koji je dokaz da se samo mudri ljudi mogu prilagoditi promenljivosti sreće, ali o njemu ćete svakako saznati znatno više kada budete pročitali dramu (namig). Humor je verbalne prirode i proističe iz nesporazuma i nepoznavanja italijanskog jezika.
Skup
U prologu nam pisac priznaje da je drama uzeta iz knjige koja je starija nego starost, odnosno da je tema uzeta iz Plautovog dela Ćup sa blagom. Upoznajemo se sa komičnim tvrdicom, starcem Skupom, koji je došao u posed ćupa sa blagom, zakopao ga u ognjište svoje kuće i od tog trenutka menja ponašanje – ko god da mu se obrati, on misli da mu govori o ćupu, postaje šizofren i ćup mu postaje opsesija. Ni na jednom mestu u drami starac ne govori šta želi da uradim s tim blagom, njegova najveća želja je da ga samo poseduje. On govori o moći zlata, kaže da „Amor nije Amor, nego je Amor zlato”. Ako Skup tako govori jer je svestan moći zlata, on zadobija tragičnu dimenziju – svestan je štetnosti blaga, ali mu se ne može odupreti. U tome leži tragika ovog lika i na tom mestu vidimo da on nije samo komični škrtica, a toga kod Plauta nema.
Ukratko, u ovoj drami srećemo i mladog Kamila koji je zaljubljen u Skupovi ćerku Andrijanu i treba da se venčaju, a Kamilova majka to ne odobrava jer Andrijana nema miraz. Bez miraza ona se može udati samo za Kamilovog starog ujaka, Zlatnog Kuma. Otkriću vam još samo to da Kamilo u jednom momentu kaže Skupu da ima njegovo blago, želevši da kaže da se verio sa njegovom ćerkom, koja bi, Kamilo pretpostavlja, trebalo da bude najvažnija ocu, ali Skup, naravno, misli da zaista govori o blagu u ćupu, te ga optužuje za krađu. Ovo je, naglašavam, samo jedna linija radnje, a ostale ćete otkriti kada pročitate dramu (namig).
oktobar, 2020.
