piše: Milena Stanojević
Olga Tokarčuk, po struci psihološkinja, jedno je od vodećih imena poljske književnosti. Dobitnica je brojnih prestižnih književnih nagrada, od kojih je svakako najveća Nobelova nagrada za 2018. godinu. Empuzion je objavljen u izdanju Službenog glasnika, a na srpski ga je prevela Milica Markić.
Kada bi se od čitalaca Empuziona tražilo da se opredele između stila, jezika i teme, sigurno je da to ne bi bilo lako jer je roman Olge Tokarčuk takav da objedinjuje sve ove segmente u jednu skladnu celinu. Zbog te harmonije u izrazu delo se obraća svima – i čitaocu kog mitologija, istorija, religija, metafizika i/ili psihologija ne intrigiraju previše, kao i čitaocu koji je ljubitelj istih. Empuzion je veliko delo, snažno u narativu, intrigantno u celini, gromko u odjeku; iznad svega, Empuzion je višeslojan roman, roman sa dve paralelne ravni – simboličkom, (metafizičkom) i pripovedački dinamičkom, onom koja ima čvrstu kompoziciju i razvijenu fabulu.
U ovom intrigantnom romanu prati se boravak studenta Mječislava Vojniča u Gerbersdorfu, mestu koje je poznato kao vazdušna banja za lečenje sušice. U atmosferi koja je samo naizgled prijatna za bolesnike, u tom na prvi pogled čarobnom lekovitom selu okruženom brdima koja ga štite od vetrova, dešava se smrt žene vlasnika muškog stacionara Opica. Njena smrt pokreće radnju i romanu daje mističnu notu uvodeći čitaoca u mračnu atmosferu.
„To je takvo mesto, jedno od malobrojnih na svetu, mesto u kojem pejzaž ubija. Možda ovo mesto proizvodi nekakvu energiju, nekakvo topografsko polje sile…”, izgovoriće Vojniču Tilo, jedan od pacijenata u stacionaru, doprinoseći kreiranju atmosfere zapitanosti. Već na početku će ga upozoriti: „Ovo mesto je ukleto. Vlada nekakvo čudno mirenje sa smrću. I to se ponavlja.” Od Tila će Vojnič saznati o misterioznom nestanku muškaraca koji se dešava svake godine. I o raskomadanim telima tih muškaraca koja pronalaze u šumi.
Od prve stranice biva jasno da je pripovedački izraz Olge Tokarčuk orijentisan na detalj. Spisateljica zapaža cipele Mječislava Vojniča koje stoje neodlučno nakon što je stigao u Gerbersdorf, opisuje kako mu kofer drži sitna šaka, beskrvna, bleda, čije su vene nabrekle. „Čitava ta prilika u fonu jarkocrvenog zapadnog neba s melanholičnim planinskim vencima ostavlja uznemirujuć utisak onostrane pridošlice”.
Već na početku ukazuje se na ono što će, postepeno, dolaziti u romanu do izražaja – senzitivnu ličnost studenta Mječislava, potpuno drugačiju od svih ostalih muških likova koji takođe zavređuju punu pažnju Olge Tokarčuk. Ko je Mječislav Vojnič, osim što znamo da je student inženjerstva, i ko su Avgust, Lukas, Opic, Rajmund, osim što znamo da su predratni intelektualci? U okrilju njihovih visokointelektualnih razgovora koje vode u Muškom stacionaru, prvom sanatorijumu za lečenje sušice u Gerbersdorfu (današnjem Sokolovsku), a u kom se obreo Vojnič, Olga Tokarčuk stvara atmosferu mističnog i nepoznatog, atmosferu u kojoj je samo na prvi pogled sve u najboljem redu.
Njena jezgrovita rečenica u kojoj neretko ima deskripcije, a koja takođe služi karakterizaciji, doprinosi upečatljivosti slika i kreira atmosferu jeze. U njoj do izražaja dolazi muškocentrični svet u kom se diskutuje o raznovrsnim temama – religiji, umetnosti, filozofiji, psihoanalizi, nauci, ženi. Dijalozi u kojima likovi učestvuju i stavovi koje u njima, naročito Lukas i Avgust, iznose neretko su puni mizoginije. Ideje o životu i svetu koje neupitno i samouvereno iznose ne deli sa njima Mječislav, isuviše drugačiji i nedopustivo osetljiv za predratni svet, svet koji samo što nije skliznuo u Veliki rat. Vojnič je zbunjen i nesnađen u izrazito muškocentričnom svetu, svetu u kome ekskluzivno pravo na posedovanje znanja pripada isključivo muškarcima. Mizoginija je negde očigledna i neskrivena, negde suptilna, time opasnija: „Žene su nakrivo nasađene, one za čestitost i ne znaju – govorio je Lukas. Nema tamo dubine, nikakve dubine tamo nema.”
„U idealnom Lukasovom svetu sve je imalo svoje mesto, a on je bio najosetljiviji u pogledu žena. Prema njegovom mišljenju, one su bile destabilizujući faktor društvenog poretka, s tom svojom besprekornom, prirodi tako bliskom biološkom strukturom. I da, zbog toga ih treba sasvim potisnuti u privatnu sferu, jer odatle ne bi ugrožavale poredak sveta.”
Empuzion, Olga Tokarčuk
Ovim razgovorima Mječislav nerado prisustvuje i u njima ne učestvuje iako se njegov otac upinjao da od njega stvori „stabilnog i pravog muškarca”. Ličnost Mječislava Vojniča Olga Tokarčuk je oblikovala vraćajući se retrospektivno u njegovo detinjstvo – u sećanjima Mječislava stalno je prisutan pragmatični i racionalni otac. „Vrednovao je muževnost, energiju, društvenokoristan rad, racionalizam, pragmatizam”. Ipak, iznad svega, u Vojničevim sećanjima iskrsava Glicerija, retka žena u njegovom odrastanju, služavka i dadilja, zamena za majku koja je umrla, i to u trenutku kada pod čudnim okolnostima u stacionaru umire žena vlasnika stacionara Opica koja ga podseća na Gliceriju. Tako se pitanje žene u romanu pokreće motivom smrti i do kraja biva u tesnoj vezi sa likom Mječislava Vojniča.
„U porodičnom svetu Mječislava Vojniča žene su živele maglovito, kratko i opasno, zatim su umirale i beležile se u sećanju ljudi kao isparljivi, bezobrisni oblici.”
Empuzion, Olga Tokarčuk
Sećanja na periode detinjstva, naročito sećanja na mirise i samo naizgled banalne događaje i stvari, čine važnu okosnicu romana i ključni su delovi za razumevanje identiteta mladog i neprilagođenog Mječislava u svetu koji polako ali sigurno klizi u svetske ratove. Kroz dva radikalno suprotna viđenja sveta, na čijoj jednoj strani stoje pragmatično, racionalno i hladno oličeno u likovima muškaraca u stacionaru, i na čijoj drugoj strani stoji senzitivno i senzibilno, maglovito i neuhvatljivo, a što je dominantno u liku Mječislava Vojniča, Olga Tokarčuk otvara dosta tema i podtema.
U zagonetnu i zastrašujuću atmosferu, čitalac uranja već na samom početku romana pitajući se kako je umrla gospođa Opic i kako i zašto nestaju i umiru muškarci u planinama. Imajte u vidu da podnaslov romana glasi Naturopatski horor. Između pitanja o svojoj bolesti i pitanja o misterioznim smrtima u brdima Gerbersdorfa, u Mječislavu se rađa niz drugih identiteskih pitanja. U potrazi za njima, on kreće na tavan, u sobu preminule gospođe Opic. Kolektivni pripovedač, svevidni pripovedač u množini, progovara na kraju: „Pogledom proničemo u dubinu. Vidimo skelet, srce koje tuče, crvoliko micanje creva, neprestano uposlen jednjak, koji pokušava da potisne pljuvačku nakupljenu od straha. Vidimo jezik koji se namešta da kaže neku reč.”
U igri empuza, noćnih aveti koje dolaze iz noći po muškarce, Olga Tokarčuk korenspondira sa mitskim, kolektivno nesvesnim, sa čovekom nekada i čovekom danas. Postavljanje pitanja kojih ima mnogo u Empuzionu smatram onim na šta je svaki pisac pozvan, a pitanja koja traže odgovor u ovom romanu drže nas čvrsto na stanovištvu da je Olga Tokarčuk pisac kakav nam je potreban. Veliki pisac.
februar, 2024.
