Svetska izložba 1889. godine održana u Parizu ostaće jedna od najznačajnijih u istoriji jer je za njene potrebe arhitekta Gistav Ajfel podigao svoju čuvenu kulu. I dok je na kraju Marsovog polja kula visoka tri stotine metara svetlucala i svojom konstrukcijom oduševljavala Parižane i turiste, na drugom kraju grada, malo zabačenijem, malo siromašnijem, zasvetlucalo je nešto drugo. Stari mlin, jedan od dve sačuvane vetrenjače, kojih je nekada na ovom brdu bilo mnogo više, zasijaće crvenim svetlom. U podnožju siromašnog dela grada zvanog Monmartr otvoren je novi kabare. Dame i gospodo, dobro došli u Mulen ruž…
Prvi vlasnici Mulen ruža bili su Žozef Olije i Šarl Zidler, a arhitekta koji se postarao za, danas svima prepoznatljiv, izgled zvao se Adolf Leon Vilet. Oni su adaptirali stari mlin i proglasili ga hramom posvećenom ženama, plesu i kan kanu. Nadimak ovog hrama bio je Prva palata žena, jer tu su se mogle sresti najčuvenije gradske lepotice, plesačice, kurtizane. Takođe, ovo je bila prva zgrada u prestonici u koju je uvedena električna energija. Kada bi se, svake večeri tačno u deset sati, uključila svetla Mulen ruža, čitava ulica i kvart zasijali bi, pozdravljajući i pozivajući prolaznike da zavire unutra.
A unutra ih je, osim kabarea, čekao i vrt. Vrt Mulen ruža bio je ekstravagantno dekorisan – u njegovom srcu nalazio se veliki slon u čije se telo moglo ući spiralnim stepenicama konstruisanim u jednoj od njegovih nogu. U trbuhu životinje gospodu su, za samo jedan franak, zabavljale trbušne plesačice. Ova konstrukcija inspirisana je njujorškim hotelom Kolosalni slon (zvanim još i Slonica Lusi) podignutim na Koni Ajlendu 1885. godine.
Kan kan
Čuveni ples kan kan, čiju je melodiju skoro nemoguće zaboraviti, pojavio se oko 1830. godine na igrankama koje je organizovala radnička klasa. Poreklo njegovog naziva je francuska reč za skandalozno, jer konzervativno građanstvo nije sa odobravanjem gledalo na ovaj ples. Ples je zahtevao nošenje laganih suknji koje su omogućavale akrobatske pokrete. Igračice kan kana iz Mulen ruža ostale su zapamćene u Ginisovoj knjizi rekorda: dvadeset i devet podizanja noge u samo trideset sekundi! Zvanična istorija kaže da je ples, osim izuzetne fizičke spremnosti, postao toliko popularan jer su tokom njega devojke pokazivale noge, a često i donji veš. Legenda pak kaže da je jedini pravi kan kan onaj koji se igra u suknji i ničemu ispod nje… Danas je najpoznatija verzija kan kana kompozicija Žaka Ofenbaha.
Zvezde večeri
Palata žena, ili hram posvećen dekadentnom uživanju, proslavio je mnoge devojke vične plesu. Jedna od napoznatijih bila je Luiz Veber, koja je nastupala pod umetničkim imenom La Gulu. Nazivana je još i Kraljicom Monmartra. Bila je česta tema i inspiracija slikara Tuluza Lotreka, stalnog posetioca Mulen ruža. Prvi u nizu postera koje će ovaj umetnik naslikati za Mulen ruž biće upravo najava njenog nastupa 1891. godine.
Kada je 1895. godine došao kraj Luizinoj karijeri, nije bilo lako naći joj zamenu, ali na podijumu crvene vetrenjače našlo se novo čudo – Džejn Avril, poznatija pod nadimkom La Mélinite. Bila je veoma sitne građe, ali odlična plesačica, zbog čega je i ponela ovaj nadimak koji je zapravo ime za jednu vrstu eksploziva. I ona se, poput svoje prethodnice, našla na nekoliko plakata Tuluza Lotreka.
Među čuvenim plesačicama kan kana u ovom periodu Mulen ruža istakao se i jedan muškarac. Deo slave osvetlio je Žaka Runudana, zvanog Valentin bez kostiju. Valentin je jedno vreme bio plesni partner Luiz Veber. Toliko je voleo ples da je odbijao da mu se plati – Mulen ruž imao je nastupe jednog od najboljih plesača tih godina, i to besplatno!
U poslednjoj deceniji 19. veka ovde je bilo moguće videti i nastupe čuvenog klovna Ča U Kaoa. Posebno je zanimljivo što se ispod maske klovna, tradicionalno dodeljivane muškarcima, našla žena, jedna od prvih koja se usudila da izgradi karijeru u ovoj, do tada isključivo muškoj, profesiji. Doduše, usudila se i da među prvima javno prizna svoju naklonost ka lepšem polu.
Tuluz Lotrek
Njegovo ime je jedno od onih imena koje je neraskidivo vezano za istoriju crvene vetrenjače i njeno najslavnije doba. Oslikao je ne samo plakate za sve čuvene događaje koji su se odigrali među njenim zidovima krajem 19. veka, već je ostavio vizuelno svedočanstvo jedne epohe i jednog fenomena. Danas je nemoguće zamisliti Mulen ruž, ili kabare uopšte, bez čuvenih plakata ovog slikara. U Mulen ružu čekalo ga je uvek rezervisano mesto, a u zamenu za plakate kabare je izlagao njegova dela na svojim zidovima.
Prvobitna zgrada Mulen ruža stradala je 1915. godine u požaru. Obnovljena je 1921. i od tada će raditi bez prestanka, čak i za vreme Drugog svetskog rata. Može se reći – pogotovu za vreme Drugog svetskog rata, jer će postati jedno od obaveznih mesta posete nemačkih oficira. Godine 1944, nekoliko dana nakon proterivanja nemačke vojske, prvi šou izveden u oslobođenom Parizu biće nastup Edit Pjaf i, tada nove zvezde francuskog neba, Iva Montana, u Mulen ružu.
Iako danas služi uglavnom za izmamljivanje novca naivnim turistima, crvena vetrenjača ostala je simbol grada, njegove boemske četvrti, njegove dekadencije, strasti, poroka i ere koju mnogi zaljubljenici u umetnost smatraju zlatnim dobom. Ako se nađete u deset sati uveče na bulevaru Kliši, ispred Mulen ruža, i dalje je moguće okupati se svetlošću prve pariske zgrade koja je imala električnu energiju.
piše: MoonQueen
