foto: Foto arhiva MAU

Ova rečenica, koja nam svima pomalo lomi jezik, ispisana je na boku čamca koji je pre pola veka isplovio sa afričke obale i svoju novu luku našao u Muzeju afričke umetnosti u Beogradu. Danas, tačno četrdeset godina kasnije, mi imamo priliku da u isti taj muzej (jedini u regionu posvećen isključivo afričkoj umetnosti) uđemo i još sa vrata se pozdravimo sa čamcem koji je postao ne baš „glavni” eksponat ali svakako mis simpatičnosti muzeja. Poslovica koja je sa njim doplovila do nas u bukvalnom prevodu znači – Za jednog čoveka nema hrane. Zapravo, njen smisao je dublji i daleko dirljiviji – čovek ne može opstati sam.

Verovali u to ili ne (a sada mi pada na pamet stih kojim počinje i film Sve o dečakuNo man is an island…), u Muzej afričke umetnosti vredi otići, kako zbog njihove stalne postavke, tako i zbog izložbe, nazvane po ovoj poslovici, otvorene u maju i koja će trajati do februara 2018. godine. Povod izložbe, koja jednim svojim delom zalazi i u stalnu postavku (obratite pažnju na bele stolove i punktove – neće vam promaći jer je sve ostalo intenzivne plave i zelene boje) je jubilej – četrdesetogodišnjica osnivanja muzeja i zbirke Vede i dr Zdravka Pečara.

foto: Foto arhiva MAU

Drugarica Veda Pečar, iako je bila veoma moderna i samostalna žena, ipak nije rođena pod ovim neobičnim imenom, već je svoje rođenjem dobijeno ime Cvijeta – Đurđica zamenila „umetničkim” Veda, a prezime Zagorac muževljevim Pečar. O ovoj neobičnoj ženi treba pročitati sve što je na  izložbi dostupno, a kao teaser reći ću vam da je bila bliska prijateljica Maršala, urednica partizanskog lista Žena u borbi, govorila tri jezika i tokom života dobila pet ordena.

foto: Foto arhiva MAU

Drug Zdravko Pečar jednu godinu Drugog svetskog rata proveo je u logoru na ustaškom nišanu, kojem je ipak uspeo da umakne. Po izlasku iz logora upisuje Pravni fakultet u Zagrebu, pridružuje se partizanima i počinje da piše za različite partijske časopise. Izveštavao je sa frontova, bio je ranjen, ostavio je zapise i svoje viđenje rata, o čemu možete čitati na izložbi. Završio je i istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, bio je urednik Politike i dopisnik sa prostora Bliskog istoka i Afrike. Pre četrdeset godina, zajedno sa suprugom Vedom, osnovao je ovaj muzej na mestu na kojem se tada nalazio atelje Moše Pijade. Stari atelje nije srušen već je nova zgrada izgrađena oko njega – obratite pažnju na kamin, on je memorija tog prvog ateljea koji će nakon rata prerasti u muzej.

foto: Foto arhiva MAU

Na izložbi ćete videti Vedin dnevnik, dlake iz slonovog repa (lovni trofej Zdravka Pečara), fotografiju na kojoj su on i čuveni Patris Lumumba (posebno za one koji su obitavali ili obitavaju u istoimenom studentskom domu na Karaburmi) i dosta fotografija druga i drugarice Broz. Muzej je osnovan u duhu ideje nesvrstanih, a danas, iako nesvrstanih više nema, on i dalje održava veze sa državama Afrike, razmenjuje informacije, dobija nove predmete i kontinuirano razvija i upotpunjuje svoju zbirku. Možemo samo da se nadamo da će u nekom trenutku i njegov drugi sprat biti osposobljen za izložbeni prostor tog divnog blaga donetog sa crnog kontinenta koji u Beogradu predstavlja mali raj za sve ljubitelje Afrike.

Posetite i ovogodišnji Afro festival, koji će se održati 30. juna, 1. i 2. jula i koji sadrži programe koji proslavljaju i 40 godina postojanja MAU.

Na festivalu će biti predstavljena i monografija  Nyimpa kor ndzidzi – Čovek ne može opstati sam, (Re)konceptualizacija Muzeja afričke umetnosti – zbirka Vede i dr Zdravka Pečara, čije su urednice (i kustoskinje istoimene izložbe) Ana Sladojević i Emilia Epštajn. U publikaciji se nalaze studije brojnih autora o programima MAU, poklonima MAU, arhitekturi MAU, vizuelnom identitetu i dizajnu plakata i sl.

piše: MoonQueen

Leave a Reply

Your email address will not be published.