piše: Teodora Rebić
Svi žele slobodu. Slobodu izbora, govora, slobodu da rade šta žele i budu šta jesu. Niko ne voli da ga ograničavaju, sputavaju i preusmeravaju. Ljudi ne vole zabrane, ne vole okove. Ne vole da ih guše sistemi, drugi ljudi i pravila. Ne vole da im se nameću ideje, ideologije i rešenja. Ali, ono što još manje vole jeste odgovornost.
Ljudima je prosto lakše da žive bez slobode, jer ona sa sobom vodi odgovrnost iz njihovog života. Kada bi svet bio determinisan, ne bismo mogli da biramo ništa i tu niko ne bi bio kriv za ono šta mu se dešava. U takvom svetu, ljudi bi sa punim pravom pravdali svoje postupke spoljašnjim okolnostima. Za svoje neuspehe mogli bi da krive različite principe za koje veruju da ustrojavaju i determinišu njihov život.
Ljudi to, svakako, čine u nekoj meri. Odgovornost prebacuju sa sebe na božanske i sudbinske sile, protiv kojih smatraju da oni ne mogu ništa da učine. Nesrećan i neispunjen život objašnjavaju socijalnim i ekonomskim faktorima, koje ne mogu da prevaziđu. Sopstvene karakterne osobine pak čistom biološkom i genetičkom uslovljenošću. Kukavica pravda svoj kukavičluk upravo tim izgovorom – rodio sam se takav, ja tu ne mogu ništa da uradim. Deterministi su oni koji smatraju da se ljudi rađaju kao kukavice ili heroji, da su naš karakter i sudbina zapečaćeni i nepromenljivi.
Na sreću ili na žalost, život, smatra Žan-Pol Sartr, funkcioniše drugačije. Naime, mi možemo da kukamo nad svojom sudbinom, ali to prosto nema smisla, jer ona ne postoji. Mi možemo da se žalimo, međutim, ništa drugo do nas samih nije odgovorno za naš život. Čovekova suština sastoji se u njegovoj slobodi. Čovek ne može da ne bude slobodan.
Kako francuski filozof dolazi do ove konstrukcije?
Budući da je Sartr egzistencijalista, u pravom smislu te reči, njegovo određenje slobode koherentno je upakovano u određenje samog egzistencijalizma kao pravca. Ili, sloboda jeste nužni deo egzistencijalističkog shvatanja sveta, života i čoveka. Zbog toga, ovo tumačenje slobode je uokvireno Sartrovim određenjem egzistencijalizma.
Pored slobode ili indeterminizma, nužne karakteristike (Sartrovog) egzistencijalizma su antiesencijalizam, ateizam i aktivizam. Koliko god da su ove karakteristike pojedinačne, one su vrlo duboko umrežene, jedna se na drugu nastavljaju i prirodno nadovezuju.
Pre svega, Sartr egzistencijalističku filozofiju određuje kao antiesencijalističku. Suprotno većini svojih prethodnika, Sartr smatra da ne postoji nikakva određenost ljudskog bića pre samog života ljudskog bića. Esencija ne prethodi egzistenciji, već egzistencija prethodi esenciji. Za Sartra, čovek je jedino biće koje egzistira pre nego što se može definisati. Definiše ga njegova egzistencija. Zbog toga što nema suštinu koja mu je unapred data, čovek nikada nije formiran. On je u svom ustrojstvu nedovršeno biće. Čovek se čitavog života menja i na putu je pronalaženja svoje esencije. Svaka naša odluka i radnja jednako su važne, nema ničeg centralnog ili suštinskog u našim životima. Čovek se može izjednačiti sa onim što u svom životu čini.
Osim što je antiesencijalistički, Sartrov egzistencijalizam je ateistički. Ateizam se, možda, može posmatrati kao nastavak antiesencijalizma; budući da se Bog neretko definiše kao onaj koji dodeljuje svrhu i suštinu svemu. U mnogim teističkim pravcima možemo zapaziti upravo veličinu uloge koju Bog ima u stvaranju i organizovanju sveta. Bog je onaj koji je kreator svega, pa i čoveka. Čoveka stvara intencionalno, imajući pojam čoveka u svom duhu. A, čovek, nakon što je stvoren, kao na zadatku ispunjava unapred datu svrhu kojoj služi, poput tehnički napravljenog instrumenta ili predmeta.
Sartrov ateistički egzistencijalizam ili ateistički humanizam pretpostavlja da Bog ne postoji i da za afirmaciju ljudskog bića nije neophodna ideja Boga. Upravo u takvim okolnostima, u kojima Bog nije garant smisla i uređenosti sveta i života, čovek ima drugačiju ulogu. On nije ograničen unapred datom prirodom, niti su njegovi izbori prosuđivani od strane Boga. Čovek je tada slobodan da potpuno samostalno vrši izbore u svom životu.
Egzistencijalisti ne tvrde da bi sve ostalo isto kada Boga ne bi bilo, naprotiv, nepostojanje Boga je za čoveka otežavajuća okolnost. Sa Bogom nestaju apsolutne vrednosti, nestaju norme, nagrade i kazne; nema savršenog razuma i savršenog kriterijuma. Čovek se tada oseća napušteno jer, ako nema Boga kao apsoluta, on mora da se osloni sam na sebe.
Odgovaralo to čoveku ili ne, Sartr smatra da zajedno sa antiesencijalizmom i ateizmom važi indeterminizam. Ključna osobina čoveka jeste njegova sloboda. Sa apsolutnom slobodom, od unapred određene prirode i od Boga u svakom smislu, dolazi apsolutna odgovornost. Život čoveka je samo i jedino u njegovim rukama. Naša odgovornost mnogo je veća nego što mislimo. Utoliko što se čovek izjednačava sa svojim delima i izborima i utoliko što nema određenosti koja mu prethodi ili sledi, čovek je slobodan da bude ono što hoće. Dakle, čovek je, bukvalno, osuđen da bude slobodan. Osuđen je jer nije sam svoj tvorac, već se našao bačen u svet. Ali, čovek je odgovoran za sve što čini, ne može svoje postupke opravdati, ni objasniti ničim osim svojom sopstvenom voljom.
Činjenica da je naš život samo u našim rukama ne treba da nas plaši, već da nas raduje.Naša ličnost sastoji se u našim delima. Mi imamo slobodu da je sami biramo. Prema Sartru, to je dovoljan razlog za veliki optimizam. Mi smo naša dela, naše odluke i naši izbori. Mi nismo naši snovi, naše želje i namere. Koliko god imali velike snove, snažne želje i plemenite namere, oni se ne računaju. Možemo da očekujemo onoliko koliko uložimo u neki cilj. Nemamo pravo da se žalimo, ukoliko nismo preduzeli sve što je u našoj moći. Sloboda nameće odgovornost, ali upravo nam ona omogućava da kreiramo život kakav želimo. Dakle, akcija!
Nesumnjivo, čovek jeste slobodan. Međutim, to što čovek nije determinisam ničim višim od njega ne znači da čovek može sve. Zbog toga, neophodno je malo jasnije definisati Sartrovu indeterminističku tezu.
Zvuči kontradiktorno, ali, Sartrova filozofija određuje čoveka kao nužno slobodnog, on ne može da ne bira; nebiranje je izbor. Drugim rečima, čovek je determinisan utoliko što je nužno slobodan. On je osuđen na slobodu. Čovek je u ovaj svet bačen, on se u svetu zatekao. Ta okolnost ipak ukazuje na izvesnu određenost i neslobodu. Indeterminizam, iako podrazumeva da čoveka nije stvorio Bog, ne podrazumeva da je čovek stvorio čitav svet. Čovek nije kreator fizičkog sveta, postoje stvari koje izmiču ljudskoj kontroli.
Čovek je kreator značenja svega u svetu i onaj koji daje smisao apsolutno svim činjenicama i situacijama. Čovek ima neograničenu mogućnost davanja značenja, značenje zavisi isključivo od njega. Sartr kaže – život nema smisla. Značenje svega u svetu je apsolutno nedeterminisano. Čovek je biće koje svemu pripisuje značenje. On to čini u odnosu na sebe; u odnosu na sopstvene ciljeve. Na osnovu odluka i izbora koje vrši čovek, sirove činjenice se transformišu u ono šta ima značenje. Nema nikakvog značenja koje je nezavisno od čoveka.
Naime, postoje spoljašnje datosti u kojima čovek sebe zatiče. Međutim, one čoveka ne određuju, čovek određuje njih. Činjenične okolnosti čovek transformiše na osnovu ciljeva koje sam sebi postavlja. Tako situacija u kojoj se čovek nalazi dobija značenje u okviru konteksta, tj. jednog ljudskog projekta. Ništa što se dešava ne može biti po sebi dobro ili loše. Činjenica da je pojedinac rođen nizak ima negativnu vredonost samo ukoliko pojedinac, na primer, ima cilj da postane košarkaš. Ona je, po sebi, sirova. U tom smislu, sve činjenice dobijaju značenje, smisao i vrednost prema onome čemu pojedinac teži. Upravo ova sloboda je sasvim neograničena.
Nemaju sva bića ovu moć. Nemaju sva bića ovo pravo. Čovek je biće koje bira, nadilazeći uslovljenu životinjsku prirodu. Čovek je biće koje definiše i određuje. Čovek jedini može i sme da vrednuje i osmišljava život. Bivajući to što jeste, čovek, samom egzistencijom, unosi slobodu u svet. On čini život i svet nedeterminisanim. Čovek nije samo slobodan, on je sloboda.
mart, 2022.
