piše: Nevena Stajković
Ovog februara započinjemo ciklus pesama o nebeskim telima, a prvi na redu je Mesec. Nije teško pogoditi da je ovaj stari saputnik u noći inspirisao mnoge književnike i književnice. Tako u pripoveci Pohod na Mjesec Branka Ćopića čitamo kako dečaka Baju Mesec tako snažno privlači, da kreće u pohod, da ga dohvati, zajedno sa dedinim prijateljem Petrakom.
„Ispluta on iza rijetka drveća na brijegu, blještav, nadomak ruke, tajanstven i nijem, zlatopera riba. I ja zanijemim sav ustreptao od skrivene lopovske nade:
— Možda bih ga nekako mogao dohvatiti?!”
U toploj prozi Borisava Stankovića ima bezbroj mesta koja ukazuju na neverovatnu moć Meseca i mesečine nad junacima. Tako mala Nuška, zanesena pesmama koje dopiru sa svadbe iz susednog dvorišta, počinje da igra na mesečini.
„A mesečina se razastire i pliva, pliva… A ona prva pesma otuda još traje:
— Za malo mi se, tugo, gledasmo!
Nuška se izvi natraške. Kosa joj dodirnu zemlju, prsa odskočiše, rukavi joj se zavrnuše čak do ramena, padoše dole. A ona, presavijena, držeći tepsiju, koja bleštaše od mesečine, poče:
— Jovane, prvo gledanje!…”
Dok Nuška igra opijena mesečinom i prvom mladalačkom ljubavlju, Mitka, jedan od glavnih junaka Stankovićeve drame Koštana, gorko pati za istom tom mladošću. U monologu, koji ujedno predstava jedno od najupečatljivijih mesta u drami, on kaže:
„Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s’n da me uvati. A s’n me ne vaća. Zemlja me pije… Noć me pije… Mesečina me pije… Ništa mi nije, zdrav sam, a – bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ.”
Pesnici i pesnikinje širom sveta, od Španije, preko Nemačke, Hrvatske i Bugarske, do Srbije, opevali su Mesec, obraćali mu se, a neki su pokušali i da ga spale.
Federiko Garsija Lorka, Romansa o Luni
Luna je, obla poput nara,
ušla u kovačnicu.
Dete je gleda, gleda.
Dete je neprestano gleda.
Luna u zraku ustreptalom
širi ruke,
otkrivajući raspusna i čista
nedra od tvrdog lima.
„Beži, oh! luno, luno, luno!
Ako Cigani dođu,
napraviće od tvog srca
đerdane i prstenje belo!”
„Pusti me, dete, da zaigram!
Kad Cigani dođu, naći će te
na nakovnju, očiju zatvorenih!”
„Beži, oh, luno, luno, luno!
Već čujem bliski topot konja!”
„Pusti me, dete, i ne gazi
uštirkanu belinu moju!”
Sve bliže bubnja topot konja
po zategnutom dobošu ravnice.
U kovačnici ležalo je dete
na nakovnju, očiju zatvorenih.
Iz maslinjaka stigoše Cigani
noseći san i bronzu.
Visoko uzdignute glave
i očiju snom ob’rvanih.
Aj, kako žalobno uzdiše sova
na crnom stablu noći!
Nebom odlazi luna, luna
i dete odvodi za ruku.
U kovačnici leleču Cigani
i plaču gorko.
A nad njom lahor veo svija,
veo crnine lahor nad njom svija.
Marina Cvetajeva, Mladi mesec
Mladi mesec se pojavio
iznad vlažnih od rosa poljana.
Mili, daleki, tuđi – dođi,
da budem tvoja dragana.
Danju se skrivam, danju
ćutim.
Izađe mesec – više ne mogu da se borim.
U noći punoj mesečine
za dragim ramenom od želje gorim.
I ne pitam se: Ko je on?
Na usnama ću saznati tvojim.
Danju su zagrljaji samo grubi,
danju se samo zanosa bojim.
Od gordog đavola muči me strah,
pa lažem s osmehom na usnama.
A noću… Mili, daleki, tuđi… Ah!
Mesečev sjaj je nad šumama!
Johan Volfgang fon Gete, Mesecu
Ispunjuješ opet dolju
tiho sjajem u maglini.
I otkrivaš jošte jednom
dušu moju u celini.
Rasprostireš nad poljane
blagog lica zraku svoju,
ko prijatelj ljupkim okom
što na sudbu gleda moju.
Svaki odsjaj vedrih,
mutnih
oseća mi srce dana,
i ja grebem u samoći
izmeđ’ sreće, bola, rana.
Teci, teci, draga vodo!
Nikad ves’o biti neću,
tako šalu, poljub zgubih,
tako vernost i najveću.
Ta imadoh negda ono
dragoceno što je tako
da se nikad, aoh bola,
zaboravit ne da lako!
Šumi, vodo, duž doline
neumorno i bez tija,
šumi, šumi i dovedi
pesmi mojoj melodija!
Kada u po zimnje noći
besneć’ burno nadolaziš,
ili kada u proleće
mladičine grane kvasiš.
Srećan ko se od sveg sveta
bez i trunke mržnje skloni,
s prijateljem na prsima
dušu lepom svu pokloni.
Na šta ljudi i ne misle, o čemu se i ne sniva kroz lavirint prsa naših u tavnoj se noći zbiva.
Milena Pavlović Barili, Spalićemo Mesec
Spalićemo mesec da upotpunimo noći da odrešimo snove da zaustavimo dah.
Onda će Igra poteći iz naših dlanova suhih života.
Ni hitra Ni spora neće biti Biće sama
Kao veliki šestar potpuno uporedna s mehaničkim ritmom raspadanja.
Antun Branko Šimić, Mjesečar
Bog noći
mjesec
sade s neba
i dokorača lagano do moje kuće
Polako on se uspne na moj prozor
i spusti pogled na me
On mami mene u noć
Ja ustajem… i moje lice bijelo… smiješi se
Koračam sanen rubovima krova
i šetam kroz noć u visini
– Mene drže meke ruke mjeseca –
O tako lak sam… nezemaljski… lebdim
i mogu stati na list stabla
Ne zovite me: glas sa zemlje
smrt je moga nebeskoga bića
Visoko iznad zemlje lebdim lagan kroza sfere
februar, 2021.
