Piše: Nevena Stajković
Ovog proleća započinjemo Ciklus o godišnjim dobima koji će nas pratiti, jelte, kroz sva četiri godišnja doba. Odlučila sam da vam na početku svakog godišnjeg doba poklonim jedan od najlepših mogućih poklona – poeziju.
Miloš Crnjanski u melanholičnom Pismu iz Pariza, u kojem treba da izveštava „o izložbama, o parlamentima, i o kursu franka”, jednostavno ne može da se otrgne želji da piše o travi, drveću što pupi, te da na taj način postane svojevrstan vesnik proleća. On kaže: „Voleo bih mesec dana, mesec dana, svaki dan, sto puta, da vam javim: ne bojte se, setite se večnosti, sve je dobro, nema greha, nema zakona, nema jave, gledajte u nebesa, udišite zrak bezbrižno, dolazi proleće, oslobodite se svega.” Uz njegovu pomoć, i ja vam poručujem: oslobodite se svega, pokrenite svoja čula i čitajte poeziju. Ovoga puta – o proleću.
Prolećna pesma, Desanka
Maksimović
Osećam večeras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako moje srce polagano raste
k’o vidik u lepe, nasmejane dane;
kako s mladim biljem postaje sve veće
i lako k’o krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreće
i pakao bola ne bi dosta bilo;
kako čezne za svim što bi život mog’o
lepog da mu dade,
i da mu ničega ne bi nilo mnogo:
tako su velike čežnje mu i nade.
Osećam da do sad sve je bila šala
moga srca vrela;
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela;
da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni’,
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni.
Proleće, Aleksa Šantić
Nemoj, draga, noćas da te san obrva
I da sklopiš oči na dušeku mekom!
Kada mesec sine nad našom rekom
I na zemlju pane tiha rosa prva,
Rodiće se mlado
proleće! I svuda
Prosuće se miris plavih jorgovana;
I pahulje snežne padaće sa grana
U naš bistri potok što baštom krivuda.
Uzviće se, Ljeljo,
nad našim Mostarom,
I svaki će prozor zasuti beharom,
Da probudi srca što ljube i gore…
Zato nemoj, draga,
da te san obrva!
Dođi, i u bašti budi ruža prva,
I na mome srcu miriši do zore!
Varljivo proleće, Rade Drainac
Za
jednu noć crna konjica drveća
Odgalopira u nepoznati kraj
I laste na krilima proleća
Doneše maj.
Sva šuma postade zelena
I raspevana;
Na prozorima bela pena
Svetlog dana.
A
kad videh kako se ogleda
U modroj reci šumni drvored,
Nagnuh glavu i ja.
Iz vode čovek, umoran i sed,
Osmehnu se na me,
Tužnog pogleda.
Nemir, Oskar Davičo
Skoro će doći, skoro će proći,
skoro će prestati, skoro će stati.
Skoro će bednom, skoro će žednom,
dovoljno vode dati.
Skoro će biti svi ljudi siti,
skoro će, skoro će ljudi
imati kuće, zaklon od tuče,
od kiše i od studi.
Skoro će nestati, skoro će prestati
da se od straha ludi,
skoro će biti sve sto ću sniti,
sve što mi želja zažudi.
O, tada će, tada će
svud biti palače,
svud biće kikota, smeha,
sanjaće, pevaće ljubav i proleće
s cvrkutom ispod streha.
Proleće, Miroslav Antić
Sunce se, eno, kao vreteno
nad gradom vrti i glavom klima.
Sve je u meni danas šareno.
I u tebi je možda šareno.
U nama svima šarenog ima.
Bila je zima.
Prošla je zima.
Tu negde, blizu al ne znam gde je,
vetar se topli vrti i smeje,
čupka nam kosu i krošnje njiše.
Bile su kiše.
Prošle su kiše.
Sad sunce, eno, kao vreteno
ispreda gradom nešto šareno
i – miriše.
Reci mi zašto s tobom u hodu
odjednom danas govorim tiše
i zašto misli nekud odu,
pa samo trepćem i ništa više?
Kad ispod lipa senke se ruše,
zašto sam tako odjednom smušen,
pa kad te kući iz škole pratim,
sve ne bih hteo da se vratim,
Već dugo stojim i dugo ćutim
pod vetrom toplim i suncem žutim,
a u glavu mi nebo stalo i još malo
Čega malo? Svega
pomalo!
Ako se setim, ja ću ti reći
i – uteći.
