piše: Ivana Pavićević
Ćelava pevačica je prva drama koju je sa 40 godina napisao Ežen Jonesko kada je odlučio da nauči engleski jezik koristeći Asimil metodu kopiranja celih rečenica kako bi ih zapamtio. Kada bi ih ponovno pročitao, osećao se kao da nije učio engleski, nego otkrivao neke zapanjujuće istine, kao to da ima 7 dana u nedelji, da je plafon gore, a pod dole – stvari koje je već znao. Međutim, istovremeno, bio je intrigiran kako su se klišeji i istinite činjenice raspadale u „divlju karikaturu i parodiju gde se sam jezik raspada i puca na fragmente reči”. Ovakvo iskustvo je podstaklo Joneska da ga prevede u ovu dramu.
U predstavi Ćelava pjevačica u produkciji Centra za kulturu Tivat, reditelj Jagoš Marković premešta radnju ove drame iz Londona u Boku kotorsku, a na bokeški dijalekt ju je preveo Neven Staničić koji potpisuje i scenski govor, a koji vezano za ovaj koncept kaže: „[…] po pravilu, nema civilizacije koja svojim vrhuncima nije iznjedrila sopstvene apsurde kao ubedljive potvrde trajanja, konformizam kao postignuti nivo odnosa izvan kojeg je nemoguće njegovo razumevanje, konačno pravila i odnose komunikacije zasnovane na upotrebi i razmeni takozvanih apsolutnih istina, jezičkih fraza i dosetki, na kojima se temelji red i pristojnost njenog okruženja…a u skladu sa skandalima, koji kroje ton javnosti tako da crna hronika preuzima primat nad svim vestima […]”
Jednako sjajnu podelu čine glumci: Olga Odanović, Branko Vidaković, Dubravka Drakić, Momčilo Otašević, Branimir Popović i Sandra Bugarski. Autorska ekipa uključuje kostimografkinju Mariju Marković Milojević i scenografkinju Taru Lazarević Kisić. Odličan a nostalgičan izbor muzike napravio je reditelj Marković – od legendarne Bokeške noći, preko Meri Cetinić, do Zvonka Špišića. Dizajn svetla potpisuje Radomir Stamenković, koji postiže da se sva voda na sceni presijava po tri zida kao talasi Boke.
Ežen Jonesko pripada pravcu avangarde i teatru apsurda, i njegovi likovi, kao i u najizvođenijem delu Ćelava pevačica, nemaju jasan identitet ni biografiju. U ovom komadu govori se sasvim nepovezano, izgovaraju se klišeji, automatizmi i opšte istine – govor se u potpunosti osamostaljuje i odbija da prenosi bilo kakvu smisaonu priču. Pored humora i ismevanja banalnih situacija, Joneskove drame opisuju usamljenost i beznačajnost ljudskog postojanja, te kroz seriju besmislenih rečenica i razgovora prikazuju sve otuđenje sveta oko nas.
Da li je Jonesko (a verovatno i jeste), primećivao neprimetno, pa je apsurd ove drame kontradiktorno dobio pravi smisao tek danas, dok je na premijeri 1950. doživeo neuspeh, ili je reditelj Jagoš Marković inteligentno i pronicljivo smestio ovaj komad u savremeno doba, gde je apsurd već odavno postao realnost, iz čega je dobijeno jedno vrlo intrigantno delo. Istovremeno apsurd i realizam ili društveno angažovana predstava.
Okrenite se oko sebe ili oslušnite, iako nije malo poznato da danas ljudi individualno nemaju nikakvo rešenje za apatiju u kojoj žive. Ni Jagoševim likovima nije data knjiga za čitanje, film; sliku od 4 sa 4 metra i ne primećuju, muziku u predstavi ne čuju, čak ne primećuju ni nivo vode kojim je Boka napunila njihov stan i kroz koju niti mogu da se kreći niti im pada na pamet da bi sve veći nivo vode mogao da ih uguši… Sede, a i kad hodaju, hodaju u jednom malom krugu oko sebe, ne znajući šta će sa sobom. Presvlače se tako što se ne presvuku. Odu do vrata tako što ne odu…Nikome ni ne pada na pamet da tu prazninu, koju danas većina društva oseća, popune nečim kvalitetnim. Pojam komfor potiče od engleske reči comfort, što znači udobnost, međutim, danas zona komfora predstavlja isključivanje i otupelost. I zar realizam danas nije apsurdan?
jul, 2024.
