piše: Nevena Stajković
Zbirka priča Srneća leđa Ana Marije Grbić ugledala je svetlost dana 2021. godine. Knjiga je podeljena u šest celina – Ptice beže iz predgrađa, Na usta, Srneća leđa, Crtice iz minibusa, Skorosmrtnica i Vatrometi – a svaka celina krije po nekoliko priča o ljudima iz susedstva, iz prodavnica, sa fakulteta, iz čekaonica bolnica, iz autobusa. Sa svim tim ljudima srećemo se svakodnevno i nesvesno. Čini se da je Ana Marija ostala osetljiva na prolaznike koje je sretala, te je izmaštala priče sa tim ljudima u glavim ulogama. Izvanredne, realne, bolne i teskobne priče.
Književnica spaja likove prodavačice Mirjane Guzine, doktorke Jasmine Tešić, psihijatriskog bolesnika Vasilija Ravčića i mnoge druge u homogenu zbirku priča, smeštajući ih na isto beznadežno podneblje i u slične prilike, bolje reći, neprilike. Jedan od ljudi koje imamo prilike da sretnemo svaki put kad nas mrzi da idemo busem, a kola su nam na popravci, upravo je taksista Danilo Gratnik. Priča o ovom taksisti podsetila me je na priču Tuga Antona Pavloviča Čehova u kojoj upoznajemo Jonu Potapova, kočijaša koji prevozi putnike u Petrogradu za koju rublju ili nekoliko kopejki. U nadi da neću odati previše, te svakako bez otkrivanja pravog kraja Anine priče, pokušaću da vam ukažem na povezanost Tuge i bezimene priče iz ciklusa Skorosmrtnica.
Sličan početak dele ove dve priče. Kod Čehova posmatramo večernji suton i snegom zavejanog konja i kočijaša Jonu, dok se sa Danilom upoznajemo jednog hladnog snenog jutra. Ana Marija priču počinje in medias res izvestivši nas da je Danilov omiljeni fudbalski klub, CSK, loše igrao na sinoćnoj utakmici. Želevši da izbegne ruganje svojih kolega, Danilo se usredsređuje na luftiranje kola da se koja stranka ne bi žalila na miris njegovih laki strajk cigareta. Služeći se Danilovim mislima o asepsolu i mirišljavoj zelenoj jelkici zakačenoj za retrovizor, književnica se osvrće na prošla vremena, te sterilnost sadašnjeg sveta. Čehov će spomenuti uličnu vrevu i neprijateljski nastrojene prolaznike kao opis tadašnjeg stanovništva.
Napokon u kočije ulazi vojno lice. Jona se obraduje, ne toliko zbog novca, koliko zbog prilike da sa nekim progovori o nesreći koja ga je zadesila. Isto tako se i Gratnik vrteo oko stadiona kada je CSK pobedio, nadajući se da će neko od navijača zatražiti vožnju, pa će imati s kim da podeli sreću i euforiju.
„Jona se osvrće na putnika i miče usnama… Hteo bi, očigledno, nešto da kaže, ali iz grla izlazi samo nekakvo šištanje.
– Šta? – pita vojno lice.
Jona iskrivi lice u osmeh, napreže grlo i prošišta:
– A meni je, gospodine, ovaj…sin mi je umro ove nedelje.
– Hm! … A od čega je umro?
Jona se okrenu celim telom prema putniku i reče:
– Ko će ga znati! Od vrućice valjda. Odležao tri dana u bolnici i umro… Božja volja.”
Tuga, Anton Pavlovič Čehov
Čim neko pokaže malo interesovanja za njegovu priču, Jona otvara dušu i izgovara najbolniju vest koju roditelj može da saopšti. Gratnik takođe pati što ljudi više nisu otvoreni kao pre, te po čitave dane, vozeći razne ljude, ne pronalazi sagovornika. Zato mu se dešava ispad kada mu se učini da nova stranka želi da zapodene razgovor.
„[…] u kola ulazi dosta lepa crnokosa stranka, poderanih farmerki i dugačkih roze noktiju. Gratnik vozi, stranka miriše na ruzmarin, Gratnik stoji na semaforu, stranka namešta košuljicu levo pa desno. Negde na sredini Borisove gradine stranka mu se obrati, kaže nešto o tome kako je saobraćaj postao nesnosan. Gratniku dođe da povrati sreću natrag i po volanu i po stranci, njegova nezauzdana bujica reči projurila je kroz usta i razvila se po celim kolima. Govorio je o saobraćajnim gužvama koje je video kada je bio u Beču, o koncertu AC/DC-ja na koji je išao, o rok muzici, o fudbalu, o himnama, govorio je kao da je vekovima ćutao zabijen u duboku pećinu otpadaka sopstvenih rečenica. I ne zato što je stranka lepa, Gratnik je često pogledavao u nju kako bi se uverio da zaista govori sa nekim bićem koje ne poznaje, kao nekada kada si mogao da se poveriš potpunom strancu, kada si mogao da ga impresioniraš.”
Srneća leđa, Ana Marija Grbić
Podudarnost ove dve priče ogleda se i u bezličnim nazivima ljudi koji koriste Jonine i Danilove usluge. Naime, kod Čehova reč je o vojnom licu (ili uniformi, zavisi od prevoda), dvojici dugonja i grbavku, dok se danas kod nas odomaćio izraz „stranka”, što odmah asocira na nešto strano i daleko. I dok Jona trpi pretnje, uvrede i udarce na licu mesta, Danila u potiljak udara negativna ocena koju je ostavila upravo ta lepa stranka na aplikaciji njegove taksi stanice, nakon čega taksista dobija prekor da mu je ovo treća opomena pred otkaz.
Posle još dva neuspešna pokušaja da razgovara o bolovanju, smrti i sahrani svog sina, kao i ćerčici Anisji koja je ostala u selu, Jona odlazi da obiđe svoju kobilicu i njoj uspeva da „izreče teški jad”.
„– Tako ti je to, kobilice moja… Nema više Kuzme Joniča… Prestavio se… Potegao pa umro na pravdi boga… Recimo, na priliku, da ti imaš ždrebence i ti si mu rođena majka… I najedanput to tvoje žrebence se prestavi… Je li da je to žalosno?
Kobilica gricka seno, sluša i duva u ruku svoga gospodara…
Jona se zanosi i priča joj o svemu…”
Tuga, Anton Pavlovič Čehov
Priče o dvojici vozača korespondiraju do samog kraja jer i Danilo svoj jad izriče životinji, u ovom slučaju psu. I tu leži odgovor na pitanje „Gde je radost?” sa početka priče.
„Na napuštenoj jesenjoj plaži prišao mu je veliki pas. Počeo je sa ’Ne znaš šta mi se sve desilo’, i to je trajalo vekovima, što psu nije smetalo i kao da je šapicom stalno tražio još.”
Srneća leđa, Ana Marija Grbić
mart, 2023.
