Intervju vodio: Ivan Veljković
Različiti segmenti kultura sa Dalekog istoka polako pronalaze put i u našem dvorištu. Tu dakako spada i japanska čajna ceremonija, vrlo cenjena širom sveta u gotovo svim svojim oblicima. Pratioci Puta čaja i u Beogradu počinju da privlače pažnju svojim veštinama koje se, kako će i sami naglasiti, grade ceo život. Ovog aprila, imamo čast da nas u Put čaja uputi Sofia Mosiondz, praktikant iz Moskve koja od 2023. godine živi u srpskoj prestonici.
1. Postoji nekoliko škola Japanske čajne ceremonije, a ti si se opredelila za tzv. Urasenke. Da li bi nam rekla nešto više o Urasenke školi i kako se razlikuje od ostalih?
Zapravo postoji mnogo različitih čajnih škola u Japanu, ali najstarije grane su San-Senke („tri Sen kuće”) – ove tri škole su osnovala tri sina Sen no Rikjua (Sen no Rikju (1522–1592), poreklom iz grada Sakaj u današnjoj Osaka prefekturi, bio je japanski majstor čaja poznat po promovisanju tzv. Vabi-ća tradicije i insistiranju na izvesnim ritualima tokom spravljanja i serviranja čaja). Ove škole se zovu Omotesenke, Urasenke i Mušakođisenke. Razlikuju se uglavnom u detaljima – primera radi, praktikanti Urasenke škole vole da penu na čaju naprave da bude gusta, dok Omotesenke praktikanti preferiraju tanku penu, u obliku mladog meseca. Metlica za čaj kod Urasenke škole je obojena svetlim bojama, dok je kod Omotesenke škole metlica smeđa.
Možda najveća razlika leži u tome što Urasenke primenjuje moderne tehnike drevne veštine spravljanja čaja, da se Omotesenke striktno drži tradicionalnog, konzervativnog stila, a da je Mušakođisenke ponajčešće u vezi sa logičnim, jednostavnim pokretima i tracionalnim pristupom ceremoniji čaja. Naravno, postoje i druge škole koje nisu povezane za Sen lozu, i sve one imaju sijaset malih detalja. Ja sam poreklom iz Moskve, i u mom rodnom gradu se samo praktikuju branše Urasenke i Omotesenke.
2. Može li praktikant bilo kog etničkog porekla da otvori školu ceremonije čaja bilo gde u svetu? Postoji li neki niz pravila ili zakona koji treba da se prate pre nego što se neko reši da predaje ovu tradicionalnu japansku veštinu nekome van Japana?
Apsolutno! Prethodni poglavar Urasenke škole, Hounsaj Daisošo (petnaesti po redu Sen Sošicu (1923–2025) koji je bio aktivan od 1964. do 2002. godine), bio je velemajstor koji je uspeo da raširi Put čaja širom sveta. Osobe koje imaju visoki nivo veštine mogu da otvore Urasenke školu bilo gde na svetu uz pomoć velemajstora Zabosaija (šesnaestog po redu Sen Sošicu, Hounsajevog sina i naslednika titule velemajstora, koji je još uvek aktivan) i da predaju. Naravno, postoje uslovi koje treba da prethodno ispune – prvo vam je potreban sertifikat predavača (a pre toga treba da proučavate sve nivoe zanata) i morate da dobijete dozvolu velemajstora ako želite da vam se škola vodi kao zvanična branša Urasenke škole.
3. Opiši nam tvoju rutinu vežbanja. Kako počinje, koji su koraci, koliko sati dnevno traje…
Kad sam išla redovno na časove dok sam živela u Moskvi, posećivala sam sobu čaja dvaput nedeljno. Časovi obično počinju sređivanjem sobe – metlom bih počistila tatami podove i obrisala ih vlažnom krpom pre nego što bi moj predavač došao. Aranžirala bih cveće i počela da pripremam posuđe i oruđe za ceremoniju koju bi trebalo da vežbam tog dana. Priprema se sastoji od prosejavanja čaja, odabira šolje, kašičice i kutije za čaj, utapanja metlice za čaj u vodu, zagrevanja mangala, sipanja ključale vode u čajnik i polaganja posebnih slatkiša na poslužavnik. Nakon toga, predavač i ja se pozdravimo tzv. aisacu pozdravom, gde stavljamo lepeze ispred sebe i poklanjamo se jedno drugom, nakon čega izgovaramo koji stil čajne ceremonije ćemo vežbati tog dana. Nakon toga počinje vežba – najčešće traje između 2 sata i 4-5 sati, u zavisnosti od toga koliko je studenata prisutno i koji je vaš trenutni nivo pripreme za čas.
4. Ispravi me ako grešim, ali deluje kao da je čajna ceremonija o mnogo čemu više negoli samom spravljanju čaja?
Upravo tako. Japanska čajna ceremonija se ne sastoji samo od spravljanja čaja, već uključuje i veštinu aranžiranja cveća, te kaiseki (tradicinalni japanski gastro obrok), pravljenje japanskih slatkiša, prepoznavanje keramike i predmeta od drveta, kaligrafiju, čak i znanje arhitekture, jer je potrebno da razumete konstrukciju čajne sobe kako biste organizovali prostor po principima ceremonije čaja.
5. Možeš li nam reći nešto više o slatkišima koji se jedu uz čaj, konkretno? Primera radi, od čega su napravljeni, postoje li neki sastojci koje moraju da sadrže, ili neki koji su zabranjeni? Pritom, kada sam prisustvovao jednoj od tvojih ceremonija (u organizaciji neformalnog udruženja Rinku: Japan and Asia Culture Community), postojalo je posebno pravilo oko jedenja istih, i voleo bih da znam nešto više o tome – zašto ta pravila postoje i koji je kulturološki značaj iza njih.
Čajni slatkiši, vagaši, obično su znatno manje slatki od onih na koje smo mi navikli – njihov ukus je vrlo mekan, svrha mu je da dopunjuje ukus mača čaja. Generalno postoje dva tipa vagaši slatkiša i odabir će zavisiti od vrste čaja koji pijete – higaši za tanani, tečniji mača čaj i omogaši za gust mača čaj čija je tekstura gotovo slična pasti. Higaši kolači su mali, suvi i prave se u različitim oblicima: mogu da budu stišnjeni, napravljeni od vasanbon šećera (finog mlevenog šećera u prahu, koji se tradicionalno proizvodi na ostrvu Šikoku) ili mešavine prirodne arome, šećera i sušenog agar-agara, što im daje hrskavu šećerastu ljusku. Ovo nije iscrpna lista svih higaši slatkiša – postoji mnogo varijacija. Omogaši pak su sveže napravljeni slatkiši koji jako često sadrže pastu od slatkog pasulja. Među njih spadaju nerikiri (prelepi, ručno rađeni kolači napravljeni od pirinčanog testa i paste od slatkog pasulja), moči (vrsta japanskog pirinčanog kolača), jokan (marmelada od slatkog pasulja) i mnogi drugi.
Ne mogu da baš dam konkretan odgovor na pitanje šta je zabranjeno što se mača slatkiša tiče, ali znam da se mojim predavačima nije svidelo kad bih donosila slatkiše koji su sadržali mleko, čokoladu, ili su pak bili s ukusom čaja – jer nisu dopunjavali ukus mače. I da, postoje pravila oko gustiranja kolača – primera radi, morate da ih jedete tik pre nego što dobijete šolju mače. Takav je redosled da biste uživali u oba ukusa odvojeno, ali i da bi mekani zaostali ukus slatkiša bio dopuna čaju, da ublaži gorčinu, da vam pomogne da doživite jedinstvene ukuse čaja.
6. Zašto si odabrala Urasenke? Šta te je privuklo japanskim čajnim ceremonijama, i koliko su one česte u Rusiji?
Moja priča o interesovanju za čajnu ceremoniju je prilično spontana – kad sam imala 16 godina, probala sam čaj u jednoj kineskoj kući čaja koja je imala japanski prostor na gornjem spratu. Sedela sam tik uz stepenište i odjednom sam videla gomilu ljudi odevenih u kimona kako prolaze. Pitala sam jednu od konobarica šta se dešava, i rekla mi je o časovima Urasenke škole koji su se gore održavali. O toj školi sam i ranije čula. Kad sam bila tinejdžerka, jako su me interesovale gejše, japanske umetnice – one su se isto bavile ceremonijama čaja i takođe su praktikovale Urasenke stil, i naravno da sam bila vrlo uzbuđena kad sam saznala.
Počim sam krenula sa prvim predavanjem, kao da sam čula neki klik u glavi – moja inače neorganizovana ličnost se odjednom osećala smireno, udahnula sam duboko i odlutala u misli ispunjene lepotom, povremeno uhvatila zvuke ključale vode, miris drveta i ukus slatkiša od crvenog pasulja i svežeg mača čaja. Mislim da sam upravo tad pronašla svoj ikigai (japanski koncept, ekvivalent francuskom raison d’être, ili našem „smislu života”) – isto kao i moji „drugovi iz razreda”, inače prilično mala grupa ljudi, situirana uglavnom u Moskvi ili Sankt Peterburgu, ali duboko uronjena u Urasenke ceremoniju.
7. Šta bi po tebi bio najveći izazov kod Urasenke čajne ceremonije?
Najveći izazov čajne ceremonije je uspeti da pronađeš svoj savršeni ritam i svoj spokoj. Predavač bi uvek primetio ako bih probala da požurim sa nekim korakom, kako bih se unervozila oko grešaka koje sam pravila, kako bi mi se držanje poljuljalo kad sam bila nesigurna oko svojih postupaka. Imamo jednu pozu koja služi kao osnovica za sve ostalo – uvek treba da ispraviš leđa, raširiš ruke, nikako da držiš laktove pripijene uz telo, i da ti šake budu uvek mekane i zaobljene, skoro kao da pokušavaš nekog da zagrliš. Opisana poza izgleda graciozno, nežno i spokojno, i vrlo je važno održati je od početka do kraja.
Isto važi i za odnos koji kao praktikant imaš prema posuđu. Svaki deo opreme koji je izuzetno težak mora da se nosi kao da je pero. Ne smete da pokažete kako se mučite, vaše šake moraju da izgledaju spokojno. Istovremeno, lagano, sitno oruđe mora da se nosi kao da je teško – zato što je dragoceno i nosi posebnu vrednost.
8. A pošto pričamo o ličnim utiscima, šta bi istakla kao najprijatniji deo Urasenke ceremonije, deo u kome ti najviše uživaš?
Što se mene tiče, najprijatnije kod Urasenke škole je ta posvećenost umetnosti i prijateljskoj atmosferi koja prati ceremoniju. Taj osećaj me čini srećnom i daje mi samopouzdanja, jer kako se smirujem, dok vežbam svoje veštine, dok se bavim čistom umetnošću, običan život ostavljam ispred vrata sobe čaja. Postoji jedno pravilo koje pratimo – ne bismo smeli da pričamo o ratu, bolestima ili poslu dok smo u sobi čaja. Tu smo da meditiramo, da se usredsredimo i da ostavimo anksioznost i brigu iza sebe. Čajna ceremonija je promenila način na koji razmišljam – to mi se kod nje najviše dopada.
9. Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima i sagovornicama – možeš li čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Knjiga koju bih preporučila je Gejša, jedan život (u Srbiji prevedena kao Ispovesti gejše iz Giona, IK: Tanesi, 2015) autorke Mineko Ivasaki. Ako ste ikada čitali Memoare jedne gejše Artura Goldena, zasigurno bi trebalo da pročitate knjigu autorke koju je upravo Golden intervjuisao za potrebe pisanja svog bestselera. Mineko Ivasaki je bila jedna od najpopularnijih gejši svog doba, a njena priča je krcata neprestanim borbama, ali i umetnošću.
Što se filma tiče, definitivno preporučujem Svaki dan je dobar dan. Ovaj film može biti inspiracija bilo kome zainteresovanom za japanske čajne ceremonije. Sam film je jako miran, savršen da se gleda tokom neke udobne večeri. Predstava koja mi se jako sviđa (ako pratimo japansku tematiku) jeste kabuki delo Kurtizana Akoja. Ovo delo se isto bavi temom usavršavanja umetničke veštine.
Po pitanju pesama, slušam raznovrsnu muziku i ukus mi dosta varira po pitanju žanrova… Moja preporuka za svakog ko voli alternativni rok i ponešto uvrnuto, snevno i pomalo vintage – obavezno slušajte I Monster. Njihova muzika je pritom i jako svestrana, ali lično bih preporučila njihovu numeru Early Morning Robert. Jako zanimljivo iskustvo.
I za kraj, što se umetnika tiče, moja preporuka je Ai Jazava. Ona je izuzetno popularna mangaka (manga autorka) koja je stvorila moje omiljeno delo – mangu Paradise Kiss. Pritom je radila i na mangi Nana, takođe predivnoj priči. Obožavam njene radove zbog snolikog osećaja koji ulivaju, kao i njenog karakterističnog stila koji je vrlo prijatan i ženstven.
april, 2026.
ikigai: https://www.casopiskus.rs/ikigai-japanski-koncept-zivotne-svrhe/
Sofijin profil je https://www.instagram.com/maimaisado/ a profil Rinku udruženja je https://www.instagram.com/rinku_serbia/
