piše: MoonQueen
Zima je i napolju pada sneg, u krevetu je toplo i poslednje što želite je da ustanete pre nego što je svanulo i odete na posao. U današnje vreme moguće je odlagati zvuk alarma gotovo beskonačno, ali šta biste radili kada bi vam pod prozorom stajao čovek koji bi ga udarao štapom i odbijao da ode sve dok se vaša čupava glava ne bi pojavila na tom istom prozoru i pritom bi mu još platila i zahvalila za to što je uradio? Nama je koncept ovakvog buđenja nezamisliv, ali upravo je to bio način da se hiljade radnika industrijske revolucije u Velikoj Britaniji digne na noge u cik zore, kako bi na vreme stigli na svoja radna mesta u fabrikama širom zemlje i kao šrafovi od čije tačnosti zavisi rad jedne ogromne mašinerije povedu čovečanstvo napred u moderno doba.
Zvuči dramatično, ali nije daleko od istine jer ljudi su i u 19. veku voleli da spavaju „još samo pet minuta” duže, a vlasnicima fabrika nikako nije odgovaralo da im radnici večito kasne na posao. Zbog toga su fabrike unajmljivale takozvane „ljudske budilnike” čiji je zadatak bio da ustanu pre svih i sa spiskom adresa krenu duž ulica industrijskih predgrađa velikih gradova. Dugačkim štapom, uglavnom laganim, bambusovim, oni bi udarali na prozore sve dok na njima ne bi videli osobu koju je trebalo probuditi. Često su kao dodatni posao, onako usput, kad su već na nogama, gasili ulične svetiljke.
Ovakve poslove ponekad su obavljali pripadnici policije tokom svojih jutarnjih patrola. Ipak, sa razvojem industrije, koji je tokom 19. veka u Velikoj Britaniji neumitno rastao, povećavala se i potražnja za ljudskim budilnicima. Ovo zanimanje je najčešće poveravano starijim građanima koji su fizički bili onemogućeni za obavljanje težih radnji jer je posao zahtevao upornost i strpljenje, ali je osim toga bio relativno lak. Zanimljivo je da su se buđenjem ljudi bavili pripadnici oba pola i da je ovo bilo jedno od retkih legalnih zanimanja dostupnih starijim ženama.
Iako su u 19. veku postojali i budilnici na navijanje, kakve mi danas više ne koristimo, ali su nam svakako poznatiji, oni u početku nisu bili ni veoma pouzdani ni dovoljno jeftini da bi svaki radnik mogao da ih priušti. Ljudski budilnici su, naprotiv, bili izuzetno efikasni i prilično malo plaćeni za svoj posao.
Na severu Engleske, u oblasti Daram poznatoj po rudnicima, rudari koji su radili u više smena stavljali su na svoje prozore i vrata takozvane „daske za buđenje” na kojima su ispisivali vreme kada bi ih trebalo naredni put probuditi.
Nekoliko ljudskih budilnika ostalo je upamćeno po imenu. Zahvaljujući dugom radnom veku, a ponekad i svojoj simpatičnosti, oni su postali žive legende svojih kvartova još tokom života, pa su kao takvi dospeli i u ondašnju štampu. Definitivno najpoznatija među budilnicima bila je Meri Smit, heroina istočnog Londona koja je umesto bambusovog štapa koristila cevčicu za duvanje i zrna graška. Gospođa Smit bila je jedna od najpouzdanijih majstora svog zanata, a fotografija na kojoj se vidi kako duva grašak u prozore radnika s vremenom je postala kultna. Zna se da je ustajala u 3 sata ujutru i da je ovo zanimanje prenela na svoju ćerku Moli Mur.
U Mančesteru, gradu koji nam je verovatno svima prva asocijacija na industrijalnu Englesku, dama čijom je pojavom počinjao dan zvala se Meri Fileroft. Legenda kaže da je Meri od ovog posla, koji je inače bio slabo plaćen, uspela da zaradi toliku količinu novca da je uskoro postala zajmodavac svojim mušterijama. U Lidsu najpoznatija u ovom zanimanju bila je izvesna gospođa Voters koja je za pet godina rada stekla 95 privatnih, lojalnih mušterija. Grad Dorset budila je Kerolajn Džejn Kazns, poznatija po nadimku Baka Kazns, koji je dobila zbog svog izgleda namrgođene i neraspoložene babe. Baka Kazns je od 1901. do 1918. godine radila kao budilnik u službi lokalne pivare.
Zanimanje ljudskih budilnika izumrlo je tokom četrdesetih i pedesetih godina 20. veka, sa izuzetkom pojedinih malih mesta u Engleskoj gde se održalo sve do sedamdesetih. Na kraju ove priče ne treba zaboraviti da mladi radnici, radni i veseli, koji uz pesmu hitaju fabrici u 19. veku nisu postojali. Njih je izmislilo neko kasnije društvo, a na samom početku buđenja industijske revolucije umesto plamenih zora radnike je jutrom dočekivao štap bambusa na prozoru.
januar, 2023.
