Intervju vodila: Nevena Stajković
Buč Kesidi je, kako sami kažu, levoruki disko rokenrol elektro boj bend duo iz Pančeva. Nakon singlova Nema ljubavi u klubu i Đuskanje ne pomaže postali su izuzetno zapaženi i poznati u celom regionu! Do sada su izdali dva albuma – Posesivno-ospulsivni hospul i Euforija i tokom prošle godine održali su koncerte širom Srbije, sa bombastičnom završnicom u Domu omladine Beograda. Ovaj duo čine Luka Racić i Zoran Zarubica koji su sa nama razgovarali o slici naše generacije koju predstavljaju kroz pesme, usamljenosti i poruci koju šalju publici.
- Imamo privilegiju da razgovaramo sa vama u novoj godini, posle dva nezaboravna koncerta u Domu omladine Beograda. Koncert je zakazan dva meseca unapred, ali jeste li očekivali odziv toliko veliki da ste morali da zakažete još jedan termin?
Buč: Donekle smo očekivali da ćemo moći da napunimo jednu Amerikanu, ali nismo očekivali da ćemo zakazivati i drugu, i još i nju rasprodati. Ali to je i bio cilj, sada smo opipali i znamo koliko ljudi želi da dođe i sluša nas u Beogradu.
- Kao deo današnje mlade generacije, ne mogu da ne pitam: zašto nas demorališete?
Buč: Mislim da je ovo što radimo sa bendom sasvim suprotno. Hoćemo da pokažemo primerom da je moguće u Srbiji (i eks-ju regionu) uraditi kvalitetnu stvar, za svoju dušu, koja na kraju ima i „komercijalni” uspeh, i time da motivišemo i druge mlade da izguraju svoju stvar ovde, bez obzira na beskonačno kukanje o političkoj ili socijalnoj klimi. Ako misliš na tekstove pesama, opet mislim da oni na kraju imaju pozitivan efekat jer, kada čuješ da mi pevamo o tim stvarima, osećaš se da postoji još neko ko te razume i saoseća sa tobom, i mislim da je to naše međusobno prepoznavanje lepa i utešna stvar.
- Euforija u vezi s novim albumom ne prolazi i čini se da ćemo duboko zagaziti u 2020. godinu i slušati Subotu, Euforiju, Nedelju ujutru što je stvarno sjajno! Pripremate li novi materijal ili se malo odmarate i uživate u postignutim uspesima?
Buč: Novi materijal se konstantno pojavljuje u tragovima, ima i pesama od ranije koje nismo završili za ovaj album, ali se nećemo upuštati u završavanje i snimanje novih stvari još neko vreme, trenutno su nam koncerti po regionu prioritet.
- Kome je Kesić stric, pa gostujete u 24 minuta tako često?
Buč: Nije nikome stric, meni je maćeha, a Zoranu spiritualna životinja.
- Kako ste došli na ideju da kroz pesme predstavite sliku naše generacije?
Buč: Spontano je došlo do toga, samo smo pričali o onome što vidimo i što nam se dešava, ili se dešava našim prijateljima. Pesma Nema ljubavi u klubu je inspirisala Zorana da napiše Đuskanje ne pomaže i posle ta dva singla smo shvatili da nam je ta tema toliko bliska i inspirativna, da bismo mogli i ceo album da oslonimo na tu temu.
- Pančevci i Pančevke, među kojima sam i ja, voleli su pesme Draga i Jaa (imam plan), a sada ste čuveni u celoj Srbiji. Kada se desio prelomni momenat u kojem ste od interesantnog lokalnog dvojca prerasli u Buč Kesidi za kojeg danas malo ko nije čuo?
Buč: Mislim da je to počelo sa gorepomenuta dva singla, to jest pre svega sa Klubom. Nakon prvog albuma i odlaska basiste smo shvatili da je vreme da napravimo hit, da je vreme da pravimo muziku koja zvučno prati aktuelne svetske bendove koje slušamo, i da treba da napravimo korak unapred u odnosu na prvi album. Mislim da je taj naš veliki skok u ambicijama ispratio i veći uspeh.
- Subota, nedelja, izlazak, klub. Gde vi volite da izlazite? Postoji li klub u kojem ima ljubavi?
Buč: Kućne žurke. Druženje sa ljudima koje voliš, koji te interesuju, sa kojima želiš da se družiš, pre nego odlazak na organizovane žurke sa preglasnom generičkom muzikom i nadanje da ćeš u tom spletu slučajnosti još ubosti stranca sa kojim možeš da se instant povežeš. To su najčešće žurke i mesta napravljena da bi se dopala svima, što svi znamo da je recept da se ne dopadnu nikome zaista.
- Čime da izlečimo usamljenost koja živi u svima nama?
Buč: Izborom neposrednog života pre nego onlajn života, kad god možemo, i jasnim razdvajanjem ta dva. Treniranje brzog gašenja instagram i fejsbuk feed-a. Spoljni svet, poslovi, druženje i pričanje sa ljudima, ljubav, ništa od toga nije toliko teško kada svaki dan ideš napolje i vežbaš ga. I moraš da ga razumeš, drugačije je nego što bi mislio vrteći kroz instagram feed. Ne izgledaju uvek svi toliko lepo i promišljeno, u tome je čar a to nam fali. Nemaju uvek svi nešto kvazi-pametno da kažu, nego često lupaju gluposti, a to prija i oslobađa, i tako se ljudi povezuju i osećaju ispunjeno.
- Da li mislite da svojim tekstovima pravite promenu, obraćajući se mladoj publici koja tek treba da shvati poruku pesama ili je vaša publika usaglašena sa poentom koju poručujete kroz tekstove?
Buč: Mislim da je veliki deo publike već na istoj talasnoj dužini i da se razumemo, ali nadam se da će i publika koja tek otkriva taj svet izlazaka ući u njega sa našim pesmama u glavi i da će prepoznati ono o čemu smo pričali, i da ćemo im možda i pomoći na neki način da prođu kroz to.
- Šta za publiku znači postojanje Buč Kesidija na domaćoj sceni?
Buč: Da postoji bend koji ih razume, koji ih voli, i na čiji koncert uvek mogu da dođu da se divno provedu.
- Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima – da li možete čitaocima KUŠ!–a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Buč: Parazit je baš dobar film, predstava Pošto gvožđe u Ateljeu 212, novi Post Maloneov album je zanimljiv, slušajte Tiny Desk sešne tu mogu da se nađu zanimljivi bendovi. U poslednje vreme često pustim neki podkast – Radiolab je genijalna emisija i, ukoliko ste vični praćenju programa na engleskom, istražite što pre o čemu se radi. Od domaćih Tegla ume da bude zabavna (Veče sa Teglinim popodnevom na RadioAparatu) i, naravno, ovi naši, Radio Krokodil, sa uvek šašavom Vukovom emisijom Čista pakost i Perinim izborom muzike Baždarenje ventila sigurnosti ako vas zanima da otkrijete nešto novo i ludo.
