Sa vedrog noćnog neba, ispunjenog zvezdama kakve nikada nećete videti u gradu, kamera se spušta na četiri siluete koje veselo prelaze preko brda posle, očigledno, odličnog provoda. Sam kadar i fotografija su toliko lepi da podsećaju na početak kakvog Diznijevog ostvarenja. I taman pošto se uljuljkamo u ovu bajkovitu scenu, zvezdanu noć raspršuju zli Nemci i naš film može da počne.
Društvo za književnost i pitu od (kora od) krompira sa Gernsija prati uspešnu spisateljicu Juliju (Lili Džejms) u njenom otkrivanju malog književnog kluba koji se okupljao tokom Drugog svetskog rata, kao i u razotkrivanju misterije šta se dogodilo sa jednom članicom tog kluba, Elizabetom (Džesika Braun Findlej). Film pokušava da nađe balans između bajkovitosti Panovog lavirinta i poetičnosti Društva mrtvih pesnika, s tim što razultat nije loš, ali je predvidiv.
Pored ishoda misterije, koji stvarno nije teško pogoditi, tu su ustaljeni ljubavni trougao, prijatelj/izdavač knjiga koji je gej, dobroćudni, pijani dekica i još pregršt drugih malih i velikih klišea. Ipak, mada skorijeg datuma, dve pojave su postale toliko učestale u kinematografiji, da su već na granici prelaska između klišea u kič.
Poput većine novijih engleskih filmova (sa Denkerkom i Najmračnijim časom kao njihovim najpoznatijim predstavnicima) i iza ovog ostvarenja čuči ponovno otkrivanje najsvetlijeg časa, kako Britanci kolokvijalno govore o njihovom učešću u Drugom svetskom ratu, ne bi li ponovo utvrdili sopstveni identitet posle Bregzita. Dodao bih da se, po meni, oni usredsređuju isključivo na svetle momente tog najsvetlijeg časa, ali to nije tema ovog članka.
Pored takve političke note, postoji još jedna – nota političke korektnosti. Naime, glavna junakinja je hodajuće oličenje feminizma: nosi pantalone, ide kuda joj se prohte, živi sama i ima uspešnu karijeru. Naravno, ništa od navedenog nije loše, ali, ako film teži ka istorijskoj tačnosti (period piece) onda publika teško prihvata da je devojka ta koja će zaprositi muškaraca 1946. godine. Ovo još više bode oči kada shvatite da je pola postavke glumilo u Dauntonskoj opatiji, seriji koja je postigla svetski uspeh upravo jer se nije bojala da prikaže sve nepravde socijalnog poretka Velike Britanije u prvoj polovini 20. veka.
Ipak, nasuprot klišeima, nalazi se i štošta dobrog. Rodne razlike jesu skoro nepostojeće, ali klasne su svakako stavljene pod svetlo reflektora. Pritom, to nije borba radničke klase protiv elite, već antagonizam u odnosima ljudi sa sela i ljudi iz grada. Nepoverenje koje većina njih ima prema bilo kome ko nije iz njihove sredine je odveć poznato i odveć ljudsko.
Takođe, u filmovima sa engleskog govornog područja uvek je osvežavajuće videti da su i druge nacije učestvovale i patile u ratu. Ogroman broj Rusa i Poljaka je bukvalno bačen u lance ropstva ne bi li gradili odbranu na evropskim zapadnim obalama. Kako to Dousi (Majkl Husman) jedan od članova Društva, kaže: „Umalo nismo umrli od gladi. Oni jesu.” Idu i korak dalje, te nam ovaj film čak prikazuje i nemačkog vojnika kao dobrog čoveka – nešto što je u mejnstrim filmovima obično smatrano oksimoronom.
Pored ovoga, filmu ne manjkaju dobri glumci, gde bi posebno izdvojio Katarinu Parkison koja na divan način oživljava lik Isole, alkoholičarke slobodnog duha, koja nije imala previše sreće u životu čak ni pre rata.
Društvo se svakako ne može smatrati najboljim ostvarenjem reditelja Majkla Nevila (Četiri venčanja i sahrana, Doni Brasko i dr.) i to prvenstveno duguje sopstvenoj neodlučnosti o konkretnoj temi filma. Istina, otvara brdo važnih pitanja i sa većinom se možemo i poistovetiti, ali nijednom od njih ne posvećuje punu ili čak dovoljnu pažnju i time ovo ostvarenje komotno stavljam u rang Osmeha Mona Lize.
Sve u svemu, Društvo za književnost i pitu od (kora od) krompira sa Gernsija ima dobru premisu i glumačku postavku, ali je u krajnjem slučaju predvidiva priča koje ne manjka ustaljenim klišeima – ipak, nisu li oni uvek bili okosnica svih bajki?
piše:Igor Belopavlović
jun, 2018.
