U avgustovskom broju smo pričali sa dr Brankom Romčevićem – profesorom etike na Fakultetu Bezbednosti. Pre prihvatanja ovog poziva bio je član redakcije filozofskog časopisa Theoria, i autor je više filozofskih tekstova i radova, kao i knjige O Filo( )fiji. Sa njim smo razgovarali malo o filozofiji generalno, a malo više o nekim pitanjima primenjene etike – jednom od njegovih oblasti profesionalnog interesovanja.
Čime još mogu da se bave filozofi, osim akademskim radom?
Filozofija jeste akademska disciplina, ali ona nije samo to. Kao što znate, filozofija nastaje iz čuđenja, a čuđenje nastupa svaki put kad uhodana svakodnevica prestane da bude samoočigledna i podrazumevajuća, kad zapadne u krizu i pred nama se otvori provalija. S druge strane, akademske ustanove su upravo funkcija homogene i homogenišuće svakodnevice, pa onda izgleda da ulazak filozofije u tako nešto mora ili da izneveri stav čuđenja, ili da podrije instituciju. Izraz „akademska filozofija” najčešće se koristi da bi se izrekla optužba po kojoj filozofija ulaskom na univerzitet, postaje deo praksi normalizacije i učvršćivanja poretka, čime napušta svoju izvorno remetilačku misiju: filozofija kao da odjednom počinje da čuva nešto što je trebalo da dovede u pitanje.
Opet, postajanje filozofije akademskom deluje kao neminovna stvar: stav čuđenja nije dovoljan, nakon što nastupi on može i da se bez traga izgubi, a da se to ne bi desilo potrebno je da se on artikuliše i osmisli, da se, dakle, sistematizuje, uredi, da se metodološki i pedagoški konsoliduje, da, u najkraćem, postane akademska tekovina. Nema u tome ničeg spornog. Ali pod uslovom da se uporno neguje svest o napetosti između te dve linije koje moraju da se ukrste da bi filozofija iz trenutnog stava prerasla u disciplinu, da bi opstala. A da filozofija pri tom može da zadrži ulogu nestabilnosti i poremećaja, to ne moramo mnogo da dokazujemo, dovoljno je da uputimo na raznorazne pobune koje su se od šezdesetih godina pa naovamo događale na univerzitetu ili su se sa univerziteta izlivale na ulicu, a koje su sve odreda, bilo direktno ili indirektno, poticale s filozofskih katedri.
To sve, međutim, ne znači da se filozofijom ne može baviti izvan univerziteta. Naprotiv, takva mogućnost jeste i mora ostati otvorena. Samo pod jednim uslovom: da se ne izgubi odnos, pa makar i kritički ili negatorski, prema onome što je filozofija postigla u svom akademskom uzgoju. Tu imam u vidu razne tehnike i metode koje pomažu da se mišljenje ne izgubi u proizvoljnosti – to je nešto što po meni nijedan oblik filozofije, akademski ili neakademski, ne bi smeo da zanemari.
Ali treba znati i to da današnji univerzitet nije baš neka uštogljena i ekskluzivna sredina. Jer, sada na univerzitetu možete raditi neke stvari koje su ranije bile potpuno nezamislive. Ne samo da, recimo, napišete disertaciju o panku, nego i o represivnom karakteru curriculuma i univerziteta uopšte. Danas je deo univerziteta postalo i osporavanje univerziteta.
Da li je filozofija „mrtva” i šta bi moglo da navede nekoga da tako nešto tvrdi?
O, da, filozofija je definitivno i višestruko mrtva, oko toga nema dileme, ali ona je mrtva na jedan neobičan način – što je više mrtva, to je više ima. U poslednjih bar dva veka stvari su se tako namestile da izgleda da mortifikovanje filozofije služi njenom životu. Umiranje je postalo ne samo modus njenog života, jer umiranje je oblik i sadržaj svakog života, pa u tome i nema nečeg specifično filozofskog, već su se same njene smrti pokazale ne tek načinom njenog opstanka, nego i rasta i čak podmlađivanja. Umirala je filozofija na mnogim rukama i mukama, sa Kantom, sa Hegelom, sa Marksom, sa Ničeom, a zatim i sa čitavom plejadom dvadesetovekovnih filo-umoritelja, ali nakon svake smrti u njoj bi ostajalo mnogo života koji kao da priziva umorstvo. Taman toliko da bi onaj ko je zatekne mogao da oglasi kako će ona sa njim, u nekom završnom potezu koji baš on, taj već neko, ima da izvede, definitivno doći do svoga kraja. I onda opet iznova.
Znate, to već postaje depresivno, svaki njen ubica na kraju se ispostavi kao njen roditelj, koji i sam presvisne, a ona ga nadživi i pređe na sledećeg umoritelja, to jest roditelja. Ko tu koga zapravo usmrćuje? Beznadežna melodrama… I šta nakon svih tih smrti filozofije imamo danas? Nikad više katedri, časopisa, konferencija, tekstova, knjiga… Možda to treba preokrenuti i probati s drukčijom taktikom, pa da vidimo da li će ona sama od sebe odapeti ako prestanemo da je ubijamo. Čini mi se da je ostalo još samo to.
Kako najlakše zainteresovati mlade za nju? Treba li ih uopšte zainteresovati za nju?
Ako sad ostavimo po strani to što ja ne verujem da postoje mladi, kao ni stari ili oni srednje dobi, jer u tome vidim samo proizvoljne kvazikategorije namenjene lakšem kontrolisanju i disciplinovanju ljudi, pravi odgovor je da ne znam. Niti da li treba, niti, ako bi se pokazalo da treba, kako. Ali, ako bi me neka nevolja prinudila da nastupim kao PR filozofije, verovatno bih ukazao na jedan primer iz prošlosti koji ne prestaje da provocira. Naime, to što je Sokrat bio na smrt osuđen zbog kvarenja omladine, to i dan-danas ostaje vrli uzor. Kvarenje ljudi, naročito onih mladih, nevinih i čistih, gotovih da uz dobru dresuru izrastu u poslušne i ispravne građane, njihovo, velim, kvarenje i upropašćavanje putem ohrabrenja da se služe sopstvenom pameću i da ne prihvataju bilo kakav autoritet koji ne može da se argumentativno zasnuje ili obrazloži, to je, čini mi se, ono najbolje što je filozofija oduvek mogla i što još uvek može da ponudi. Kvarenje lepih hijerarhijskih aranžmana.
Šta, ukratko, mislite o argumentima za vegetarijanstvo/veganstvo?
Koliko ja vidim, ti argumenti idu u dve skupine. Prema prvima, takva ishrana je prirodna i zdrava, pa joj se zato treba prikloniti. Druga vrsta argumenata je moralne prirode. Tu se ističe neprihvatljivost ubijanja životinja.
Što se prvog tiče, priznajem da nisam ubeđen. Najpre, ne vidim zašto bi prirodnost, ako je u vegeterijanstvu ili veganstvu uopšte ima, bila argument. Jer, udaljavajući se od prirode i njenih uslovljenosti, ljudski život je postao znatno duži i manje tegoban. Dalje, ne vidim ni da zdravstveni ratio zahteva potpuno odricanje od mesa. Odnosno, vidim da zahteva ograničavanje i umeravanje, ali ne i potpuno ukidanje. Moralni argument je, međutim, daleko ozbiljniji. Po njemu je svako ubijanje loše, konzumacija životinja podrazumeva ubijanje, dakle konzumacija životinja je loša. E, sad, ima i mnogo načina da se to sve relativizuje i otera u apsurd. Da se, recimo, pokaže kako je određen stepen nasilja uslov života, kako neki put i moralna ispravnost podrazumeva posezanje za nasiljem, pa tu usledi čitav niz primera s ubistvom diktatora, ili s ubistvom iz milosrđa, pa je tu i legendarna samoodbrana i pravo na nju, ili okolnost da, strogo uzev, kad god nešto činimo mi moramo da izvršimo neko makar minimalno nasilje, recimo da izgovorimo neku reč, a to onda može da se shvati kao nasilje prema tišini… A da i ne govorimo o tome kako ukidanje mesne prehrane pojačava onu biljnu, pa samim tim i poništavanje biljnih oblika života, odnosno nasilje prema njima. Pre desetak godina je bio i neki crtani film s voćkama, u kome su vegetarijanci bili prikazani kao najgori zlikovci…
Ali, takvim relativizacijama ipak ne možemo da postavimo u istu ravan prekid tišine, ubiranje voćke i ubijanje životinje. Ovo poslednje je očigledno drastičnije, a oko toga definitivnog rešenja mislim da nema, bar zasad. Jer, moralni razlog, u osnovi nesporan, može biti presretnut ili nadjačan zdravstvenim razlogom ili razlogom opstanka. Na primer, ishrana dece ili nekih pacijenata. Čak i ako bismo rekli da se tu radi o izuzecima, neki oblik industrije mesa, dakle organizovanog ubijanja životinja, ne bi mogao a da ne postoji makar radi njih.
I tu dolazimo do onog najzanimljivijeg oko ubijanja životinja. Mi, naime, izgleda da ne samo što ne možemo da stvorimo, nego ni da zamislimo svet u kome ne postoji organizovano, plansko i masovno ubijanje životinja od strane ljudi. Svest da je to ubijanje nešto loše, došla je kasno, ona nije oblikovala našu civilizaciju već je iz nje proistekla. I sad bi, povratno, trebalo da je transformiše. Što ne ide lako.
Sasvim je druga stvar sa stavom o ubijanju ljudi. Zabrana koja je oko toga ispostavljena, zabrana ubijanja ljudi, formirala je civilizaciju. Ne znači to da ubijanja ljudi nema ili da ga nije bilo, daleko od toga, nego da i kad se dogodi, ono biva praćeno nelagodama u vidu skrivanja, negiranja, minimiziranja, laganja, navođenjem viših razloga itd., što sve skupa svedoči o tome da ta zabrana nekako već, iako ne ostvaruje uvek direktan i pun učinak, ipak deluje.
Da li mislite da su pitanja uverenja ljudi potpuno privatna stvar?
Mislim da ništa, ali ama baš ništa, nije konačno i definitivno privatno, čak ni sadržaji iz najzabačenijeg kutka svesti. I oni u nekom trenutku mogu da se odigraju kao nešto savršeno javno. Recimo, tako što bi urasli u stavove a stavovi se ovaplotili u nekom konkretnom činu. Budući da ih nije moguće suštinski odseći od nečeg što se konvencionalno smatra javnim aktom, uverenja, bilo kakva, ne mogu biti smatrana zagarantovano privatnim.
A da i ne govorimo o tome da je danas, naročito danas, granica između privatnog i javnog gotovo sasvim razgrađena. Pogledajte koliko je bilo tih slučajeva u kojima je neko nešto napisao na kavom nalogu ili „zidu”, a zatim mu/joj policija zakucala na vrata i oduzela računar. Kakva privatnost?
Koliko bismo morali biti altruistični?
Ni najmanje. Odnosno, altruizam je sjajna stvar i bilo bi zaista divno da živimo u altruističkom svetu, ali tu imamo dva ozbiljna problema. Prvo, da li pouzdano možemo da odredimo šta je altruizam? Da bi altruizma bilo, trebalo bi da u činjenju altruiste ne postoji nikakva lična računica ili korist. Trebalo bi da mogu za nekog drugog da nešto učinim a da nemam u izgledu nikakvu, čak ni zaobilaznu ili sekundarnu, korist za sebe. Dakle, ni prijatnost ili zadovoljstvo zbog toga što sam, eto, altruista, a nekmoli još i miran san ili dobru savest. Ništa od toga ne bi smelo da se nađe unutar moje motivacije činjenja za druge, jer bi to to onda bilo i moje činjenje za mene, pa bi egoizam prožeo altruizam.
Drugo, ako altruizam podrazumeva odricanje od sopstvenih interesa, on bi se morao razumeti kao neka vrsta žrtvovanja. Pa bi zahtevanje od drugih da budu altruisti, a ono „moranje” iz Vašeg pitanja ide na tu stranu, značilo zahtev da se drugi žrtvuju. Taj poziv na žrtvovanje – to je, mislim, ono nemoralno. Po meni, to ne možemo od drugih da zahtevamo. Najviše što smemo, jeste da altruizam preporučimo.
Da li je slobodna volja iluzija?
Uslovljeni smo svim i svačim: fizičkom prirodom, nasleđem, odgojem, sredinom, vremenom u kome živimo. Pa ako taj niz produžimo, doći ćemo do toga da je jedino bog slobodan, a da mi to nikako i nipošto nismo, i da nam ostaje samo da se prepustimo višoj sili, upućujući poneku molitvu ka nebu i potajno uživajući u najlepšoj od svih posledica koje odatle sleduju – a ta je da onda nismo ni odgovorni za ono što uradimo. Ali to bi bilo jadno, mada neki put vrlo prijatno, samozavaravanje. Jer, slobodnu volju upražnjavamo znatno češće nego što bismo to voleli da priznamo. Naime, svaki put kad imamo više od jedne mogućnosti da nešto, bilo šta, uradimo. U odluci da uradimo ovako a ne onako, ogleda se i događa naša slobodna volja. To što ona sama nije slobodna u apsolutnom smislu, to što je vođena nekim razlozima ili proračunima, pa nam izgleda kao da se odluka donela sama od sebe ili da je bila sudbinski zacrtana, to je samo iluzija o neslobodi koju rado negujemo, budući da preko nje težimo da umanjimo ono što nam je u vezi sa slobodom najstrašnije – našu odgovornost. Čim se javi više od jedne mogućnosti, sloboda je neporeciva. Premda može biti praćena razlozima koji pretenduju da je oslabe, da je upišu u nužnost, jezgro slobode – a to je načelna mogućnost izbora – ostaje netaknuto.
Da li postoje neki stereotipi o filozofima za koje smatrate da su verodostojni?
Svaki stereotip nosi u sebi neko zrnce verodostojnosti. Pitanje je samo na šta se ta verodostojnost odnosi. Najčešće je to verodostojnost nekog neznanja koje je proizvelo stereotip i oslepelo njegovog korisnika za okolnost da se tu radi baš o tome, o stereotipu, a ne o znanju…
Da li je predrasuda to što generalno smatramo da roboti ne mogu da misle i, čak, osećaju?
To uvek merimo po sebi. Ja, pošteno govoreći, ne znam ni da li Vi možete da mislite ili osećate. Ja zaključujem da možete i da to činite, ali ja o tome nemam izvornu evidenciju. Kada bih je imao, Vaš ego bi bio u izvoru mog ega i Vi ne biste ni bili Vi – nego biste bili moje vlastito Ja. Ja po sličnosti vašeg ponašanja s mojim, po sličnosti reakcija na određene nadražaje, zaključujem da Vi imate svest i da bi u njoj morali da se odigravaju neki procesi nalik onima koje u svojoj svesti prepoznajem, pa otuda smatram da Vi mislite i osećate. Na sve strane emitujete simptome da to radite. I ako bi roboti u nekom trenutku mogli da prekopiraju Vaše ili moje ponašanje, pa da i oni emituju iste ili u visokom stepenu slične simptome, ne bi bilo druge nego da i njima sve to pripišemo.
Nezgodno je to što svako od nas voli o sebi da misli kao o jedinici potpuno nepredvidljivog i neponovljivog vladanja, ali otužna je činjenica da se svi mi ponašamo u većini slučajeva vrlo šematski i predvidljivo, kroz ograničen broj kombinacija. Ljude uglavnom nervira kad im se na tzv. mobilnim uređajima uključi predictive text, a onda se zaprepaste kad shvate u kojoj je meri ono što žele da saopšte predvidljivo. Ali, predvidljivost se tu ne tiče smisla i celine iskaza, nego njegovih delova i čestica, zasebnih reči koje ipak neka načelno nepredvidljiva volja mora da poređa u celinu. Doduše, nepredvidljivost može da krasi i mašine, samo što se kod njih to ne smatra inventivnošću nego kvarom.
Ali, to ne znači da sam ja u krajnjem zbiru prinuđen da Vas ne razlikujem od robota. Jer, sama mogućnost, a ona nije nešto slučajno već je unapred zadata, da iz jednog od Vas dvojice izviri neki kabl, da se, dakle, razotkrije da neko tu ipak nije čovek u klasičnom smislu, čini razliku između ljudi i robota vrlo živom. I nju ne može ukinuti to što ja ne moram znati unapred gde treba da je smestim. Ali načelna razlika ostaje otvorena bez obzira na to koliko su procedure samog razlikovanja komplikovane. Dakle, moj odgovor bio bi da nema predrasude u uverenju po kome roboti ne mogu da misle i osećaju, ali to ne moramo biti sposobni da lako utvrdimo.
Poslednje pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima – da li možete čitaocima KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičko i umetničko delo, kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Tri knjige. Prvo Avangarda krležiana Predraga Brebanovića, svež i blistav primer kako i tzv. akademsko pisanje može da bude zanimljivo i pustolovno. Zatim Radnici i seljaci Viktora Ivančića, opora i duhovita književnost, puna tranzicionih tema i likova, ali s moralno opravdanom osvetom „netranzitivnih” elemenata. Za kraj, Moja borba Karla Uvea Knausgora, nepretenciozni glas iz off-a, o jednom izgubljenom, a ne tako davnom vremenu i svetu. Tome priključujem i tri muzička albuma: Blue and Lonesome uvek krepkih Roling Stounsa, potom This Is Where I Live, soul power Vilijama Bela, te, nešto tvrđe, zapravo mnogo tvrđe, garažni Bug Out od Danny and the Darleans.
intervju vodio: Logoreik
