U Domu kulture Obrenovac od 8. jula do 8. avgusta otvorena je izložba slika iz kolekcije Branka Belića – sugrađanina koji je zahvaljujući dugogodišnjoj karijeri fotografa NIN-a i pozitivnoj energiji upoznao i družio se sa velikim brojem ljudi koji su formirali domaću kulturnu scenu poslednjih nekoliko decenija. Među izloženim slikama nalaze se radovi Petra Omčikusa, Nedeljka Gvozdenovića, Milana Marinkovića Cileta, Mome Kapora i drugih. Uvodni deo izložbe predstavlja panel fotografija i novinskih članaka koji su propratili veliku tragediju koja je zadesila kolekciju umetničkih dela ovog čoveka u vreme poplava 2014. godine. Kuća Branka Belića na Zabrezju je stradala prilikom čega je uništen veliki broj slika, knjiga, celokupna foto-arhiva i kolekcija ploča džeza i bluza koju je godima sakupljao. Izložene slike predstavljaju ono što je iza poplave ostalo u sećanje na godine rada i druženja sa mnogobrojnim umetnicima. Branko Belić je autor monografije Lica, dobitnik nagrade za životno delo i nagrade za vrhunski doprinos srpskoj kulturi.
Za početak – kako je doslo do formiranja kolekcije?
To se desilo spontano. Kao fotograf NIN-a bio sam stalno u kontaktu sa likovnim umetnicima raznih profila. Umetnici su obično prava sirotinja pa su mi nudili da odaberem sliku u zamenu za katalog. Vremenom sam se sprijateljio sa većinom i onda mi je bilo glupo da otuđim slike. Nisam ni jednu sliku prodao i tako se nakupilo jedno 200 komada. Većina tih likova je dolazila kod mene u selo, družili smo se, a družimo se i danas. Eto tako je počelo, bezveze, bez ikakve namere da budem kolekcionar. Mada ja sebe i ne smatram kolekcionarom.
Početak sakupljanja i druzenja sa umetnicima pada u koje godine?
Početak, tako 70 i neke.
Znači vi ste većinu slika sami odabrali?
Da, uglavnom.
Koji su bili kriterijumi prilikom odabira slika?
Jednostavno, šta mi se dopalo na prvi pogled.
Da li imate najdražu sliku?
Nisam o tome razmišljao. Možda portreti oca. Jedan je radio Stevan Bodnarov a drugi Petar Omčikus.
Petar Omčikus je uradio i jedan od dva vaša portreta. Kako je došlo do toga da slika vas i vašeg oca?
Mi se znamo preko 40 godina. Kad dođe iz Pariza svaki dan smo zajedno, sedimo na terasi, pečemo rostilj, kupimo ribu na zemuskoj pijaci… I tako nekada odluči da mi radi portret. Onaj iz 80-e je rađen 7 meseci. Kada god dođe povuče dve linije, ili ne povuče, pričamo o nekim bezveze stvarima.
S obzirom da ste poznavali mnoge umetnike da li možete da nam ispričate neku anegdotu vezanu za njih?
Moram da istaknem jednog lika, to je Aleksandar Jeremić Cibe. On je slikao uglavnom muzičare. Nije propustio ni jedan koncert na Kolarcu, uvek je bio sa skicen-blokom negde na galeriji i skicirao muzičare a onda ih u ateljeu obrađivao. Bio je strašno produktivan, radio je masu slika. Mislim da je dnevno mogao da uradi 10 komada i jeftino ih je prodavao, oko 300–400 maraka. Mucao je kad govori i toga se stideo, imao je vrlo malo prijatelja sa kojima je bio spontan. Družili smo se baš intenzivno. Svakog četvrtka smo ručali zajedno u klubu Politike (četvrtak je bio riblji dan) pokojni akademik Nedeljko Gvozdenović, Stevan Stanić, moj kolega iz NIN-a koji je vodio kulturu, Cibe i ja. Jednom me je pitao da li mogu da mu reprodukujem jedno delo, treba mu za izložbu u Grafičkom kolektivu. Rekoh – mogu. Sledeći četvrtak donese za nas trojicu pozivnice za otvaranje izložbe. Odemo mi tamo u sedam, nema nikog, zaključano sve, portir nam otključa vrata i uđemo nas trojica. Plakata koji sam fotografisao nigde. Posle sam provalio da je tu ali okrenut ka zidu. Cibe kaže – ja sam ovu izložbu napravio samo za vas trojicu da vidite da nisam zajebant, da znam i da radim. Gvozdenović, koji je bio vrh sprskog slikarstva, kada je video te crteže odlepio je. „Cibe, ovo može da stoji u svakoj svetskoj galeriji”. A Cibe kaže – Jeste, malopre bili su neki štićenici iz doma slepih i oduševili su se. –Kako molim vas.. ? – Pa bio je njihov vaspitač, on im je prepricavao sta je na slikama oni su aplaudirali. Toliko je bio spontan, u trenutku je izvaljivao fazone. Onda je otvorio galeriju i skupila se raja, on je u medijima objavio da će otvaranje biti tek u osam.
U poplavi 2014. godine stradalo je dosta dela, knjiga, ploča i imovine. Koliko je i čega sve stradalo, da li može da se prebroji?
Nisam vodio neku evidenciju ali imao sam oko 200 slika, oko 3000 knjiga i blizu 3000 ploča bluza i džeza – to je sve otišlo. Zatim, stogodišnja analogna arhiva NIN-a; filmovi su se slepili. Ostao mi jedan hard disk iz računara, koji je spašen. Najžalije mi što su otišle knjige, od oko 3000 od kojih je jedno 300 bilo sa posvetom autora. U galeriji RTS-a 2012. bila je izložba mojih fotografija na kojoj su pored portreta pisaca bile izložene skenirane stranice knjiga sa posvetama koje su mi napisali. Te skenirane stranice (oko 70) su mi ostale na hard disku.
Kako se čuvaju slike u privatnoj kolekciji?
Stoje kao deo nameštaja. Jedino je nekad, dok je bio živ, Gvozdenović imao običaj da kaže – znate, bilo bi dobro da oslobodite ovaj zid, da tu stoje ove moje dve slike. – Jeste profesore, ali gde ću ostale..? Ja nemam veliki prostor, sve slike stoje na zidovima jedna pored druge.
Dugo godina fotografišete, da li imate omiljenu temu?
Portret. Portrete ljudi koji su obeležili kulturu druge polovine 20. veka sakupio sam i objavio u monografiji Lica 2011. godine. Za nju sam dobio nagradu za životno delo od Udruženja novinara Srbije a od Ministrastva kulture nagradu za vrhunski doprinos kulturi.
Slikari su radili vaše portrete i vi ste radili portrete umetnika. Kako fotograf posmatra lice a kako slikar?
Razlika je u tome što slikar ima mnogo vremena da radi jedan portret a iza kamere si ograničen na sekundu u kojoj mora sve da se podesi: kadar, svetlo, ekspresija. To je razilka – fotografu treba maksimalna koncentracija.
Da li postoji neki portret na koji ste baš ponosni?
Teško je da se odlučim za jedan portret jer su glavnom to ljudi sa kojima sam blizak. Možda bih istakao prva 3 portreta iz monografije – Duško Radović. Prva dva on je video na izložbi u galeriji foto-saveza Jugoslavije i pitao da li mogu da mu uradim. Odneo sam mu ih u Studio B i treću fotografiju sam snimao dok je on gledao prve dve. To treba da se vidi. U to vreme je bila velika hajka na Centralni komitet, gradske vlade su mu se popele na leđa. Objavio sam tu treću fotografiju u NIN-u, bez potpisa, a ispod je pisalo – Koji je Duško podobniji? Nastala je frka, hteli su da smene direktora, on se branio da nema veze sa tim, da je to neko uradio na prelomu broja… To su mi baš drage fotografije.
Zatim, radio sam Aleksandra Deroka… On mi je posalo svoju sliku da se menjamo, slika za portret. Ta slika je peživela poplavu ali je mala pa je nisam doneo jer sam se bojao da je neko ne mazne. Na njoj je devojka na otomanu.
Osim portreta, šta ste još fotografisali ?
Uradio sam i jedan akt. Slikar Cile Marinković mi je tražio da ga fotografišem za intervju koji je trebalo da bude objavljen u zagrebačkom Star-u. Raspitivao se po čaršiji ko će to najbolje da uradi i svi su tipovali na mene. Odem ja u njegov atelje na Čuburi i on mi kaže – pošto je ovo veliki intervju ja sam mislio da to bude akt. Tih godina nije bilo muškog akta u medijima. I ja sam kao mlad radio aktove, ali uvek ženske. Ali ajde, kažem mu da se skine, nisam znao da je imao saobraćajku pre toga. Njemu noga na dva mesta polomljena, ružno deluje, vidi se kako su ga krpili. Ja ga onda postavim da leži na krevetu tako da se to ne vidi, a pošto je to bilo u ateljeu oko njega su bili njegovi radovi. To je bila duplerica u startu. Tada je bio mlad i probijao se na sceni pa mu je trebalo tako nešto da bude ekstravagantan. Posle mnogo godina napala me njegova žena da nema smisla što sam objavio njegov akt u svojoj monografiji jer će takva slika njega ostati „za istoriju”
Da li ste ikada razmišljali da se oprobate u slikarsvu?
Ne. I dobro je što me to nije povuklo. Ne možeš da radiš dve stvari vrhunski, u isto vreme. Pogotovu što sam ja radio u novinama gde se svaki dan angažovalo i nije bilo vremena koje slikarstvo traži da se odvoji.
Uglavnom se bavite crno belom fotografijom. Zašto?
Zato što je tako i počelo, od crno-bele fotografije. U crno-beloj fotografiji nema laži, nema prevare. Crno-belo je sama suština. Pokušavao sam da u valerskom odnosu crno-belog kažem sve, i uspevao sam.
Digitalna fotografija ili stara škola?
Morao sam da pređem na digitalnu zato što je takav proces štampanja bio. Ja sam propustio sve besplatne kurseve i predavanja o digitalnoj fotografiji i štampi jer sam se nadao da neće tako skoro da dođe. Kada se prešlo na digitalno bio sam totalni laik pa sam molio klince da mi pokazuju neke stvari. Jedva sam ovladao fotošopom, i sada znam samo osnovno.
Da li imate neki savet za mlade fotografe?
Zatečen sam ovim mladim ljudima, pogotovu zadnjih godina u NIN-u. Došli su neki klinci i kad ih pošaljem na snimanje oni naprave po 600–700 snimaka. Ja nisam mogao da verujem. Mi smo dobijali mesečno 20 filmova i to ti je što ti je, moraš da paziš. Dva tri snimka i kraj priče, moraš da nabodeš odmah šta ti treba. A ovi ne razmišljaju nego pucaju pa će, kao, da odaberu. Mislim da bi svi trebali da prođu kroz školu crno-bele fotografije, da osete šta je važno, da se koncentrišu na svaki snimak. Ovako možeš da uzmeš i kameru, snimiš sve i izvučeš šta ti treba.
Slika Brankova bašta Gligora Čemerskog je nastala u vašoj bašti. Vaša druga ljubav su biljke, i generalno, priroda?
Rođen sam na selu i ceo život sam proveo tu. Bavio sam se poljoprivredom, pčelama, voćarstvom najviše, ribarenjem. Ta slika je nastala je kada je Gligorije došao u Beograd i trebao je da ide sa grupom umetnika na Zlatiborsku koloniju ali mu se upalio zub i morao je na operaciju. Nije bilo šansi da ode a mrzelo ga da se vraća u Skoplje. Otvorio je jednu izložbu u Galeriji biblioteke grada. Tu me je sreo i kod mene je proveo dve nedelje dok mu zub nije zacelilo. Uzeo je platno i ovu sliku naslikao travama. Plavu boju plavim cvetom, žutu žutim, zelenu travama…
Da li još neka od slika ima neobičnu priču nastanka?
Slika Plavi anđeo Todora Jovanovića. Boravio je u Njujorku i nestalo mu je platno za slikanje pa je uzeo dva lista New york times-a koje je spojio i kasnije kaširao na platno. Kada se bolje pogleda vidi se novinski tekst ispod boje.
Želite da ostavite svoju kolekciju slika gradu Obrenovcu, međutim, još uvek se nisu našli uslovi za to?
To traje već više od 10 godina. I kako koja vlast dođe sve manje ima sluha za prave stvari. Bilo je priča da se zgrada stare Opštine renovira i da se u njoj napravi jedan legat.
Da li je problem novac, ili nedovoljno razvijena svest zajednice?
Nije ni jedno ni drugo. Pogrešni ljudi su na pogrešnim mestima. Ima ljudi koji imaju sluha ali se ne pitaju.
Posetioci najviše komentarišu Kaporovu sliku Ljubavnici. Kako ste došli do nje?
To je polednja Kaporova slika. Družili smo se i on je u stvari kumovao nazivu moje monografije, njegov tekst se tako zove – Lica. Jednom sam svratio kod njega, bio je u očajnom stanju, rekao je da mi odavno nije ništa poklonio i skinuo je tu sliku sa štafelaja. Drhtavom rukom je napisao Momo. Posle toga smo još jednom ručali i to je bilo to.
Na fotografijama stvari stradalih u poplavi vidi se i jedan njegov crtež, drvo i par, oko njih je tekst. O čemu je reč?
Isto Ljubavnici. Postoji i priča o tome. Ta slika je stradala u poplavi ali ne sasvim, otišao je samo donji deo. Došli su neki volonteri iz Subotice da izbacuju stvari i radili su kod mene par dana. Posle mesec dana došli su opet, dvoje iz grupe, da mi jave da su se zbližili dok su radili kod mene i da se venčavaju za 15 dana. Uzeo sam tu sliku, napisao posvetu i poklonio im je za venčanje. Ona je plakala kao kiša. Tako je taj crtež završio kod njih.
Kakvi su vasi planovi za budući rad?
Tražim izdavača za monografiju o vajaru Ratku Vulanoviću. Nju sam već izdao, ali me je izdavač prevario jer je odštampao samo 15 komada za sajam knjiga. Pošto je prošlo dovoljno vremena imam pravo da nađem novog izdavača, ali je to skupa knjiga.
Pored nje, radim još i jednu knjigu u Petru Omčikusu, za nju sam našao sponzora.
Treća je opet obimna. Došla mi je u ruke ispovest Bate Mihajlovića, akademika. 15 godina je on govorio ovako u diktafon i rukopis je dat meni, da pokušam da nađem nekoga ko bi ga štampao. Biće to obimna knjiga, oko 700 strana.
I za kraj, da li možete čitaocima KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, muzičko delo…
Dela Bele Hamvaša. Sava Babić, osnivač i šef katedre za mađarski jezik negde je iskopao Belu Hamvaša, mađara koji nikad nije objavljivan. Jedno vreme je bio upravnik nacionalne biblioteke u Pešti i tad je uspeo da pročita sve što mu treba. Znao je starogrčki, latinski, sanskrit; čitao je orignialne tekstove. To je možda najzančajniji pisac 20. veka. Filozof. Trenutno čitam njegovu Scientiu sakru, to je knjiga iz dva dela gde je obuhvaćena kompletna baština celog čovečanstva. Fenomelnalno je pisao ali pošto nije bio miljenik vlasti nisu hteli da mu objave ništa, samo par priča. Kad sam prvi put uzeo da ga čitam direktor Službenog glasnika bio je Slobodan Gavrilović koji se zainteresovao za moju monografiju. Njega sam pitao da li su objavljivali nešto od Bele Hamvaša. Ispričam mu ko je Sava Babić (on je već privatno objavio nekoliko Hamvaševih knjiga) i bilo mi je drago kad sam čuo da je upoznao Savu i da su počeli da ga objavljuju. Službeni glasnik je izdao oko 30 knjiga. Sava nije poživeo da izađu sve knjige ali izdavanje se nastavilo, malo malo pa izađe neka nova. Obavezno uzeti i Hamvašev Brevijar. To je nešto kao Andrićevi Znakovi pored puta, tu su povađene sve zanačajne misli svih ljudi koje je Hamvaš koristio za svoje knjige. Ali ne treba uzeti samo to, treba pročitati sva njegova dela.
Od filmova u poslednje vreme gledam iranske filmove, neverovatna kinematografija.
Muzika, već sam rekao da mi je otišla kolekcija bluza i džeza. Od klasike – Betoven i Mocart, njih dvojica uvek.
U galeriji Doma kulture Obrenovac 8. avgusta biće otvorena izložba Belićevih fotografija u koloru, posvećena njegovom prijetelju Matiji Bećkoviću. Pesnik će otvoriti izložbu nakon čega će uslediti književno veče. Ukoliko imate mogućnosti posetite Obrenovac i uživajte u radovima ova dva velikana kulturne scene čiji entuzijazam i duh ni voda ni vreme neće moći da odnesu.
Na naše pitanje, da li će i Matiji Bećkoviću uzeti pesmu, kao što je slikarima uzeo po sliku, Branko Belić je odgovorio da je pesmu dobio odavno, sasvim neočekivano.
– Došao je kod mene u redakciju, nešto je trebao za NIN da radi, uzeo mašinu, seo kod mene za sto i kucao. Posle nekog vremena kaže – e ovo je za tebe. I tako sam dobio pesmu. Stradala je u poplavi, nikako da se setim to ponovo da mu tražim.
piše: Jovana Nikolić
