ilustracija: Jefimija Kocić

piše: Nevena Stajković

Zbirka priča ili proznih crtica – Božji ljudi – delo je koje daje potpuno novu perspektivu prilikom čitanja dela Bore Stankovića. U njemu su opisani božjaci, a ne hadžije; život siromaha, a ne ljubavnih stradalnika. Stanković je pionir naše književnosti u tom poduhvatu pisanja o ljudima sa društvene margine u kojima nema ničeg uzvišenog, već baš naprotiv, kako se u delu i navodi, oni su bosi, prljavi, gladni, željni – ko bi o tome želeo da čita i kome bi palo na pamet da o tome uopšte piše?

U delu postoji okvir koji se odlikuje uvodnom pričom, Zadušnicom, i neimenovanim završnim poglavljem o pripremanju pokojnika za ukop. Prilikom oba obreda angažovane su isključivo žene. U Zadušnici Stanković opisuje plač žena na zadušnicama koji traje od kad dođu do groba, pa sve dok pop ne prepoje grobove. Stiče se utisak da one ne samo da žale svoje pokojne nego plaču i zato što je takav običaj. Sramota bi bilo u patrijarhalnom društvu ne oplakati pokojnika kako dolikuje.

 „Čelo groba kleče starije, matere, a u stranu mlađe: žene, sestre. I sve, unesene u plač, krijući lica o grob, plaču, nariču. Matere malaksalo, starački, a mlađe jako, zdravo. Plaču mnogo, i nekako raskomoćeno, jednako oko groba nameštajući se ugodno, slobodno kao kod kuće.”

Božji ljudi, Borisav Stanković

Priča Ljuba i Naza ostavila je jak utisak na kritičare i čini se najupečatljivijom od svih crtica u ovoj zbirci. Priča počinje opisom Naze, ali ne fizičkim opisom, do kojeg ćemo doći kasnije, nego su u prvi plan stavljene njene osobine – spretnost, vrednoća i njena uloge na groblju. „Tamo im je bila kao neka domaćica.” Bila je jako sposobna i zbog toga će da strada. Pisac nam predstavlja njenu istoriju i fizički je opisuje:„Bila je suva, kao spečena a još mlada. I da joj nije bio spreda jako narastao vrat, guša, bila bi i lepa.” A zatim, vrlo brzo, dolazimo do problema – Naza se zaljubila u Ljubu. Kako je bila dostojanstvena, nije dozvoljavala da je provociraju što prosi i za njega, nego mu je krišom stavljala u kesu deo onog što naprosi za sebe. Onda se susrela sa još većim problemom – dolazila je zima, Ljuba nije imao gde da spava, a ona nije htela da ga primi u svoju kolibu jer su bili nevenčani. Još jednom vidimo kako deluje zakon patrijarhalne sredine. Naza pokušava da predupredi i taj problem, tražeći od popa da ih venča. Dok obigrava oko popa, ne želeći da bude nametljiva i dosadna, u njoj se ogleda malo i ponizno dete. Međutim, pop je beskrupulozno laže i pljačka i u ovom delu priče vidimo eskplicitnu kritiku crkve i popova koji su spremni da uzmu od prosjaka. Naza, naviknuta na žensku ulogu, brine o Ljubi i, ne mareći više za patrijarhalni poredak, gazi svoje dostojanstvo i prima Ljubu u kolibu. Ipak, odlazi da prosi po selima, a ne na groblju da ne bi morala da se susreće sa osuđivačkim pogledima i prekorima zbog Ljube. U tom momentu vidimo da se odrekla patrijarhalnih stega, ali da i dalje čuva svoj obraz. Na kraju ipak biva poražena jer je sav njen trud bio uzalud. Počela je da pije od muke i umrla ko zna gde i ko zna kad. Ironično, o njenoj smrti saznajemo baš iz Ljubinih reči, a on o tome nije mogao ravnodušnije da govori.

Photo by Rostyslav Savchyn on Unsplash

Vejka je bila mlada devojka, ali ulava, pomerila pameću od straha. „I tad se po njoj moglo još da vidi kako bi ona zaista postala lepa, samo da je nije to, taj užas, kao presekao, te se od toga ona kao iskrivila, sasušila.” Noći nije mogla sama da provodi, hvatao bi je strah i ona bi iznova proživljavala kako joj Turci ubijaju porodicu. Utočište je našla kod Taje i, kao i Naza, bila je veoma požrtvovana. Njena, ali i Tajina, propast se rađa kada oko Taje počne da obigrava neka varošanka, te je Taja oterao Vejku. Međutim, varošanka samo koristi Taju i grabi od njega sve što bi naprosio. Na početku priče Taja nam je predstavljen kao najugledniji među božjacima, dok je u poslednjem pasusu naslikan kao razočaran i bezvoljan čovek koji kao da sam sebe zakopava dronjcima i zemljom.

Postavlja se pitanje da li je Paraputa priča o Paraputi ili Tašani. Može se reći da je inicijalno reč o Paraputi, ali nam je Tašanina sudbina detaljnije prikazana. Tašana se brinula o Paraputi – to je bila njena nagrada i kazna. Kazna jer se, kao mlada udovica, zaljubila u Manu-Grka, a nagrada jer je, obavezavši se da čuva Paraputu, izbegla smrtnu kaznu koju joj je dodelio otac zbog sramote koju je nanela porodici. U ovoj priči prikazan je sav užas patrijarhalnog društva u kojem žive junaci Božjih ljudi, te je Tašanina sudbina, dakle, bila da čuva Paraputu, da najpre njemu daje da jede, a za nju šta ostane, da ne izlazi iz kuće i avlije…i tako celog veka. A šta je sa Paraputom? Lako se uznemiri i hvata ga panika da će mu neko zapaliti košulje i samo Tašana, iako već stara i iznemogla, može da ga smiri.

Biljarica je priča o tajanstvenoj, neimenovanoj, ženi koja živi u planini i cele dane provodi tražeći „raskovnik” – „A to je, vele, travka kojom se otvaraju svi zatvori, naročito gde je blago, zlato zatvoreno.”  Pripovedač nam daje detaljan opis Biljarice: „Mala, zgrčena. A sva u krpama i dronjcima. Sa isušenim, skupljenim nogama, te ne može da ide, već se vuče. Lice joj sitno, staro i puno nekih belih, velikih malja. Usta joj i vilice sve obrasle u tim maljama kao u nekoj bradi. Samo joj oči krupne, bele” , te vidimo da ona čak pomalo zastrašujuće izgleda, možda baš zato što ne živi u varoši, nego sama, na planini, otuđena od sveta, kao neka šumska vila, ali već stara i umorna. Pisac joj je nadenuo nadimak „Biljarica” zato što prodaje cveće i bilje koje nabere u planini. O njoj, zapravo, najviše saznajemo iz razgovora koje varošanke vode s njom. One je se plaše i groze se njenih udova koji su ispucali i krvavi od branja bilja i traženja „raskovnika” po gori. Ipak, Biljarica se ne obazire, vraća se u planinu i opsesivno traži „raskovnik”, čini se ne samo da bi pronašla blago i bila bogata, nego zato što je obuzeta tom potragom koja je postala njen smisao života. Kao i Naza, i Biljarica strada zbog svoje opsesije – „I taj joj je raskovnik došao glave.” – nađena je mrtva u ogradi koju je napravila za kornjače koje su ispod jezika mogle kriti „raskovnik” koji je toliko dugo želela i tražila.

U priči o Stanku dominantna ženska uloga pripada majci, što do sad nije bio slučaj. Kao što Tašana jedina može da umiri Paraputu, tako i majka jedina pokušava da smiri Stanka. „Kad mu je mati bila živa, ona je išla s njime. Naročito zimi, kad se od kuće iskrade, ona potrči za njim.” U ovoj priči predstavljena je prepoznatljiva uloga majke koja, luda od brige, prati Stanka iz sela u selo kad se uznemiri i počne od domaćica po selima i varošima da traži „čisto, belo brašno”. Sličicama na kojima majka skida šamiju i želi da ogrne Stanka ili ga plačnim glasom moli da pođe kući Stanković potvrđuje očekivanu ulogu požrtvovane majke. I samo kroz par rečenica u jednom pasusu, pisac nas podseća na stege društva u kojem junaci zbirke žive – majka se krije u varoši da je neko ne vidi kako juri sumanutog sina, jer je njihova kuća na dobrom glasu, te neće da kalja obraz, ali, čim se ljudi s ulice sklone, ona opet trči za Stankom, moleći ga da se vrati kući i ostavi sve brašno i kamenje koje je usput oteo i sakupio.

Crticom XXI zatvara se okvir zbirke i u njoj je, kako je na samom početku navedeno, opisana briga žena o pokojnom božjaku. Pripovedač opisuje događaj i sam naglašavajući da je njegova stara majka bila ta koja se pobrinula da se pokojnik, iako je božjak, pripremi za sahranu. Deca i muž bili su sklonjeni u jednu sobu, a stare žene iz komšiluka su došle da pomognu i celu noć probdele pored mrtvaca „mada su se od starosti jedva držale”. Jasno je prikazano njihovo sažaljenje što je božjak vek proveo proseći, nemajući da jede i pije i legne u čistu postelju kao domaćin.

Svedoci smo da ženski likovi u Božjim ljudima nisu žene pune životne snage, vedrine i nabujalih emocija, kao Koštana, Nuška, Cveta ili Sofka, već su, naprotiv, prljave, preplašene, maltretirane, bose. Samo se pokatkad javi u nekoj od njih tračak nade ili blesne iskra ljubavi, ali sve su one skončale tragično, nevoljene, neostvarenih želja i žalosno uplašene.

avgust, 2022.

Leave a Reply

Your email address will not be published.