foto: Flickr/ Jesica Pareira

Svojevrsnu antibibliju savremenog potrošačkog društva Borilački klub stvorio je Čak Palanik, a njenu filmsku adaptaciju dao nam je Dejvid Finčer. S obzirom na Palanikov stil pisanja, film ne odstupa previše od knjige, niti po radnji, niti po duhu. I sam pisac knjige je izjavio kako je mogao da prikupi rečenice koje nisu direktno preuzete iz knjige, jer ih ima jako malo, a one koje su napisane za film su izrazito uočljive, jer su prema Palaniku – neskladne. Većina dijaloga je u potpunosti preuzeta iz knjige, što je najuočljivije u sceni u kojoj se Tajler razotkriva – rečenice koje glumci izgovaraju su gotovo identične onima proizašlim iz Palanikovog pera.

I radnja se takođe odvija istim redosledom kao u knjizi – počinje scenom u kojoj Tajler neimenovanom naratoru drži pištolj u ustima, a potom sledi retrospekcija događaja koji su do toga doveli. Palanik je bio zabrinut da li će publika prihvatiti rasplet koji je on ponudio u knjizi, međutim Finčer mu je na to rekao: „Ako su prihvatili sve do ovog trenutka prihvatiće i rasplet. Ako su i dalje u bioskopu, držaće se toga.” Čak je i glas neimenovanog naratora, koji tokom cele radnje komentariše istu, ostavljen, jer upravo njegovi komentari doprinose humoru filma i otkrivaju da postoji nešto više što se krije iza dominantnog nihilizma i anarhizma.

Zbog vremenskog ograničenja radnja filma je dosta usmerenija ka samom zapletu, te postoji nekoliko sporednih radnji koje su izostavljene iz filma iz prostog razloga što nemaju toliki uticaj na sam zaplet. Kao što je, na primer, slučaj sa epizodom koja je vezana za salo Marline majke, koje je Tajler iskoristio kako bi napravio sapun. Tajler je poslao telegram Marlinoj majci „Užasno izborana. Pomozite mi, molim vas.”, kako bi majka poslala svoje salo Marli koje se nakon prerade i čišćenja usađuje u telo zarad ispravljanja bora.

 „Otkako je ustanovljeno da je silikon opasan, kolagenske injekcije su postale hit, tako da smo pomoću njih počeli da ispravljamo bore, pumpamo tanke usne i povećavamo bradu. Kako mi je to Marla objasnila, većina jeftinog kolagena se dobija od goveđeg sala koje se steriliše i prerađuje, ali jeftini kolagen ne traje dugo.Gde god ga staviš, na primer, u usne, telo ga odbaci, počne da ga razgarđuje.”

Ovom, malo morbidnom epizodom ubrizgavanja tuđeg sala zarad lepote, pisac nastoji da pokaže na kakve je sve izopačenosti savremeno društvo spremno zarad poštovanja nekih kanona koje je javnost bespotrebno nametnula.

Za pojedine scene film nudi drugačije rešenje od onog koje je ponuđeno u knjizi. Film se završava optimističnim tonom nagoveštavajući promenu. Neimenovani narator nakon duge borbe s Tajlerom  uspeva da ga ubije, pucajući sebi u glavu.  Narator ostaje živ, a drugi deo njegove podvojene ličnosti biva potisnut. Čim je Tajler uništen, dolazi Marla i njih dvoje zajedno, zagrljeni, posmatraju eksploziju koja je bila deo akcije Projekta Haosa. S druge strane, završetak knjige nam ne nudi nikakvu promenu. Narator se nalazi „kod Boga”, u ustanovi za mentalno obolele, ne želeći da se vrati na zemlju jer još uvek postoje ljudi koji mu govore „Nedostajete nam, generale Darden” ili „Rasturićemo civilizaciju i svet napraviti mnogo boljim.” Organizovani haos nastavlja da postoji, uprkos svesti samog osnivača o zlu kojeg nanose, svemirski majmuni i dalje veruju u promenu sveta kroz uništenje.

foto:

Razlikuje se i način na koji su se narator i Tajler upoznali. U filmskoj adaptaciji oni se upoznaju u avionu, na jednom od mnogih naratorovih poslovnih putovanja. Upoznaju se kroz dijalog o iluziji bezbednosti u avionima. Tajler mu otkriva od kojih sve sastojaka, koji su dostupni širokim narodnim masama, može da se napravi eksploziv, čime se implicira kasnija eksplozija u stanu naratora. S druge strane, u knjizi, oni se isto upoznaju na putovanju, ali na nudističkoj plaži. Tajler, u potpunosti nag, sakuplja  klade kako bi od njihovih senki napravio šaku u koju će da sedne i uživa u savršenom trenutku.

 „Jedan minut je dovoljan, reče Tajler. Čovek mora da se pomuči, ali jedan minut savršenstva je vredan truda. Tren je najviše što bi ikada mogao očekivati da potraje savršenstvo.“

Međutim, i u filmu i u knjizi  se javlja ista rečenica prilikom njihovog upoznavanja koja anticipira krajnji rasplet. U knjizi, narator je izgovara u trenu kada se probudi i ugleda Tajlera na plaži, a u filmu na pokretnim stepenicama u trenu dok Tajler prolazi iza njega. Kamera se i zadržava na Tajleru, evidentno pokazujući na koga se ta rečenica odnosi.

 „Kada bih se mogao probuditi na drugom mestu, u drugo vreme, da li bih se probudio kao druga osoba?”

Njihovo upoznavanje na nudističkoj plaži moglo je biti zamenjeno iz mnogih razloga. Jedan od njih je možda i previše naglašena homoseksualnost.

 „Tajler je bio nag i znojav, išaran peskom, mokre kose koja je visila poput rezanaca prekrivajući mu lice…Bili smo jedini ljudi na plaži.”

Homoerotični tonovi se često javljaju u knjizi, a Finčer se odlučio da ih zadrži i u filmu kako bi se publika osećala neprijatno i kako ne bi mogla predvideti završetak filma. Scena Tajlerovog kupanja, dok narator sedi pored njega, je najizrazitiji primer prisutnosti homoseksualnih momenata.

 „Sad sam dečak od trideset godina i pitam se da li je još jedna žena zaista odgovor koji mi je potreban.”

 

Što se tiče karakterizacije likova, film ostaje veran knjizi. Neimenovani narator je prototip savremenog čoveka potrošačkog društva, opsednut posedovanjem stvari.

 „Onda si zarobljen u svom divnom gnezdu, a stvari koje si posedovao sada poseduju tebe.”

On je zbunjen i nepronađen, evidentno je nezadovoljan svojim životom, depresivan,  a nije u mogućnosti da išta od toga promeni. Tada stvara Tajlera Dardena. On je sve što narator želi da bude – buntovan, odlučan, i što je najvažnije, oslobođen svakog društvenog ograničenja. Narator nije odmah svestan da je Tajler samo njegova mentalna projekcija. Tajler je željan pravog životnog iskustva, on ne želi da umre bez ožiljaka, te zajedno s naratorom osniva Borilački klub. Dok se narator klubom služi samo da bi se osetio moćnim, da bi osetio kako gubi kontrolu nad životom, a samim tim se osetio i istinski živim, Tajler želi da pomoću kluba uništi postojeći vrednosni sistem. Svojom zavodljivom prirodom Tajler očarava kako naratora, tako i ostale članove kluba, sve dok njegove ideje ne postanu previše antihumanističke. Tada se narator povlači i nalazi se u raskoraku sa samim sobom jer pokušava da uništi buntovnički deo svoje ličnosti koji se otrgao kontroli.

U odnos dvojice „prijatelja” je upletena i Marla Singer. Ona je na neki način slična naratoru. Njihov odnos izgleda nezdrav i grub, ali se i kao takav kod njih održava jer su oboje labavog mentalnog stanja. Narator traži intimu, ali je izbegava sa Marlom Singer videći previše sebe u njoj, te se okreće uzbuđenju koje donosi prijateljstvo sa Tajlerom. Međutim, kada je Tajler stupio u odnose sa Marlom, narator postaje ljubomoran. Raspravljajući o svom prijateljstvu, Tajler mu otkriva da je ono sporedno u odnosu na životnu filozofiju koju zajedno istražuju. Tajler takođe sugeriše da je Marla postala smetnja i da je treba ukloniti, i tada narator postaje svestan da su njegove želje trebale biti usmerene ka Marli, a ne ka Tajleru.

foto: WallpaperCave

I ostale teme koje se javljaju u knjizi su verno prikazane i u filmu. Najveći akcenat je stavljen na kritiku savremenog društva, koje usled različitih vidova propagande, bezuspešno pokušava da pronađe svoju sreću u materijalnim stvarima, zapostavljajući ono važnije – težnju ka duhovnom zadovoljstvu. Projekat Haos se upravo i bori protiv takvog jednog društva koje nastoji da nam proda svoju materjalističku kulturu nazad. Nasilje nije prisutno zarad glorifikovanja istog, već kako bi se uvela ideja da je svaki čovek u savremenom društvu emotivno otupeo i da mu je potrebno nešto što će opet pokrenuti njegova osećanja, što će ga učiniti živim. Kada to nasilje preraste okvire pojedinca, kada postane revolucionarno, narator se povlači, ali Tajler ostaje. Nekompaktnom udvojenošću, gde dve strane istog lika više ne teže istoj stvari, ostavljeno nam je dosta prostora da sami donesemo zaključak o tome kako i do koje granice treba podrivati društveni sistem s ciljem da u njemu nešto promenimo.

Projektom Haos pisac ismeva samu ideju anarhije. Iako i sam Palanik kaže kako bi voleo da ljudi čitajući Borilački klub prihvate ideju haosa, generalno stvari koje vidimo kao loše, kao nečega što može da nam pruži iskustvo koje će nas promeniti. Ali i pored toga prisutan je i njegov ironičan odnos prema anarhiji kao nepostojanju autoriteta. Iako se Projekat Haos posmatra kao anarhistička organizacija, ona i dalje ostaje organizacija – postoji vođa koji se neprikosnoveno sluša, svaki pojedinac poštuje pravila koja je vođa nametnuo, svi nose iste stvari, svi su naizgled jednaki, ali opet nisu prepušteni samokontroli već postoji neko ko je iznad njih – Tajler.

Pored ovih, pokreću se i pitanja unutarporodičnih odnosa, ljubavi, prijateljstva, budizma… Ali svaka od ovih tema zapravo ima za cilj da ukaže na to da živimo u jednom čudnom, izveštačenom društvu kojem je preko potrebna bilo kakva promena.

Borilački klub je jadan od najkontraverznijih filmova devedesetih godina o kojem se i dan danas priča, a adaptacija knjige za filmsko platno je njenom autoru donela neprikosnovenu slavu.

piše: Tamara Živković

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.