Ne pamtim kada sam zadnji put gledao toliko filmova sa redovnog mesečnog bioskopskog repertoara, a da su mi se dopali i/ili me dotakli. Meni najdraži naslovi su igrom slučaja imali niz zajedničkih tema, od kojih su samo neke odnos prema sopstvenoj državi koja prolazi ili je prošla kroz rat, kao i ljubav prema bližnjem. Filmovi su: Sećanja na bol – Margaret Diras; Hladni rat; Koja je ovo država!, i želim da vam ih, bez prevelikih spojlera, predočim u kratkim crtama i šta okvirno možete očekivati od njih, ne biste li odgledali bar jedan, ako ne i sva tri, na velikom platnu.
Secanje na Bol (režija Emanuel Fankel, kao i scenario prema delu Margaret Diras) je francuski, delimično autobiografski film, rađen prema knjizi Margaret Diras o njenom životu u Parizu, tokom i posle Drugog svetskog rata. Ne bi li saznala i eventualno pomogla svom mužu, koga su okupacione vlasti zatvorile kao pripadnika pokreta otpora, Margaret se redovno nalazi i dodvorava jednom kolaboracionisti, koji tvrdi da ima kontakt s njenim mužem. S druge strane on, koji je potpuno svestan njenih pravih namera, pokušava preko nje da dođe do drugih pripadnika otpora, ali se usput sve više zaljubljuje u nju. Ova igra mačke i miša se na prvu loptu može činiti kao neki Hičkokov špijunski triler u kojem će heroina preskočiti brda i doline za svog dragog, ali Sećanje na bol je duboka psihološka drama koja prikazuje vrlo realnu transformaciju ličnosti pod ekstremnim okolnostima, kako naše junakinje, tako i svih ostalih. Zanimljiva je i tvrdnja spisateljice Diras da je knjigu napisala prema sopstvenom dnevniku koji je pronašla više decenija nakon rata, ali da se ona uopšte ne seća da ga je vodila, pa čak ni svih događaja koje opisuje.
Treba napomenuti i to da je film tipično francuski sa dugim scenama u kojima se naizgled ništa ne događa, likovi zaneseni u svojim mislima i osećanjima sede i puše cigare i tome slično. Stoga ovaj film od preko dva sata nekom može biti dosadan, ali drugačije ne bi mogao verodostojno da prikaže postepenost menjanja naše junakinje niti njeno unutrašnje razdiranje zbog tih promena. Od scenaristkinje kultnog Hirošima, ljubavi moja iz ’59. godine, dobili smo delo za sve ljubitelje istinitih i/ili introspektivnih filmskih priča.
Hladni rat (režija i scenario Pavel Pavlikovski) je možda i najpoznatije ostvarenje od pomenutih, koje je pobralo veliki broj nominacija i nagrada, među kojima je i kanska nagrada za najbolju režiju. Nekoliko godina nakon Drugog svetskog rata unutar SSSR-a pratimo muzičara Viktora koji, izučavajući narodne pesme i muziku Poljske, upoznaje Zulu, buduću pevačicu etno-hora. I maltene, od njihovog prvog pogleda počinje strastvena, destruktivna, i duboka ljubavna priča koja će biti sveprisutna tokom celog njihovog života. Za razliku od Sećanje na Bol, Hladni rat jeste o dvoje ljudi koji će zarad ljubavi preskočiti brda i doline, granice država, zakona i morala, ne bi li bili sa svojim dragim, tj. dragom. Raštrkana po celoj Evropi, ovo je slovenska ljubavna priča sa dubinom one iz Verone, čiju muziku ćete danima tiho pevušiti, hteli vi to ili ne.
Sve je u ovom filmu prelepo: kadrovi, glumci, muzika…i to kakva muzika! Ali ono po čemu se Hladni rat istinski razlikuje od gomile, na prvi pogled, sličnih filmova jeste što su njihove najveće prepreke ka srećnoj ljubavi zapravo unutrašnje. Bez želje da vam išta više otkrijem o samoj radnji, završiću utiskom da je Hladni rat savršen prikaz intimnosti između dvoje (samodestruktivnih?) zaljubljenih, koja se može svesti na početni stih pesme iz filma: Dva srce, četiri oka – ojojoj.
Koja je ova država! (režija Vinko Brešan, scenario Mate Matišić) – kao i uvek do sada, ništa bolje ne može opisati stanje na Balkanu nego crna komedija. General koji sanja o samoubistvu, ministar policije koji iz nepoznatih razloga sam sebe hapsi, i grupa građana koja, takođe iz nepoznatih razloga, iskopava i krade leševe Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića. Ako smo u prošlom broju uporedili Poslednji Srbin u Hrvatskoj sa Top-Listom Nadrealista, onda Koja je ova država! moramo opisati kao (Politički) cirkus Monti Pajtona. Film je dobrim delom ispunjen apsurdnom i, na momente čak morbidnom, komedijom. Dobrim delom, ali ne i skroz do kraja, jer u zadnjoj trećini film odjednom skreće u nimalo smešnu i tužnu realnost.
I, mada se može opisati kao politički Pajtonovci, film svojom tematikom i radnjom najviše podseća na Kovačevićeve Maratonce. Usudiću se da napišem da ih, u neku ruku čak i prevazilazi, jer, mada nije toliko smešna, Koja je ova država! direktnije i oštrije upućuje na to kako se u našem društvu olako trguje mrtvima.
Film je hrvatske produkcije, većinu uloga tumače Hrvati i bavi se osećajem nemoći koji oni imaju prema svojoj državi – ali je svakom očigledno da film (sa, po mom mišljenju, zasluženim pravom) pretenduje da se obrati svim građanima ex-YU. To čini kako svojom radnjom, tako i glumačkom podelom raznih naroda i narodnosti. Za kraj, napomenuo bih kako film može biti na momente konfuzan za praćenje radnje, pošto često preskače iz sna u javu i natrag. No, verujem da nam umetnici iza ovog dela, između ostalog, poručuju da se od košmarne stvarnosti možemo spasiti, ukoliko se probudimo.
Postoji mogućnost da, dok ovo budete čitali, pomenute filmove povuku sa repertoara, u kom slučaju vam iskreno preporučujem da ih odgledate nekim drugim putem. Delimično istinita psihološka drama, u svakom smislu reči prelepa romansa i jedna apsurdno-komična satira – na oko, tri jako različita filma, sa, ipak, nizom zajedničkih tema, ali ono što ih najviše svrstava jedne uz druge jeste činjenica da su autentični, iskreni i teški – baš onakvi kakva treba da budu sva velika umetnička dela.
piše: Igor Diletant Belopavlović
maj, 2019.
