piše: Ivana Pavićević
Prvenstveno treba navesti da film Sva lica dobrote Jorgosa Lantimosa publiku sigurno neće ostaviti ravnodušnom – ili će ga voleti ili neće ni najmanje, što je ipak jedan od ciljeva umetnosti – da vas poremeti. Snimiti vrhunski mejnstrim (mainstream) film nagrađen oskarima je mač sa dve oštrice. Dok ljubitelji mejnstrima sa žudnjom očekuju rediteljev sledeći film, on pomenutu grupu razočarava, dok uživaoce, nazovimo, njegovog andergraund (underground) ekscentričnog stila oduševljava.
Pre manje od decenije, reditelj je debitovao na engleskom jeziku sa filmom Jastog, uvodeći američku publiku koja ne voli titlove u njegov mračni i donekle poremećeni način satire. Sadizam kojim je Lantimos tretirao svoje rane likove, cinizam kojim je karakterisao njihovu sposobnost da se promene i nihilizam prisutan u pogledu na svet koji ih okružuje bili su ključni faktori koji su lansirali njegovu kinematografiju i doneli joj međunarodnu slavu. Filmom Sva lica dobrote on se vraća na zapanjujući sudar konvencionalne stvarnosti sa nadrealnim, bizarnim i uznemirujućim dešavanjima, karakterističnim za njegova ranija dela. Sva lica dobrote nije toliko povratak u stil Lantimosa – to bi značilo da je nekako zalutao ili izgubio put – već povratak u određenu formu. Tačnije, povratak u jedan osećaj.
Dizajnirana kao triptih i u trajanju od blizu tri sata, ova kolekcija filmskih novela deluje tačno kao nešto što bi Lantimos napravio u svojoj eri pre nego što je postao holivudski evro-ekscentrik. Pokušajte objasniti radnju Jastoga ili Očnjaka nekome ko ih nije gledao ili ponudite GPS rutu kroz njegove fragmentisane, riblje perspektive na ljudsko ponašanje. Film je povratak Lantimosovom stilu manjeg obima i oštroj hladnoći koja ga je prvobitno proslavila. Sva lica dobrote ne može a da ne deluje kao alergijska reakcija na komercijalni uspeh koji je postigao.
Film se sastoji od tri različite priče koje prikazuju istu grupu glumaca u različitim ulogama. Prva priča, Smrt R.M.F-a prati uzaludnu pobunu biznismena Roberta (Džes Plemons) protiv njegovog dominantnog šefa, ekstremno bogatog kontrol frika Rejmonda (Vilem Dafo) i Robertovo konačno propadanje u ludilo i ubistvo. Druga priča, R.M.F. leti, prati muškarca Danijela (Plemons) koji dobija Kapgrasov sindrom i bori se da prihvati da je njegova žena Liz (Ema Stoun), koja se konačno vratila nakon što je bila izgubljena na moru, zapravo njegova žena. I on propada u ludilo i nasilje. A poslednja priča, R.M.F. jede sendvič, fokusira se na Emili (Stoun), koja je ostavila svoje dete i muža Džozefa (Džo Alvin) kako bi tražila Lazarovu figuru (Margaret Kuoli) u ime bolesnog seks-kulta koji predvodi enigmatični par (Dafo i Hong Čau) gde se i poslednja priča završava smrću. Jedini lik koji igra istu ulogu u sve tri priče je R.M.F. (Jorgos Stefanakos), iako je vizuelno najmanje prisutan.
U triptihu modernih skečeva o užasima čežnje za odobravanjem, ove tri mizantropske priče, vezane su pravilima i konfigurisane od trupe talenata koji se smenjuju u međusobnom zlostavljanju. Svi njegovi filmovi govore o ljudima pognutim u pokornost (jedino Bela Bakster iz Jadna stvorenja uspeva da se oslobodi jer njen mozak još nije naučio da se adaptira). Lantimos se zapravo pita – zašto nismo sumnjičavi prema ljudima koji izmišljaju pravila? On trenira publiku da primeti licemerje. Ljubav je kontrola, prihvatanje je uslovno, a autonomija je iluzorna. Svi smo žrtve i nasilnici. Zbir sva tri poglavlja nisu samo njihovi kolektivni delovi, već predstavljaju kohezivnu tezu da su ljudi čudni. Jorgosovi likovi nam pokazuju načine na koje dozvoljavamo drugima da kontrolišu naše ponašanje, postupke i uverenja, jer i likovi pokušavaju dokazati ljubav podvrgavanjem zlostavljanju i prisilnoj kontroli. Površna neljubaznost je ugrađena u njihove odnose; saosećanje i briga su im strani koncepti, kao da su svi izgubili deo mozga. Drugim rečima, nema izlaza iz ludila. Ljudi se međusobno tretiraju brutalno, što naslov ironično prikriva. Istinska ljubaznost bilo koje vrste je očigledno odsutna u filmu; umesto toga, vidimo kako ljubaznost danas izgleda ili će izgledati. Stisak filma nad nama je čvrst, i može delovati kao da guši koliko može biti izazovan i inspirativan.
Kompozitor Džorskin Fendriks koristi neskladne klavire i horove koji izazivaju stres, dok kinematograf Robi Rajan pravi jasne, širokougaone kompozicije svojih lokacija, a vizuelni raspored, iako relativno jednostavan, i dalje nudi mnogo iskrivljenih uglova koji mu daju živahnu oštrinu.
Klimaks koji reditelj vodi tokom filma potcrtava okrutnost koja postaje gotovo nepodnošljiva za neke gledaoce. Univerzum koji misteriozno ponavlja iste užasne stvari iznova i iznova – tiranija, abortus, silovanje drogiranjem, samoubistvo, saobraćajne nesreće, samopovređivanje, kanibalizam – predstavlja spomenik koji Jorgos Lantimos podiže ljudskoj ljubavi koja pokazuje gotovo nulti interes da bude voljena. Jorgos fimu daje žanr crnog humora, ali pre bi se reklo – ako imate bolestan smisao za humor, film će vas nasmejati.
Morbidna, polutrolovska poenta svega što ste preživeli za tri sata trajanja filma opravdana je ni manje ni više nego hitom grupe Bi Džiz Koliko je duboka tvoja ljubav?
Problem je što nas reditelj pita šta bismo uradili u ovakvim situacijama, ali previđa pitanje da li bismo se uopšte i našli u njima, s obzirom na to da su sve situacije u filmu ekstremne, pa, nažalost, sam koncept ostaje zanemaren, ostavljajući nas da se gadimo ili smejemo samim situacijama. U svakom slučaju, imajući u vidu dva talasa koja Jorgos Lantimos snima, reklo bi se da se još uvek traži i da je sigurno da nas tek čeka njegovo najbolje delo kada uspe da oba talasa sastavi u jedan, kao što smo to videli u karijerama mnogih reditelja.
oktobar, 2024.
