piše: Ivana Pavićević
Kao i pri rođenju i odrastanju deteta, i život jednog pozorišnog teksta potrebno je prepoznati i prihvatiti onakvim kakav jeste. Moderno doba zahteva i moderni teatar, ali kako je i u životu veoma često najbolje pustiti stvari da budu onakve kakve jesu, tako je u pozorištu neophodno nekim tekstovima prići na stari iliti klasičan način. Tako Jagoš Marković, u produkciji JDP-a, postavlja tekst Čudo u ’Šarganu’ – dajući mu život, ali puštajući ga da diše sam za sebe, ne rušeći snagu i značaj ovog teksta modernim pristupom ili sopstvenim učitavanjem. Reditelj svakako dodaje jednu scenu, i to na kraj, tj. posle čitavog odigranog komada, scenu koju ne dopisuje već ponavlja, i scenu kojom jednostavno i suptilno ostavlja sopstveni pečat i definiše koncept predstave. Međutim, kako je ovaj (jedan od najboljih domaćih tekstova) postavljen nebrojeno puta na nebrojenim scenama, oni na kojima leži odgovornost da ovakvom tekstu nađu novi pristup zapravo su glumci. I Jagoš Marković to zna.
Rad Anite Mančić komentarisati, posle svega što nam je dosad pružila, postalo je čak i pomalo neumesno od onoga ko se lati takvog javnog posla. Ipak je neizbežno pomenuti barem sam pristup liku Ikonije u ovoj predstavi, s obzirom na to da je i Anita Mančić mnogo puta odigrala ovu ulogu, te je još teži ali i zanimljiviji zadatak pronaći u sebi još jednu Ikoniju – istu, ali drugačiju. Naravno da to radi savršeno, dok nas podseća da odavno već nije potrebno komentarisati gospođu Mančić samo kao glumicu, već kao izvrsnu umetnicu. Život ove predstave su i jedinstveni gospodin i umetnik Nebojša Dugalić, moćni Nenad Jezdić, neprepoznatljivi Marko Janketić i neodoljiva Sanja Marković. Zatim Boris Isaković, Aleksej Bjelogrlić, Ljubomir Bandović, Miloš Samolov, Slobodan Tešić, Jovana Belović, Tamara Dragičević i Miodrag Dragičević.
Scenografiju i izbor muzike potpisuje Jagoš Marković i vizuleno, takođe, ne menja dosadašnje Šargane, dok se fokusira na samu atmosferu postignutu kišom, maglom i muzikom.
Predivna priča koju nam je napisao Ljubomir Simović nikada neće prestati da bude čudo samo po sebi. Dok gledamo ljude sa margine sa svojim bolovima – očajem, kutnjakom, gutom, empatijom, čežnjom, snovima, željama i krvavim ranama – priča nas uvek podseti da, sama po sebi, bol nije ni klasno pitanje ni političko, pa čak ni sociološko. Nošenje sa tom boli svakako spada u navedene kategorije, ali sama bol je ipak odnos između majke prirode i nas samih. Dok u 21. veku pokušavamo da se oslobodimo sopstvene boli tako što ćemo je „gurnuti pod tepih”, uspavati sedativima, platiti automobilima ili je iskaliti na drugima, Čudo u ’Šarganu’ je uvek tu da nas podseti da svoju bol samo treba prigrliti. Podseća nas da je naša bol upravo ono što nas definiše i naš život čini autentično našim.
Manojlo: U rani je čovekov identitet,
znaš li ti to?[…]
Nemaš ono zašta si stradao,
al se tešiš, bar imaš svoje stradanje!
Misliš da ljudi pate onako, bez razloga?
Rana se čoveku u zvezdu pretvori,
pa mu sija, da vidi kuda ide,
osvetljava mu druge ljude,
osvetljava mu kuću, astal, ženu,
večeru, ceo život![…]
Čovek i jeste čovek
prvo na osnovu svoga stradanja!Čudo u ’Šarganu’, Ljubomir Simović
decembar, 2022.
