piše: Branislav Vujčić
Pita sa jabukama, Kip slobode, Četvrti jul, rokenrol, Robert Džonson na prašnjavom raskršću, u ponoć, sa gitarom u ruci prodaje dušu đavolu, put 66 koji se proteže u nedogled, delta bluz, anđeli pakla koji divljaju pustim drumovima Amerike, Elvis, Merilin Monro u kratkoj haljini, najveće klupko kanapa na svetu (ili, barem, u Minesoti), kauboji, Indijanci, crveni chevrolet bel air iz 1957, drvene ograde obojene u belo… Prepoznajete već taj opojni, nostalgični bric-a-brac sastavljen od gotovo nepresušnog asocijativnog niza kulturnih simbola koji katkad nazivamo amerikanom i koji u mnogima od nas koji smo odrastali na američkim knjigama, filmovima i muzici budi neku posebnu vrstu uzbuđenja, kao pred kakvo sudbonosno putovanje.
Naravno, ukoliko se budemo oslanjali samo na ove nasumične i mozaički fragmentarne izvore, bićemo poput onih čika Jovinih slepaca koji pipajući zaključuju da je slon (čitaj: Amerika) poput, zmije, klade, direka ili zida, baš kao što, isključivo čitajući ozbiljne istorijske knjige ili sociološke studije, opet nećemo biti sasvim u stanju da pojmimo šta je to i kako zaista izgleda ta Amerika. Na sreću, u domenu umetnosti postoje oni koji nam svojim radovima, u kojem god medijumu da su, pružaju neke dragocene uvide koji nam omogućavaju pogled u ono što na neki način predstavlja suštinu moderne Amerike, ili barem neku od njenih mnogobrojnih faseta.
Jedan od takvih je i slikar Bo Bartlet, savremeni majstor realizma (mada, kako ćemo videti, takve klasifikacije su vrlo arbitrarne u njegovom slučaju), čija je glavna preokupacija upravo Amerika (pogotovo jug gde je odrastao, ali i Mejn i druga mesta u kojima je boravio), njeni krajolici, ljudi i njihovi manirizmi, snovi, nadanja, i, naravno, košmari. Sve ovo izvrsno ilustruje njegovo monumentalno platno Domovina (Homeland) naslikano 1994. godine. I premda je možda preterano reći da ova slika predstavlja nukleus njegovog opusa, ona je tematski i likovno, vrlo indikativna, i predstavlja odličan izbor za upoznavanje sa Bartletovim slikarstvom.
A ko je uopšte taj Bo Bartlet, čije je slikarstvo tako endemski vezano za tlo na kome je nastalo, pa ipak – kao što ćemo videti – ima u sebi mnogo toga kosmopolitskog? Ako u Bartletovoj biografiji (makar onoj zvaničnoj) tražite neke dramatične događaje kakve ponekad vezujemo za živote umetnika, prigodne za visokobudžetne holivudske filmske adaptacije, nećete ih naći – izuzev onih uobičajenih privatnih i svakodnevnih, nisku egzistencijalnih i estetskih otkrovenja (premda je za prave umetnike to jedno te isto) koji sačinjavaju i definišu život svakog čoveka. Na neki način, to je i dobro, jer taj istovremeno i svakodnevni i vizionarski kvalitet njegove ličnosti savršeno se prenosi i na njegovo slikarstvo.
Poreklom sa juga, rođen 1955. u gradu Kolumbu u Džordžiji, Bartlet je, po završenoj srednjoj školi, studirao fresko slikarstvo u Firenci, učio slikarstvo na Akademiji likovne umetnosti u Filadelfiji (koja je tada bila jedan od poslednjih bastiona realističkog slikarstva u Americi), putovao po Evropi. Međutim, verovatno je od svega ovoga značajniji period koji je proveo sa čuvenim američkim slikarom Endruom Vajatom (autorom čuvene slike Kristinin svet) i njegovom suprugom. Na kraju, obrnuvši pun krug, Bartlet se vraća u grad svog rođenja gde živi sa suprugom, baveći se slikarstvom i kinematografijom.
Od Vajata Bartlet uči da obuzda izvesnu forsiranu akademsku i intelektualnu tendencioznost svojih radova, i da svemu što radi da jedan mnogo ličniji i prisniji ton. Jedan od prvih radova koji pokazuju ovu novu zrelu estetiku – pa i samu promenu gledišta na svet – jeste i već pomenuta Domovina koja određuje i jedan novi pravac njegovog slikarstva. Inspirisan citatom kanadskog autora Robertsona Dejvisa – „Neka korenje hrani vašu krošnju” – sam Bartlet je to jednom prilikom ovako formulisao: „Sve što vas definiše, vaš DNK, vaša porodična iskustva, vaše poreklo, vaša lična iskustva, neka sve to bude poput korenja koje je duboko u zemlji. I neka sve to poteče kroz vaše telo, pokulja kroz vaše stablo, kroz vaše grane i vaše udove, lišće i pupoljke. Neka to bude ono što vas hrani, ali i ono što ćete pokazati svetu”.
Domovina prikazuje grupu ljudi koji se voze u otvorenoj prikolici jednog kamiona. Slika je tako kadrirana da je donji deo kamiona gotovo potpuno odsečen. Vidi se drvena ograda maslinastozelene boje na kojoj je enigmatični natpis „IGN 5594” izveden krupnim belim slovima i koji, na prvi pogled, podseća na nekakvu vojnu šifru. U samoj kabini lik i identitet vozača su sakriveni retrovizorom, nazire se samo senka ili silueta, što stvara gotovo avetinjski utisak da vozača zapravo i nema, te da kamion ide sam od sebe. Krajolik naspram koga se kamion kreće je tek naznačen: ravan predeo blede zelene boje oivičen crtom ljubičaste i koji se monotono pruža sve do horizonta bez ikakvih ondulacija ili bilo čega drugog na čemu bi se pogled mogao zaustaviti. Iznad njega je, kao prigodno neutralna pozadina ovoj sceni, nebo sa masom bledih žućkastobelih oblaka. Jedina stvar koja još privlači pažnju u ovom predelu je nešto što podseća na dve tamne perjanice dima smeštene u krajnjem desnom uglu, blizu donjeg registra slike. Nije sasvim jasno šta one predstavljaju, jer Bartlet, iako izvrstan vizuelni pripovedač koji voli da ispriča dobru priču, u ovom slučaju namerno lakonski bira da nam da što manje podataka na osnovu kojih bismo mogli identifikovati scenu. I pored toga, međutim, baš zbog te svedenosti, naslućujemo da bi u njima moglo biti nešto zlokobno i da one imaju veze sa širim kontekstom slike.
Naravno, ovakva kompozicija i aranžman objekata nisu slučajni, i Bartlet se za ovakvo rešenje odlučio iz dva razloga. Najpre, ovim redukovanjem ostalih elemenata slike, Bartlet je stavio akcenat na putnike koji se voze u ovom kamionu. Zatim, pošto je kamion isečen na ovaj način, a predeo je ravan i prostran, stiče se utisak da se scena odigrava na brodu smeštenom usred vode. Na ovaj način, Bartlet, koji je zahvaljujući svom svestranom likovnom obrazovanju bio odličan poznavalac američke nacionalne i evropske umetnosti, pravi čak trostruku referencu: na sliku Vašington prelazi reku Delaver Emanuela Lojca, Meduzin splav Teodora Žerikoa i Sloboda predvodi narod Ežena Delakroe. Na taj način devojka u žutoj haljini koju pridržava čovek sa beretkom i u kaputu i koja u visoko podignutoj desnoj ruci drži tkaninu koja se vijori poput zastave, vizuelno, ali i suštinski preuzima ulogu Vašingtona, Slobode i crnca sa Žerikoovog Meduzinog splava. Još par likova, dečak sa leve strane, i žena u centru, drže slične tkanine koje se vijore poput kakvih malih barjaka nade. Svi likovi su izvanredno naslikani, i ono u šta možemo biti sigurni i što je i sam autor potvrdio je da su, svi do jednog, u pitanju individualni portreti.
Kada se dešava ova scena? Batrtlet je i tu namerno vrlo ambivalentan. Čitava atmosfera ima nešto od Velike depresije, Štajnbekovih Plodova gneva (pa i Fordovog istoimenog filma iz 1940. koji je rađen po ovom delu), čak ponešto i od filma Put ka slavi i sličnih ostvarenja koji se bave sudbinom nepravedno obespravljenih ljudi. Međutim, može se primetiti da u njihovim kostimima postoji određeni anahronizam – većina deluje kao da bi mogla pripadati ovom periodu, druge su novijeg datuma, dok zagrljeni starac i starica u centru kompozicije (koji kao da pomalo evociraju par sa Rembrantove slike Tobija i Ana sa jaretom) deluju gotovo biblijski.
Ovi ljudi se često identifikuju kao ratne izbeglice koje vojni kamion vraća kućama, i to donekle objašnjava atmosferu slike – tu specifičnu mešavinu iščekivanja, očaja, nade i mirenja sa sudbinom. Bartlet u objašnjavanju ide i korak dalje i pominje da su u pitanju stanovnici sela Sen Lo u Normandiji koje su oslobodili saveznici i koje je u procesu sravnjeno sa zemljom. Izbeglice se vraćaju u svoje selo, ali još uvek ne znaju da će zateći samo potpunu pustoš, da više ništa nije isto i da njihovo selo praktično ne postoji. Ovim se Bartlet dotiče i jedne od opsesivnih tema svetske književnosti još od Homerove Odiseje – povratak kući posle dugog izbivanja i suočavanje sa mnogobrojnim promenama koje su se u međuvremenu odigrale. U kontekstu američke književnosti, možemo pomenuti i roman Nema povratka kući Tomasa Vulfa, koji se bavi upravo ovom temom. „Ne možeš se vratiti kući”, poručuje Bartlet. „Nikada ništa nije isto.”
S obzirom na to da je primećeno da pejzaž u pozadini ima tipično američki karakter, te da izbeglice sa Bartletove slike, oni koji očajnički pokušavaju da se vrate u svoju domovinu koje nema više, kao da pripadaju različitim istorijskim epohama, možemo svakako pretpostaviti da Bartlet želi da nam kaže nešto o svojoj sopstvenoj domovini, Americi. Možda baš to da je onda ugrožena, da nestaje pred našim očima ili da je već nema. Jer, nikada ništa nije isto. Amerike Bartletovog detinjstva više nema, baš kao što je nestala Amerika vremena Velike depresije ili Džordža Vašingtona.
U prilog ovome da je u pitanju duboko lična scena, a ne samo prosti prikaz povratka izbeglica u selo u Normandiji ide i činjenica da su, po Bartletovom sopstvenom priznanju, sve ličnosti koje je prikazao na slici autorovi bliski prijatelji. Ono što je na prvi pogled delovalo kao vojna oznaka „IGN 5594” zapravo sadrži godinu Bartletovog rođenja, kao i godinu nastanka slike. A ovo „IGN” je „lična insignija” koja se javlja i na drugim Bartletovim slikama i koju do sada nije našao za shodno da objasni.
Bartletova ostvarenja su slikana realistički, blistavom tehnikom, sa kompleksnom, često gotovo savršeno izbalansiranom kompozicijom koju je intuitivno organizovao po osećaju, a katkada i primenom strogih matematičkih pravila, uz korišćenje kalipera za određivanje zlatnog preseka. Pa ipak u njima, u načinu na koji njegove figure i likovi egzistiraju u tom krajoliku, kao i u aranžmanu objekata, suptilnoj, katkada i mističnoj sprezi živih i neživih objekata, neobičnim ikonografskim rešenjima postoji nešto, nekakav snoliki kvalitet, tanki i gotovo prozirni film irealnog, delikatan poput membranskih krila insekta i koji deluje kao kakav fini, precizni, svetlucavi refraktor, kroz koji nam autor prezentuje svoj svet. Tako Domovina, kao i Bartletove mnoge druge slike poseduju određeni dualitet. Čvrsto su ukorenjene u realističku tradiciju američkog (i evropskog) slikarstva, pa ipak prikazuju i ono što slikama ove vrste obično izmiče, ili što pak njihove autore obično ne interesuje – snoliku ili ponekad i košmarnu stranu američke istorije, kulture, mentaliteta i života, čudesno u banalnom, onaj blejkovski svet koji se krije u neuglednom zrnu peska. Uzemljene su u svakodnevici i stvarnosti, a ipak obiluju arhetipskim i simboličkim na jedan krajnje delikatan i nenametljiv način.
Ono što je svakako sigurno je da uz pomoć njegovih slika upoznajemo onu istinsku Ameriku, iščašenu i čudesnu Ameriku Keruakovih knjiga, Osterovih priča, poezije Bukovskog, putopisa Lista Muna, Džarmušovih filmova, Selindžera i mnogih drugih. Mitsku Ameriku o kojoj smo posredno slušali ili čitali. O kojoj smo sanjali.
mart, 2022.
