Život poznaje različite stavove. Pomirljive, netrpeljive, ishitrene, promišljene, široke, uske, duboke, plitke. Pojavom popularne muzike, za muzičare su se otvorila jedna nova vrata. Pošto se radi o muzici koja okuplja široke mase ljudi, ona je postala medijum za iznošenje stavova o raznim stvarima. Mnogo delotvorniji od pisane reči, koja je, istini za volju, i danas uticajna, ali je bila ograničena samo na pismenu i prosvećenu publiku, koje je bilo manje no danas.
Ova priča iskače iz šablona ove rubrike, jer se radi o dve pesme sa jedne singlice. One se nadovezuju tekstom, ali se razlikuju u aranžmanu. Dok je My, My, Hey, Hey (Out of the Blue) (Link 1) akustična, melanholična kompozicija, Hey, Hey, My, My (Into the Black) (Link 2) je jedna teška, distorziona rok pesma, ali sa sličnim motivom u tekstovima. Suštinski označavaju jednu raskrsnicu u karijeri njenog tvorca, kanadsko-američkog folk rok muzičara Nila Janga. Za nastanak ovih pesama, neposredno je zaslužan/kriv pank pokret. Godine 1977. pank je eksplodirao širom sveta kao jedna anarhistička, nihilistička rok subkultura koja je htela svojim izrazom da se obračuna sa svim onim što mu je prethodilo. A neposredno mu je prethodio – Nil Jang. Naime, Jang je imao velike diskografske uspehe tokom sedamdesetih, što u solo karijeri, što kao pridruženi član grupe Crosby, Stills & Nash. Međutim, pojavom panka, njegovi protagonisti su njihove dotadašnje muzičke uzore, među kojima je bio i Jang, proglasili za „zastarele i prevaziđene” („Kasno je za hard rok. Umrli su Gilan i Plant. Ubila ih velika lova. Sveža krv je novi val”, stihovi iz pesme Bolje da nosim kratku kosu novosadske grupe Pekinška Patka, prim. aut.). I dok su mnoge njegove kolege odolevale ovakvim komentarima, prilagođavale se i menjale svoj izraz, pa čak i „ulazile u rat” sa pank pokretom, Jang je smatrao da su pankeri bili u pravu. Osećao se zamor materijala, a muzičkoj sceni je bio potreban novi, post-hipi izraz, za razliku od onog koji je vladao od kraja šezdesetih pa do tog momenta. Prilikom jedne saradnje sa američkim pank bendom Devo Jang je prvi put izveo kompoziciju My, My, Hey, Hey (Out of the Blue), dok je na turneji sa pratećom grupom Crazy Horse, nastala i Hey, Hey, My, My (Into the Black). Već pominjana 1977. godina je bila i kraj jedne ere. Elvisove. Te godine je preminuo „Kralj rokenrola”, Elvis Presli, čovek koji je bio kamen temeljac rok muzike i uzor mnogim potonjim zvezdama iste. Svakako, to je bio veliki udar za svet popularne muzike, s obzirom na to da je Presli bio istinska megazvezda i trendseter. Jang mu je u ovim pesmama dao omaž kroz stihove: „Kralj je otišao, ali nije zaboravljen.” No, to nije najbitniji aspekt ove pesme.
Naime, Into the Black je verzija koja je puna distorzije, teškog zvuka. Kao takva, ona je započela jedan novi život tokom osamdesetih godina. Ovu muzičku dekadu su obeležili slatki pop hitovi lakih nota i glamurozni hair bendovi, koji su svirali komercijalni hard rok i hevi metal. Tu nije bilo mesta za akustičnu muziku ili teški zvuk koji je gospodario sedamdesetih godina. Tako je ovaj zvuk prešao u „podzemlje”. Mnogi mladi muzičari, koji su bili razočarani promenom kursa njihovih omiljenih bendova ka nešto komercijalnijem zvuku ili pak forsiranjem žanrova koji nisu bili ni približni muzičkom ukusu, prigrabili su Nila Janga i njegov muzički izraz kao zvezdu vodilju za neko novo vreme u kojem će ovakav izraz ponovo postati popularan. Jangove kompozicije će biti izvođene „pod zemljom” da bi krajem osamdesetih počele da se pojavljuju obrade Jangovih pesama, kao i autorske pesme bendova inspirisane Jangovim stvaralaštvom. Vratimo se malo unazad. Vredno je pomena da je pesma zavredila pažnju jednog Bitlsa, Džona Lenona. Naime, Lenon se nije složio sa Jangovom porukom da je „bolje sagoreti nego izbledeti”. Smatrao je da mladim naraštajima ne treba predstavljati kao idole one koji su sagoreli: Sida Višiza, Džona Vejna, Džejmsa Dina, Džima Morisona, te da se od njih ništa drugo ne može naučiti nego samo da treba umreti, a takav životni stav naziva smećem. Jang mu nije ostao dužan, ali nije hteo da se ostrvi na legendarnog muzičara. Smatrao je da rokenrol jeste život danas za sutra, a da mnoštvo takvih slika čine jedan mozaik i da kao takav rok jeste večan.
Šta se desilo kad je pesma izašla? Jang je napravio turneju koja je bila kao nijedna njegova pre toga. Tehnička ekipa je bila obučena u karaktere iz filma Star Wars, ljudi zaduženi za ozvučenje bili su u mantilima laboranata, puštani su oštećeni filmovi sa Vudstoka. Međutim, jedna nova generacija stasala je uz ove zaboravljene stihove i opori zvuk Jangove muzike. Slobodno možemo reći, tako je nastajala grandž muzika. I dan danas smatra se rodonačelnikom-„kumom” grandža. No, to nije moglo da spreči opadanje Jangove popularnosti tokom osamdesetih godina. On se tada više okreće radu sa pratećom grupom Crazy Horse kao i turnejama po ruralnim delovima američkog Srednjeg Zapada gde utvrđuje sopstvenu popularnost proverenim folk i kantri hitovima, da bi se opet krajem osamdesetih vratio teškom zvuku.
Svu simboliku ove pesme pojačava i činjenica da je na kraju svog oproštajnog pisma, pre samoubistva, frontmen kultnog grandž benda Nirvana, Kurt Kobejn, naveo stih iz ovih pesama It’s better to burn out than to fade away. Nakon tragičnog događaja, Jang je bio na meti znatiželjnih novinara, s obzirom na to da se radi o stihu iz njegove pesme (smatra se da autor ovog stiha konkretno i nije sam Jang, već Džef Blekburn, frontmen grupe The Ducks sa kojima je Jang imao kratku saradnju, prim. aut.). Nakon mora raznih tumačenja, sam Jang se oglasio. On i Kobejn su se veoma cenili međusobno, znao je da je bio njegov uzor i da ga veoma boli to što će na ovaj način biti neraskidivo povezani u večnosti. Jangov album Sleeps with Angels iz 1994. godine posvećen je Kobejnu, snimljen u mračnom i depresivnom tonu grandž muzike, a ujedno je i jedini album na kojem Nil Jang svira flautu (zanimljivo, zar ne?).
Očekivano je da je pesma sa ovakvom simbolikom doživela brojne obrade, ali i izvršila uticaj na mnoge potonje hitove pisane u tom tonu. Vredi pomenuti obrade grupa Oasis i System of a Down, kao i inspiraciju za pesme Rock of Ages britanskog benda Def Leppard, The One I Love američke grupe R.E.M. i Reasons To Be Beautiful američke grupe Hole, čija je frontmenka Kobejnova udovica, Kortni Lav.
Nil Jang je i danas jedan od najvećih i najplodnijih američkih muzičara. Međutim, postavlja se jedno pitanje na kraju ovog teksta, a skoro četrdeset godina nakon objave ovih pesama. Da li je izgoreo ili izbledeo?
piše: Pavle R. Srdić
