U junskom broju KUŠ!-a predstavljamo vam Bidadari – Indonežanski plesni studio koji je 2004. godine osnovala Ivana Ašković u Ambasadi Republike Indonezije u Beogradu. Već dvanaest godina Bidadari studio podstiče saradnju i kulturnu razmenu sa svim građanima Srbije koji žele da nauče ples i kulturu ove čudesne zemlje. Cilj studija je da upozna domaću publiku sa lepotom i složenim oblicima indonežanske kulture, kao i sa različitim formama plesa Balija, Jave, Sumatre i drugih krajeva Indonezije. Članovi Plesnog Studija Bidadari se, osim sa plesom, upoznaju i sa istorijom, kulturom i običajima Indonezije. Neki od njih su počeli da uče i jezik, a mnogi su imali priliku da provedu nekoliko meseci ili nekoliko godina u Indoneziji kao stipendisti Vlade Indonezije. U nekoliko navrata, članovi kluba plesali su upravo u Indoneziji, mestu porekla ovih, nama neobičnih, plesova koji polako počinju da šire svoj uticaj i među srpskom publikom.
U plesnom studiju, u periodu od nekoliko godina, polaznici se upoznaju sa oko trideset različitih plesova iz svih krajeva Indonezije. Neki od najpoznatijih su: Gabor, Ćendravasih, Truna Đaja, Oleg Tamulilingan, Topeng, RetnoPamudja, Merak, Saman, i mnogi drugi.
Gabor je jedan od najstarijih ritualnih plesova na Baliju, uglavnom izvođen od strane mladih devojaka kao deo religijskih festivala u hinduističkim hramovima. Devojke u rukama drže cveće kojim pozdravljaju bogove, goste i prisutne u hramu. Ovaj ples je i vrsta molitve.
RetnoPamudja je ples koji izvodi jedna plesačica. Ples je inspirisan epizodom iz epa Mahabharata, a oslikava Srikandi, jednu od retkih ženskih ratnica koja se sprema za bitku. Srikandije su čest motiv u slikarstvu i vajarstvu na ostrvu Java.
Tari Merak je relativno skoro osmišljen način plesa koji za cilj ima oponašanje pojave i pokreta pauna, a Tari Saman, ili „ples hiljadu ruku“ je čuveni ples indonežanske provincije Aćeh u severnom delu Sumatre. I ovaj ples je vrsta molitve i izvodi se uz pevanje.
Dodaćemo još i da ovaj plesni studio nudi besplatne časove svim zainteresovanim polaznicama.
Za više informacija posetite njihov sajt ili stranicu na Fejsbuku.
Bidadari su nebeske nimfe, pratilje boga Indre iz hinduističke mitologije. Pominju se u velikom staroindijskom epu Mahabharata kao natprirodna bića velike lepote i moći, nebeske plesačice koje ne ostavljaju ravnodušnim ni smrtnike ni bogove. Često su predstavljane kao supruge Gandharvasa, dvorskih muzičara boga Indre. Za njih se vezuje i briga o herojima palim u borbi, što ih približava nordijskim valkirama. U umetnosti, Bidadari se predstavljaju kao lepotice koje stoje ili lete, sa cvetom lotosa u rukama.
Instruktorka plesa, Ivana Ašković, bavi se ovom vrstom umetnosti od 1995. godine. U svojoj dugogodišnjoj karijeri četiri godine provela je na Baliju, gde se usavršavala i redovno nastupala na festivalima u hramovima ili privatnim događajima.
Šta je najteže prilikom učenja ove vrste plesa?
Različiti plesovi koji se uče u Plesnom studiju Bidadari, koje ovaj studio već 12 godina prikazuje publici u Srbiji, su tek deo, pojavni oblik jednog neverovatnog kulturnog i istorijskog bogatstva Indonezije i bogatstva značenja njenih različitih naroda, od kojih svaki ima drugačiju tradiciju, filozofiju, književne uticaje, istoriju, osećaj za lepo, pogled na svet. Devojke dolaze u našu grupu gotovo bez ikakvog predznanja, ali ipak osete neobjašnjivu privlačnost prema onome sa čime se susretnu i želju da zarone u to obilje duha i kreativnosti i da svoj doživljaj svega toga iskažu kroz ples. Sve one dolaze kod nas mlade, lepe, talentovane i željne da nauče nešto novo, ali za njih je možda najteže upravo to, da spoznaju tradiciju i kulturu iz kojih su nikli svi ti različiti plesovi koje one predstavljaju našoj publici, da ih istinski razumeju, spoznaju i prikazuju kao svoje. Taj proces učenja plesova kao segmenta izuzetno bogatih kultura i tradicija Indonezije je nešto što će imati veliki uticaj na njih i početi da usmerava njihov život u jednom novom pravcu.
Poput svih istočnjačkih veština, pretpostavljam da ples zahteva određeni balans tela i duše, tj. da se, osim na telo, akcenat stavlja i na duh. Da li ste primetili neku vrstu promena u svom životu od kada se bavite plesom – da ste mirniji, koncentrisaniji, precizniji..?
Svaki ples je vrsta jezika kojim naše telo priča određenu priču, izražava emocije ili filozofiju života. Bidadari radi tradicionalne plesove ili savremene plesove koji su inspirisani tradicijom ili na njoj zasnovani, i oni su, u isto vreme, jezik kojim iskazujemo arhetipove, mitologiju, verovanja, kolektivnu osećajnost, radosti, strahove, čežnje i snove različitih naroda ove kulturno izuzetno bogate zemlje. Sam proces učenja tih drugačijih pogleda na stvarnost i usvajanja plesnih oblika kao jezika koji daje pojavni oblik tom pogledu na svet sve nas sigurno u velikoj meri menjaju. Svakom pojedinačnom plesu pristupamo sa mnogo poštovanja prema svemu što on znači, prema ličnosti ili narodu koji su ih stvorili, prema filozofiji života koju on predstavlja, prema karakterističnom kostimu u kome se on izvodi. Ako su na Baliju plesovi koji se izvode u hramovima često oblik molitve, za nas u Beogradu, toliko dalekom od Balija, ti isti plesovi su oblik meditacije i poniranja u svet duha od koga smo u savremenom životu toliko često i bolno otuđeni.
Koje su najveće razlike između Balija i Srbije?
Mnogi od balinežanskih plesova koje učimo su novi, moderni plesovi ali zasnovani na tradiciji ili inspirisani tradicijom. Balinežani čuvaju svoju tradiciju, svoje narodne običaje i tradicionalnu umetnost, ali na način koji ne suprotstavlja tradicionalno i moderno kao nespojive elemente. Naprotiv, oni usvajaju tekovine XXI veka i savremeni način života, bez rušenja mostova sa običajima, verovanjima i osećajem za lepo koji ih vezuju za njihove korene, nacionalne, istorijske i metafizičke. Mislim da ta vrsta metafizičkog kontinuiteta ne postoji u Srbiji. U ovoj zemlji, kada hoćemo da izgradimo nešto novo, obično srušimo sve što je postojalo pre toga. I zato stalno počinjeno od neke duhovne nule i ponovo se vraćamo na tu duhovnu nulu i ne znamo kako da izađemo iz tog začaranog kruga.
A da li ima sličnosti?
Sličnosti su više univerzalne i ogledaju se u toj večitoj ljudskoj težnji da se u svakoj reči, pojavi, događaju, muzici ili plesnom gestu vidi smisao, da se uspostavi jedan filozofski i ljudski okvir u kome sve ima svoje značenje, da čovek u tom okviru može da pronađe sebe i da izražava sebe i svoj doživljaj sveta kroz nešto toliko čudesno, lepo i puno značenja kao što su plesovi koje radi Bidadari.
Kako se devojke odlučuju za indonežanske plesove?
Obično dođu iz radoznalosti. Vide slike naših nastupa na Facebook-u, privuče ih kostim ili ples ili priče koje čuju od starijih devojaka, ili vide neki prikaz na televiziji ili u novinama, poput ovoga. Mnoge odustanu posle nekoliko dana ili nedelja jer nisu spremne da nam se dovoljno posvete ili ne vide sebe u tome, ali one koje ostanu budu sa nama godinama i to u dobroj meri obeleži njihov kasniji život.
Čime se bave vaše polaznice i da li treninzi oduzimaju mnogo vremena ili se njima možemo baviti rekreativno?
Devojke nam se obično priključuju kao učenice srednje škole ili studentkinje. Mnoge ostaju u grupi godinama, a prestaju obično zato što odu na školovanje u inostranstvo, ili zato što im život nametne neki drugi ritam ili program.
Mi vežbamo tri puta nedeljno, po dva sata; talenat za ples, mladosti, izdržljivost se podrazumevaju, ali potrebno je mnogo posvećenog rada da bi one savladale te plesove dovoljno dobro da mogu da nastupaju. Bidadari nije profesionalna grupa, ali se ne bavi plesom ni rekreativno, s obzirom na vreme i energiju koju sve devojke ulažu u rad u grupi.
Ples žena ratnica se pominje još u hinduističkim spisima. Da li u Indoneziji postoji tradicija da žene idu u borbu i da li postoje neke čuvene ratnice iz istorije?
Nema mnogo žena ratnica u Hinduizmu ili drugim kulturama Indonezije. Jedina poznata je Srikandi, koja je opisana u plesu RetnoPamudja. Ali i njena priča je posebna jer je Srikandi posle smrti morala ponovo da se vrati na ovaj svet kao muškarac da bi mogla da savlada svog iskonskog neprijatelja čijem je uništenju posvetila svoj život i svoju smrt.
Kakav je kod ženstvenosti u Indoneziji? Koliko se razlikuje od evropskog?
Kulturološki je veoma zanimljivo da su u Indoneziji estetski i rodni pojmovi neraskidivo vezani. Hinduističke tradicije vide svet kao jedinstvo suprotnosti, kao što su noć i dan, crno i belo, dobro i zlo. Jedno ne može bez drugoga, a umeće življenja jeste u nalaženju ravnoteže između ovih oprečnih sila. U estetici, hinduističke tradicije u Indoneziji predstavljaju likove i događaje kroz koncepte halus – keras – kasar. Halus znači plemenito, uzvišeno, prefinjeno, delikatno. To je odlika uzornih žena, ali takođe i odlika mnogih uzvišenih muškaraca. Mnogi junaci u ovoj tradiciji se prikazuju kao halus, na način koji bi se u zapadnom poimanju stvari mogao doživeti kao ženstven. Kod tih junaka dominantni su duh, uzvišena emocija i spiritualnost. Rama, glavni lik iz Ramajane se, na primer, predstavlja kao halus lik. U keras kategoriju bi spadali veliki ratnici, koji su uglavnom oličenje fizičke snage, mada se ovaj pojam u svakodnevnom životu često primenjuje i na duhovnu snagu, dok kasar znači grubo, sirovo i prosto. Rodni koncepti ne znače mnogo u ovoj tradiciji, koliko su značajni ovi estetski koncepti, utoliko sto se i idealna žena i idealni muškarac nalaze na halus – keras strani ovog spektra. Prefinjenost, duhovnost i unutrašnja lepota su ideali jednako za muškarce i žene.
I za kraj – da li ste pokušali da približite kulturu Srbije stanovnicima Balija, i kako su reagovali na nju?
Ja konkretno nisam, suviše sam deo njihove tradicije, akademski, privatno i profesionalno, i nikada nisam imala priliku da na Baliju predstavljam Srbiju, posebno zato što sam ovde počela da dolazim kao student američkog univerziteta i neko ko je tada dugi niz godina živeo u Americi. Ali Balinežani su radoznali i otvoreni ljudi i sigurna sam da bi naše umetničke tradicije pozdravili sa velikim interesovanjem i poštovanjem.
