Jelena Lenka Dunđerski, ćerka Lazara Dunđerskog, bila je devojka koja je za vreme svog kratkog života zainteresovala mnoge srpske neženje. Iako je poživela samo dvadeset četiri godine imala je nekoliko ponuda za brak, bila je muza Laze Kostića, pa čak i nesuđena supruga Nikole Tesle. Lenka nije bila samo lepa, već je bila i učena, na šta je sigurno uticalo imovinsko stanje njene porodice. Bila je poliglota, volela je da putuje i svirala je klavir.
Kostić i Jelena prvi put su se sreli u Čelarevu 1891. godine. On je tada već imao pedeset godina, dok je ona tek zašla u treću deceniju. Upravo tolika razlika u godinama Kostića je sprečavala da je oženi, a svoju ljubav potiskivao je tako što je otišao u manastir Krušedol, pokušavao da uda Lenku za drugog i na kraju se oženio Julijanom Palanački. Lenka je takođe bila zainteresovana za Lazu, o čemu svedoči njen dnevnik. On ju je zaintrigirao odmah nakon prvog susreta, a njegove pesme znala je i pre susreta sa pesnikom i rado ih je recitovala u društvu. Taj „drugi” koji je trebalo da oženi Lenku ne bi li je tako odvojio od Kostića bio je niko drugi do Nikola Tesla.
„Sveća ne može goreti na dva kraja”.
Kostić se Tesli javio pismom u kome mu predlaže ženidbu. Tesla je na to odgovorio odbijanjem – onako kako je i sam Kostić pretpostavio, što se vidi u njihovoj daljoj prepisci. Kostić je žalio što će Teslina loza da se ugasi sa njim i što neće imati ko da nasledi njegovu genijalnost. Tesla, iako je veoma poštovao žene, bio je ubeđen da ljubav i nauka ne idu zajedno, te se odlučio za nauku. Ni Lenka nije želela da se uda za Teslu, ma koliko ga Kostić nahvalio u pismima. Njeno srce pripadalo je drugom. Tri meseca nakon ovog događaja, Lenka je preminula, u novembru, 1895. godine.
„Dragi prijatelju,
Danas je, otprilike, treća obljetnica kako smo se ono sastali u Pešti i onako lijepo proveli ono nekoliko dana. Naumio sam da proslavim taj dan. Šta mislite kako? Ne biste nikad pogodili da vam ne kažem: Hoću da vas oženim! Quelle idée – reći ćete.
Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, sve znam, pa ipak! Pomislite se dobro, sve mislite na jedno smislite, pa mi javite na šta ste smislili. Ako pristajete, poslaću vam odmah sliku moje namjenjenice i doznaćete njeno ime. Bilo kako bilo, svakojako vjerujte da ostajem navjek vaš prijatelj,
Laza Kostić.”
Lenkina zaostavština
Lenkina smrt zatekla je Lazu na medenom mesecu. Tada je on otišao u crkvu Gospe od Spasa i dugo se molio. Četrnaest godina kasnije, kao njegovo poslednje delo, nastala je poema koja nosi naziv ove crkve, Santa Maria della Salute, a čiji stihovi su bili posvećeni pokojnoj Lenki. U ovoj poemi Laza prvo traži oprost zbog stava u pesmi Dužde se ženi u kojoj je žalio drvo koje će biti iskorišćeno za ovu crkvu. U daljim stihovima on pati za Lenkom i oni se stapaju u fiktivan brak iz kojeg proizilaze njegove pesme kao deca.
Pored ove pesme, napisao je i Gospođici L.D. u spomenicu koja je našla put do Lenke, ali čiji je original izgubljen zajedno sa njenim oslikanim sandukom u kojem su, između ostalog, bili skriveni različiti dokazi njihove platonske ljubavi. Ova pesma napisana je za vreme Kostićevog boravka u manastiru i svedoči da, iako se fizički udaljio od nje, misli nije mogao usmeriti ni na šta drugo.
Nakon Kostićeve smrti objavljen je deo njegovog Dnevnika snova u kome je opisao svoju ljubav prema Lenki i gde je potvrdio da je upravo ona bila inspiracija za pesmu Santa Maria della Salute. Prema ovom dnevniku, Lenka za njega nikada nije bila „sasvim mrtva” i sećanje na nju mu je davalo snagu da živi, a njen lik pratio ga je sve do smrti.
U sećanje na ovu neobičnu mladu damu ostala je književna nagrada pod nazivom Lenkin prsten. Nju je ustanovio Dom kulture u Srbobranu 2006. godine u Lenkinu čast. Ova nagrada dodeljuje se za najbolju ljubavnu pesmu na srpskom jeziku, svake godine krajem novembra. Nagrada nosi ovaj naziv jer se pored novčanog iznosa i plakete, pobedniku uručuje i prsten od belog zlata. Prvi dobitnik ove nagrade bio je Matija Bećković za pesmu Parusija za Veru Pavladoljsku.
Kao zadužbina porodice Dunđerski, ostali su zamkovi rasuti po Vojvodini koji se i danas mogu posetiti i pogledati. Zamkovi se nalaze u Kulpinu, Čelarevu, Bečeju i Hajdučici.
piše: Aleksandra Vujić
