piše: Branislav Vujčić
Nema sumnje (profetski sam ubeđen u to) da je grupa Daliborovo granje, kao retko koji savremeni bend rokenrol predznaka sa prostora bivše Jugoslavije, preodređen za velike stvari. Štaviše, cenim da će u ne tako dalekoj budućnosti uz naziv Daliborovo granje ići ona svima dobro poznata i pomalo oveštala titularna floskula koja glasi: bend koji nije potrebno posebno predstavljati.
Međutim, kako – avaj – ovaj po godinama, ako ne i po muzičkom stažu, mladi instrumentalni hrvatski bend ipak još uvek nije poznat na ovim prostorima onako kako njihov talenat i sviračka virtuoznost zaslužuju, uprkos činjenici da praše već gotovo deceniju, (što možda treba, barem donekle, pripisati laid-back mentalitetu članova benda, ali i tome da se ova petorka muzikom ne bavi profesionalno, te da imaju i druge životne preokupacije – ubrajaju oni u svoje redove i pokojeg inženjera, doktora, grafičkog dizajnera i druga ozbiljna i vremenski zahtevna zanimanja), pripada mi nemala čast – o zadovoljstvu i da ne govorimo – da čitaocima KUŠ!-a skrenem pažnju na njihovo postojanje i rad. Povod je utoliko veći, jer su momci iz Čakovca nedavno, krajem prošlog novembra, imali prilike da se vrate u Beograd povodom Rockam Dorćol festivala, gde su ponovo oduševili beogradsku publiku svojom vanvremenskom svirkom.
Dakle, krenimo redom. Grupu lirskog imena Daliborovo granje čini petorica prijatelja iz Čakovca (Međumurje) u Hrvatskoj: Alan Horvat, Filip Toplek, David Lesjak, Andrija Monđar i Tomica Oskoruš. Legenda kaže da je bend osnovan još 2014. godine, a iza sebe imaju dva studijska albuma.
Prvi je eponimno Daliborovo granje (2015) koji je privukao pažnju svojom svežom, svirački zrelom i, nadasve, vrlo modernom interpretacijom rokenrol etno muzike. Ovaj album zvuči zaista fantastično, ne samo muzički nego i produkcijski, pogotovo kada se uzme u obzir činjenica da je nastao maltene u kućnoj radinosti, u garaži koja pripada roditeljima basiste, a koja je, u internom žargonu članova benda, poznata kao magična baraka. Godine 2020. sledi drugi album, izvanredni Hainin (u pitanju je turska reč koja znači odmetnik, razbojnik, izdajnik) koji kvalitativno spada u sam vrh ove vrste muzike.
Evo odmah jednog kurioziteta. Pomenuo sam da oni zaslužuju daleko veću popularnost, i to je, kada je o reč prostoru bivše Jugoslavije, poprilično tačno, barem što se tiče mejnstrim rok publike i štampe. Međutim, pre nekih par godina njihov drugi album je postavljen na Jutjub kanal zvani Underrated Albums, gde je u međuvremenu stekao preko milion pregleda, silu pozitivnih komentara i zavidne lovorike, donevši im, na izvestan način, internacionalno priznanje, makar trenutno i samo u virtuelnom svetu. Zaista, čini se da se ponovo potvrđuje ona stara izreka, da niko nije prorok u svom selu.
Što se pak mene tiče, sve je počelo prošle godine, jedne blage, kišne aprilske noći. Beogradski instrumentalni ansambl Moussaka (bend koji takođe zaslužuje vašu pažnju) je upravo završio sa svojim delom programa, kada se na zadimljenoj sceni kluba Dorćol Platz, sred pomračine izrešetane reflektorima, pojavio bend Daliborovo granje i zasvirao svoju verziju rok etno muzike sa ovih prostora, ali sa upečatljivošću i svežinom, drskošću i stavom, soundtracka za nekakav balkanski špageti vestern. Nikada pre toga nisam čuo za njih, ali tih sat i nešto malo više koliko su momci svirali je predstavljalo apsolutno ezoterično iskustvo.
E sad, ako me pitate šta je tačno to što Daliborovo granje svira, iskreno ću vam priznati – ne znam. Naravno, ukoliko baš insistiramo da ih smestimo u neki žanr – a u slučaju ove međumurske petorke, to nije baš zahvalno, jer oni uspešno i vrlo jogunasto (da ne kažem, haininski) izmiču nasilnim klasifikacijama, inkarceracijama, kalupima, kutijama, fiokama i, nadasve, kompartmentalizaciji bilo koje vrste – možemo reći da oni sviraju progresivni rok, sa jakim primesama etno muzike sa prostora Balkana (pa i šire), psihodelije, eksperimenta, stoner roka, ali i bluza, i drugih muzičkih pravaca koje možda ne biste očekivali da nađete na jednom mestu.
Sa jedne strane, zvučni pejzaž Daliborovog granja, pogotovo albuma Hainin koji dizajnom omota, naslovnom fotografijom, i nazivom kao da implicira izvesni temat, nešto je što je proizišlo iz balkanskog muzičkog vilajeta, u kome u akšam (iliti sumrak) hajduci i hajnini još uvek vrebaju iz prikrajka, spremni da vas zaskoče iza neke okuke, u kome kopita konja u poteri za odbeglim odmetnicima milozvučno kloparaju po kaldrmi u 9/8 ili nekom od drugih nepravilnih ritmova Balkana, a gorki pelen, ljuta hajdučka trava i majčina dušica bujaju ukraj druma, opojno i prkosno.
Naravno, ovaj zvuk je neminovno inficiran mnogim modernim primesama. Momci iz Daliborovog granja ne kriju da poseduju vrlo eklektičan (i namerno neselektivan) ukus kada je o muzici reč, te, ukoliko vam se učini da usred njihove svirke začujete, recimo, Pink Flojd, Blek Sabat, Peperse, Majlsa Dejvisa, Dorse, Haustor, EKV ili mnoštvo drugih stvari – nemojte se začuditi. Meni se, na momente, čini da tu (kao što se da naslutiti u teškom, upečatljivom i repetitivnom rifu koji dominira u drugoj polovini pesme Jal sa prvog albuma) ima čak i primesa nekog sporog, potmulog dum metala.
Neko će, možda, donekle rezignirano, primetiti da u njihovom muziciranju ima zapravo najmanje njihove sopstvene, lokalne (čitaj: međumurske) tradicije. Takvima, međutim, preporučujem da poslušaju kako sviraju međumuski muzički standard Ljubav se ne trži, tradicionalnu pesmu koja se, u njihovoj izvedbi, zahvaljujući upečatljivoj ritmičkoj podlozi (ali i potresnoj flauti koju je na prvom album svirala Ema Mezga) pretvara gotovo u nekakvu pogrebnu koračnicu. Pesmu su obrađivali mnogi, od Vještica, preko Rundeka do Žige i Bandista, ali ova verzija prosto puca od neke tragike i patosa.
U čitavom tom raskošnom, punokrvnom muzičkom amalgamu, članovi benda se intuitivno snalaze, a svako suvereno vlada svojim instrumentom. Gitaristi Alan Horvat i Filip Toplek, čiji instrumenti predstavljaju okosnicu zvuka benda Daliborovo granje, poseduju zavidnu uigranost i sinergičnost. U pitanju su dve potpuno eterične gitare u čijem se soničnom performansu ravnopravno smenjuju atmosferična arpeđa i žestoki rifovi, protkani povremeno, poput motiva izvezenog najfinijim svilenim koncem u nekom istočnjačkom ćilimu, orijentalnom ornamentikom, svima nama dobro poznatom. U jednom trenutku smo transportovani u neko drugo vreme, začuje se u njihovoj svirci neki davni, poluzaboravljeni muzički atavizam, zavibrira nešto, kao avet neke stare šargije ili nekog sličnog žičanog instrumenta. A onda nas, ponovo, u realnost vrati neka moderna muzička fraza, recimo, poput nekog distorziranog, rezonantnog rockabilly akorda.
Slično važi i za drugi par, ritam sekciju benda, basistu Davida Lesjaka i bubnjara Andriju Munđara, koji predstavljaju sirovu energiju, krvotok, damare muzike Daliborovog granja. Lesjak na svom basu, sirovom, žestokom, potmulom uspešno kontrapunktira zvuk gitara, dopunjava ga, čini ga punijim, plastičnijim, gotovo opipljivim, dok se Munđar uprkos svojim pank rok korenima (ili, možda, baš upravo zahvaljujući njima) sjajno snalazi sa svim tim neparnim ritmovima koji provejavaju kroz njihovu muziku.
Naposletku, trubač Tomica Oskoruš je u stanju da iz svog instrumenta izvuče zvukove, tonalno i asocijativno, neobično širokog spektra. Za trenutak, iz tog, tmastog čestara čuje se nešto poput melanholičnog zova nekakve barske ptice, njištanje konja, ili prodorni pisak lokomotive, zamrznut u beskraju na nekoj pružnoj okuci. Oskoruš je na svom instrumentu sposoban za upečatljive vokalizacije, u čemu me podseća na majstora džez saksofona Erika Dolfija. Njegova truba, naprosto, peva, vrišti i jadikuje kao ljudski glas, čas opor, oštar poput čakije mučki potegnute u kavzi sred neke zadimljene drumske mehane, čas blag, potmuo, baršuinast, sačinjen od dima, kužnih močvarnih evaporacija – ali, uvek blistav, precizno artikulisan sa notom nekakve posebne, duboke, tragične, gotovo sudbinske teskobe koja se teško da opisati. Specifična boja njegovog tona, koliko sam mogao da čujem, ali i primetim, često je postignuta sviranjem con sordino, gde Oskoruš rukom prigušuje otvor trube.
Međutim – i to ne mogu dovoljno naglasiti – pored toga što Daliborovo granje evidentno ima korenje koje seže duboko u etnografsku prošlost balkanske muzike, sve negde do izvorišta (jungovci bi to nazvali rasnim sećanjem) njihov muzički izraz je apsolutno svež i moderan, isfiltriran od suvišnog, prečišćen od svake tendencioznosti, koja je često povezana sa takozvanom etno muzikom. U pitanju je snažna, evokativna muzika, neobično asocijativna, čak vizuelna na jedan gotovo romantičarski način. Mamiće vas i opčiniti slikama i prizorima koji bi bili bliski i vašim pradedovima, ali koje su skrojene univerzalnim jezikom najboljeg rokenrola. Poslušajte njihovu muziku, ako već niste. Nećete se pokajati.
Decembar, 2023.
