piše: Nevena Stajković
Bezimenog glavnog junaka romana Nevidljiva družba zatičemo u potpunom mraku u njegovom stanu u Osnabriku u Nemačkoj, a već na prvim stranicama junak nam daje nekolika poređenja u kakvom se to mraku zatekao, te shvatamo da je u pitanju roman toka svesti – tip romana monološko-asocijativne prozne strukture, kojem su kumovali Virdžinija Vulf, Džejms Džojs i Vilijam Fokner – napisan inovativno, u jednoj rečenici, jer u junakovom razmišljanju i sećanju nema pauze, pa je tako i sa tekstom, odnosno pričom u kojoj ubrzo počinje da se čuje zvuk koji junak ne može da ne čuje, a sasvim je siguran da ga njegova žena Imodžen ne bi čula, sve i da ne spava čvrstim snom pored njega; on ne razaznaje zvuk iako bi čulo sluha trebalo da mu bude nadraženo s obzirom na to da ne vidi ništa, i tada klupko sećanja počinje da se razmotava, te nas junak šeta od nane Davle, preko srednjoškolskih dana, do studija u Beču, i mi se gubimo u tim asocijacijama i zaboravljamo zašto se nižu, zato što nam je intersantno da posmatramo dokle sve ljudski mozak stiže i šta je u stanju da poveže, jer, dok mu je Imodžen jednom prilikom pričala o pripitomljavanju divljih lisica kod kojih se pojavljuje depigmentisani deo krzna, on se seća Balaševićeve pesme „sve ću dati, sve propiti, samo neću moje malo magare, s belegom na levoj kopiti”, i jasno nam je da ćemo svedočiti ostvrtu na čitav život junaka, zajedno sa njim samim, te se u tome ogleda manir postmodernog romana, u kojem nema opisa lika i ređanja događaja u njegovom životu od dečaštva do tog trenutka, nego su misli o roditeljima isprepletene sa mislima o početku veze sa Imodžen i sve tako, te shvatamo da je u datom romanu događaj jedan, a misli o prošlim događajima milion: „imali bi ljudi rođeni u razmaku od dvije-tri hiljade godina više zajedničkog nego onog što ih razdvaja, samo kad bi ih bilo moguće spojiti, a spaja ih u suštini nekoliko desetina predaka, manje od stotinu metara ruku isprepletenih kao kad se ljudi uhvate u kolu, kako je u nezaboravnoj slici zabilježila Margerit Jursenar, a moglo bi se reći i manje lobanja nego u dva-tri sloja Ćele-kule”, i kako roman teče, sećanja su intenzivnija, sve manje fragmentarna, junak se na njima duže zadržava, kao da su ga sva prethodna vodila do priče o Asmi i njihovoj ljubavi, te se u jednom trenutku čini kao da je Bazdulj odustao od svoje namere da napiše roman koji se sastoji od haotičnih misli ili su se misli glavnog junaka jednostavno pretvorile u sećanja, pa tako dolazimo do upoznavanje sa Imodžen i stupanja u brak, a kao važan segment javlja se san o zamrzivaču, koji Imodžen, psihoterapeutkinja želi da tumači, ali se uzdržava jer mu je supruga, takođe, kroz roman provejavaju sećanja na rat u Bosni jer su rat i izbeglištvo sastavni deo junakovog odrastanja: „cijeli utisak o Sarajevu ličio mu je na susret s najboljim prijateljem iz djetinjstva koji je u saobraćajnoj nesreći ostao invalid bez nogu, a ostatak tijela mu je pun opekotina i ožiljaka, i mada znaš da on nije kriv za to što se desilo, neprijatno ti je da ga gledaš i susrećeš i još ne znaš šta ti je gore, da li kada priča o nesreći koja ga je zadesila ili kad se pravi da se ništa nije ni desilo”, na jednom mestu se spominje Berdžer i kaže se za njega da je više pisac emocije i atmosfere nego naracije, a to se odnosi upravo i na ovu knjigu, na čijim poslednjim stranicama se vraćamo u junakovu sobu, u potpuni mrak, i na tom mestu pretpostavljamo zašto roman nosi naslov Nevidljiva družba, jer se junak tokom te noći druži sa ljudima iz svoje prošlosti, prelistavajući minule događaje u svom umu: „prošlost se čuva jedino u tačno upamćenim detaljima, široke slike se strašno lako falsifikuju, što je stariji, sve mu više smetaju te greške u sitnicama koje pokazuju da se neki ljudi ničeg zapravo ne sjećaju, nego manje ili više, vješto skrivaju svoj zaborav”, na vama je da otkrijete kakav se to zvuk sve vreme čuje i zašto, a ja ću samo reći da je Bazduljev stvaralački eksperiment uspeo, te je efekat koji je želeo da izazove, pišući roman u jednoj rečenici, postignut.
novembar, 2023.
