intervju vodila: Ivana Pavićević
Tamara Pjević je balerina savremenog plesa rođena u Beogradu 1995. godine. Završila je osnovnu i srednju baletsku školu „Lujo Davičo”, a diplomirala je na Institutu za umetničku igru. Predaje na odseku za savremenu igru u baletskoj školi „Lujo Davičo”. Članica je Bitef Dance kompanije pri Bitef teatru. Sarađivala je sa Stanicom – servisom za savremeni ples, kao i drugim nezavisnim trupama u polju izvođačkih praksi. Saradnica je za scenski pokret. Dobitnica je nagrade „Smiljana Mandukić” za najbolju plesnu interpretaciju.
Pod pretpostavkom da ste, kako to najčešće biva, sanjali da se bavite ovim poslom, da li su Vaši dečji snovi i želje ispunjena ili izneverena očekivanja?
Sebe vidim kao optimistu, da nije tako, veća bi bila i verovatnoća da se opredelim za neki drugi posao. Danas maštam o različitim stvarima jednakim intenzitetom kao i u detinjstvu, a za to mogu da se zahvalim pre svega porodici, užoj i široj, što mi je tako nešto omogućila. Može se tumačiti kao da odgovor svojim tokom izlazi iz okvira pitanja, ali smatram da je bavljenje umetnošću u velikoj meri uslovljeno ovakvom podrškom, jer su sami uslovi za sticanje obrazovanja, kasnijeg umrežavanja i još kasnijeg (nezagarantovanog) zapošljavanja u polju umetnosti sama po sebi otežana, te je konkretno u mom slučaju porodica bila ključna za moju odluku da nastavim putem pretpostavljenih snova. Teško mi je da se opredelim za odgovor na „prevarena očekivanja”, jer imam potrebu da iskoristim širi prostor koji ste mi omogućili kako bi on mogao nekome da služi na bilo koji način, te je moj izbor da ovog puta kažem da je važno raditi na očekivanjima koliko ih i čekati. Nisam zamišljala razne prepreke na putu na koje sam naišla, ali je upravo domaštavanje i analiziranje svega što me snađe način da nastavim da krčim taj put sebi i drugima.
S obzirom na to da se Vaša profesija ne završava u sali ili na sceni, već diktira i dobar deo privatnog života, kako izgleda jedan dan plesača?
Nedavno sam učestvovala u podkastu Iz tela za telo Isidore Poledice i Aleksandera Zaina gde sam podrobnije govorila upravo na ovu temu, te mogu da preporučim svima koje ove teme interesuju da posete njihov Jutjub kanal i poslušaju čega smo se sve dotakli. Baviti se umetničkom igrom u našem regionu obično znači pronaći način da učestvuješ u bilo čemu što ima uske veze sa tvojim profesionalnim interesovanjima, jer je tržište rada skromno. Većina koreografa, plesača, izvođača i plesnih pedagoga obavljaju više ovih funkcija u svom radnom opusu kako bi mogli sebi da obezbede osnovnu egzistenciju. Dakle, dan nam izgleda upravo tako što balansiramo između više pozicija ili projekata uporedo, na taj način balansirajući i sa onim što nas interesuje i onim što nas manje interesuje kako bismo mogli da održimo kontinuitet u radu, kao i većina ostalih kolega iz umetničkog esnafa.
Nekada su igrači imali beneficirani radni staž. Da li je zaista česta pojava povreda igrača tokom procesa i da li redovno nastupaju sa tim povredama koje publika ne primećuje?
Tačnije je reći da je to naša svakodnevica. Teško mi je da se u ovom trenutku setim kolege koji nema ozbiljnu povredu, a aktivan je učesnik tekućeg plesnog repertoara. Povrede su sastavni deo našeg posla, ali su uslovi za rad, sa tim i briga o zdravlju i mogućnost lečenja ono što nas umnogome razlikuje od kolega u svetu. Učesnici plesne scene koji nisu u radnom odnosu nemaju način da steknu zdravstveno osiguranje, dok su prilike za rad vaninstitucionalnog okvira retke, a često i zasnovane na volonterskom radu. Uopšteno – domaća plesna scena godinama opstaje na međusobnoj podršci i entuzijazmu između nas samih. Pored svih ovih problema važno je reći da je solidarnost koju osećam u krugovima kolega ono što je meni lično pomoglo da prevaziđem mnoge situacije, ali je od krucijalnog značaja da institucije obrate pažnju na ove dugogodišnje goruće apele sa naše strane.
Kakav je zakon o zapošljavanju danas? Je li lako naći stalan posao i zadržati ga ili su igrači većinom slobodni umetnici?
Na savremenoj plesnoj sceni većina aktera jesu samostalni ili slobodni umetnici. Mi nismo prepoznati u budžetu Republike Srbije, ne postoji šifra radnog mesta za savremene plesne umetnike. Za razliku od kolega koji se bave klasičnim baletom, nemamo instituciju koju možemo nazvati svojim stalnim radnim mestom. Institucije koje neguju klasični baletski izraz omogućavaju koliki-toliki broj radnih mesta, dok je takav način zapošljavanja za igrače savremene igre onemogućen. Do 2015. godine Bitef teatar je zapošljavao svega nekoliko plesača u okviru Bitef Dance kompanije koju je formirala Jelena Kajgo pod krovom te kuće. Danas sam ja, kao i sve moje kolege, kao članica te kompanije angažovana projektno ili honorarno. Institucija omogućava osnovnu logistiku koja je potrebna za kontinuirani rad, dakle osnovne uslove kao što su prostor za rad ili redovni prihodi. Mi zavisimo od dobre volje pojedinaca ili pozorišta koji nam na kratak period (projekat) ustupe prostor, i to često samo za premijerno izvođenje. Bitef Dance kompanija jos uvek uspeva da zadrži kakav-takav repertoarski kontinuitet dobrom voljom Bitef teatra. Stanica – servis za savremeni ples takođe pruža prostor za rad u Magacinu, ali su i ti uslovi za rad u zavisnosti od pomenute dobre volje pojedinaca da omoguće kolegama način da stvaraju namesto onih uslova koji treba da nam omoguće i način obezbeđivanja lične egzistencije. To često znači da su mnoge kolege prinuđene da na druge načine, koji ne uključuju plesni zanat, ostvare prihode.
S obzirom na to da ste školovani i za klasični, a opredeljeni za moderni balet, da li su oba plesna pravca u Srbiji u istom položaju i da li Vam se čini da je ples kod nas zaslužno vrednovan ili nezasluženo na margini?
Za mene osnovna razlika između klasičnog baleta i savremene igre u Srbiji danas predstavlja upravo ophođenje prema njenim učesnicima koje sam opisala u prethodnom pitanju. Iz svega ovoga zdrav razum da zaključiti da se umetnička igra kod nas daleko ne vrednuje, iako ima neverovatan broj darovitih stvaralaca, izvođača, pedagoga i saradnika koji stiču priznanja širom sveta, tamo gde su im uslovi na neki način olakšani ili bar podnošljivi. Važno je istaći da je veliki broj kolega ostvario zavidne karijere u inostanstvu, kako ličnim izborom, tako i jer su bili primorani da stvaraju izvan naših granica. Takođe je važno istaći da svake godine veliki broj učenika naših plesnih škola upisuje ozbiljne plesne akademije ozbiljnih renomea van naše zemlje. Domaća plesna zajednica, kao i umetnost koju proizvodi, umnogome zavise od međusobne solidarnosti, što je podstrek koliki je i poraz.
Da li je Beograd stecište našeg baleta i savremenog plesa ili je i u još nekim gradovima dovoljno istaknut?
Beograd svakako jeste centar kulture zbog većeg broja kulturnih institucija koje pružaju mogućnosti za učešće i priliva sredstava u iste, ali smatram da je rad novosadske savremene plesne scene izuzetno sadržajan i da se kolege iz Novog Sada bore sa jednakim problemima kao i mi iz Beograda, dok godinama postižu fantastične rezultate, posebno u plesnoj edukaciji. Svakako bih istakla rad Foruma za novi ples koji je iznedrio „Pokretnicu” čiji rad savetujem svima da isprate. Primećujem da u baletsku školu „Lujo Davičo”, u kojoj radim, dolazi sve više mladih iz drugih gradova, pa čak i regiona, što je izuzetno važno za širenje naše mreže koja je generalno tanka.
Često sam okvir slobode zavisi od koreografa. Koliko je, zapravo, plesač slobodan i može li zadržati tu slobodu, a i integritet?
Izvođačke prakse umnogome zavise od autorskih. Moj je posao da svojim kapacitetima učestvujem u stvaranju nečije ideje. Nekada autori stvaraju sa nama i uz nas, a nekada mi ispunjavamo zadatosti. Svaka odluka je sasvim legitimna i svaka ima svoje prednosti i mane, koje kao i u svakom drugom poslu zavise i od ličnosti sa kojima sarađujete. Luksuz je praviti izbor saradnika, jer je prilike za rad malo. Ja sam trenutno u fazi umetničkog razvoja gde iznalazim načine da svojim učešćem pomognem drugima, ali i čuvam sebe, te na tu temu zaključujem da je upravo stvar profesionalnog integriteta poštovati integritet drugih, a ponajviše grupe kojoj u datim okolnostima pripadam.
Koji je najlepši segment Vašeg posla i da li, i zbog čega, nikada ne biste odustali?
Trenutno mi najviše prija pedagoški rad, jer se osećam da kao društveno biće služim društvu. Prija mi osećaj mogućnosti da nekome pružim svoje stečeno znanje, da nekome pomognem da nešto razume, vidi, prevaziđe i već sve što se pri ovom pozivu može otvoriti. Ne bih odustala iz jednostavnog razloga koji se tiče ličnih pobuda – isuviše mnogo sam uložila u to da budem deo svega što jesam da bih zbog svih problema, koje sam u ovom razgovoru pomenula, odustala da se borim za sve što dolazi meni, mojima oko mene i onima koji nam stižu.
Kao koreograf, kojom biste se temom trenutno Vi bavili?
Moram da priznam da nemam velike autorske ambicije, do sada sam koreografisala samo iz finansijske nužde, i to uglavnom komercijalne umetničke sadržaje; ali ako razmislim, išla bih u pravcu fizičkog teatra, širim formama praksi kretanja i nekakvom uopšteno eksperimentalnom pravcu ličnog umetničkog razvoja. Potencijalnom stvaranju bih svakako pristupila zajedno sa timom kolega iz Bitef Dance kompanije sa kojima uživam u zajedničkom vremenu.
Da li ste mišljenja da je biti balerina i plesač u Srbiji hrabrost?
Slažem se da je to na neki način hrabrost, ali ništa važnija od mnogih hrabrosti sa kojima se svi mi susrećemo svakoga dana u 2022. godini, ma kojim se poslom bavili.
Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima i sagovornicama – da li možete čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučite knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Salatica mog trenutnog raspoloženja izgleda ovako: knjiga Elementarne čestice Mišela Uelbeka, film Bullet train Dejvida Liča, predstava Čista kuća Atelje 212, muzika – pesma Fuckers benda Savages, dok je inspiracija moga života uopšteno – Denis Lavant.
decembar, 2022.
