Neprikosnovenost antičkih božanstava je neupitna: Apolon strelja bez omaške, Vulkanove rukotvorine je teško razlučiti od magije, a na Merkurove zvrčke i trikove niko nije imun. Prosto, bogovi imaju božanske moći, nedostižni su i najbolji u svemu i tu nema mesta raspravi. Niko razborit se ne petlja. Takva postavka je, međutim, sasvim nezanimljiva i teško da bi ikoga interesovala, kad bi se sve zasnivalo na nekakoj (jednoj, a, pride, ne naročito kreativnoj) dogmi. Srećom po evropsku umetnost, po Ovidija i nas, ljubitelje uzbudljive mitologije, bogovi su i sujetni. A smrtnici ambiciozni. I drsko samouvereni. Ali nose božansku klicu. Hop – la! Zaplet!
Brojni su primeri obesnika koji su pokušali da nasamare svevišnje, brojne nadmenice su se proglašavale lepšim od nebesnica, mnogi su prokockavali božansko poverenje i nipodaštavali naklonost… gotovo svi su se precenili, te sami ispleli sopstvenu propast, i, najzad – debelo platili. Takvih je bilo od raznih sorta: među nimfama i satirima, među herojima i polubogovima. Prednjače, dabome, ljudi; preciznije – žene; najpreciznije – pokondirene bogato udate, što nenadnije, to naprasnije (sve)možnice. Svima im, odreda, slava za smelost, a hvala za nauk i nadahnuće.
Ima pak onih – doduše, tek nekoliko – čije je samopouzdanje stajalo na temeljima koji su čvršći od pukog samoljublja, nezgodnih trunčića u božanskim očima, pretećih opasnika za ustrojstvo savršenog sveta…
U Hipapu, nekom zaseoku u Meoniji (naravno, nekada davno) stanovala neka devojka, imenom Arahna. Majka joj je bila umrla, a otac bio zanatlija – bojadžija: namakao vunu u fokejski grimiz. To je donosilo skromna primanja za skromni život u skromnom kućerku. No, Arahna je posedovala raskošni dar: bila je tkalja neizrecivog talenta. Svojim zadivljujućim umećem zavredela je znamenito ime, sve su lidijske gospe znale za nju. A nije samo smrtnice bacala u oduševljenje:
Tmol vinogradarke nimfe su često napuštale župni,
valove žuborne svoje napuštale Paktolke nimfe
čudesne njene da radove vide. A nije im milje
jedino bilo razgledanje gotovih halja; i sama
izrada beše milina, toliko je plenila ljupkim umećem:
bilo smotuljke da prve od gruboga namata runa,
ili da prstima vunu grebena, pa razvlači dužom,
čupka u gužvice meke, ko prhki oblačići da su;
il’ kad vreteno zavrti i spretnim ga okreće palcem
il’ sitnim vezom kad veze… bez sumnje sve Paladin nauk.
Atena Palada (Minerva), pokroviteljka svih ženskih veština, dodeljivačica talenta za ručne radove, učiteljica, zaštitnica i gospodarica rado je smrtnicama delila božansko nadahnuće, tražeći zauzvrat jedino poštovanje neprikosnovenosti i priznanje nedostižnog autoriteta. Arahna je pak svoje umeće smatrala sopstvenom zaslugom, proizvodom ličnog truda i zalaganja, a ne nekakvim darom sa nebesa. Sa tim bezbožjem bi, možda, nekako i promakla groznome usudu, da je ono ostalo golo i samo, no, gospođica se, ozgo, zakitila drčnom samouverenošću i nabusitom provokativnošću, pa raspusti poganu jezičinu i izazva boginju na tkački dvoboj:
Sa mnom nek ona se takmi, a svladana pristaću na sve!
Razborita Jupiterova kći joj ukaza još jednu šansu za pokajanje. To je, izgleda, pre uradila po pravilima božanske službe koja afektnu osvetoljubivost smatra nedoličnom, nego po ličnom nahođenju. No, šansa je šansa: pretvorivši se u sedokosu bakicu, štapom podupirući klecave noge, Palada dođe Arahni. Pohvali njen rad i težnje da u vunopreljstvu nadmaši svaku smrtnicu, ali je posavetova da se ne razmeće mladošću i snagom, da starost, iako teška i mučna, ipak ubira plodove mudrosti stečenih za života, da ima ustuka pred boginjom i da je smerno zamoli za oprost zbog izrečene drskosti. Na te reči Arahna odloži pređu, ošinu staricu mrkim pogledom, ruka joj gotovo pođe u šamar, ali je nekako ustavi, pa reče:
Mene si našla, izlapela babo, od starosti duge
kljakava tako? Ma, škoda je samo vekovanje tol’ko!
Snaha to, ako je imaš, il’ kćer nek naklapanje sluša!
Mudrosti dovoljno skupila ja sam! Ne vajkaj se zalud
pretnje da vrede ti, pri izjavi svojoj ja ostajem čvrsto!
Što ona ne dođe lično? Što takmanja našeg se plaši?
Na to se boginja prikaza pravim likom, a sve nimfe joj padoše u naklon. Arahna se isprva postide, no malo i nakratko, ali, sujetna i žudna slave, ostade pri svome. I Minerva u inatu, više ne opominje, nego prihvati izazov i poče okršaj koji Ovidije opisuje izuzetno dinamično, veoma realistično, sa puno tehničkih detalja, boja i nijasni i mnogo sitnih pojedinosti:
Začas na suprotne stadoše strane, uz razboj svoj svaka
tanane osnovne nite na oba nategnuše rama:
pređe na vratilu navoj, nićanice razmiču cevca,
šiljastim čunkom sred zeva se provlače potkine niti
na kraj ih izvlače prsti, kroz snovilo protkane vuku
a kad se brdilom lupi, češljića ih zbijaju zupci…
halje na grudima pritegle obe, što brže da spretne
pokreću ruke: od žara ni jedna ne oseća napor.
Centralno mesto Minervine tapiserije zauzimao je prikaz njene borbe sa Neptunom za vlast i ime najvećeg grčkog grada: pred sudom bogova Neptun snažno zariva trozubac u atinsku hrid iz koje izbija mlaz morske vode i time dokazuje da slavni grad pripada njemu. Minerva sebe prikaza u punoj ratnoj opremi, kako šiljkom koplja upire u zemlju, a iz nje izniče mladica masline, prepuna svetlozelenih plodova. Krilata Nike je na njenoj strani, božansko divljenje i presud u njenu korist, pobedila je drugog najmoćnijeg boga – grad je Atina, to svi znaju. A da Arahni pokaže šta je čeka za drskost i nabusitost, u svakom od četiri ugla živopisno izatka po jednu minijaturu: svaka je prikazivala smrtnike, drske prezirače bogova i surove kazne koje su zbog toga platili. Najzad, sve obrubi zlaćanim grančicama masline, svoga svetog drveta.
Arahnina vizura je pak bila sasvim suprotna. Njena tapiserija je prikazivala nevine ljudske žrtve, taoce božanskih požuda i sebičluka: Evropu, kako je otima Jupiter – bik; Asteriju koja se koprca iz kandži Jupitera – orla; Ledu kako zavedena leži pod krilom Jupitera u labuđem liku… i Neptuna kako siluje Gorgonu, koja će Minervinom voljom postati grozomorna Meduza; i Apolona kako zavodi u liku pastira, a potom jastreba i Bakha koji mami Erigonu pucima lažnog grožđa… i brojna njihova silovanja, trikove i zamke kojima nesretni smrtnici nisu mogli umaći… rubove obatka finim servažom od cveća i razvreženog bršljana.
Gleda joj Minerva rad, ne može manu da nađe. Ni petljice pogrešne nema. Ne bi joj grešku našla ni Zavist. U besu joj potrga čitavo platno, pa onim drvenim čunkom što joj beše u ruci tri – četiri puta opauči Arahnu posred čela. Nesretnica se stropošta od udarca, a niti joj se u uzbunu zapleše o vrat u omču. Minervi beše žalno da gleda bešenje, pa priđe, odreši konopac i reče:
Та,živi poganuljo, neka! Al’ visi!
Doveka odsad da strepiš, jednakom ti kaznom
čitavu proklinjem lozu, i buduća sva pokolenja!
A pre nego se vinu natrag u nebesa, poškropi je sokom iz čarobnih travki.
Kako joj takoše vlasi te vračarske kapi u trenu
otpaše; otpaše s kosom i uši, i nos ode s njima
glava joj sićušna posta, a čitavo telo malecko.
tanušni prsti joj namesto nogu sa bokova vise,
ostalo sve joj je trbuh, a otud i dalje za sobom
razvlači niti na negdašnji način k’o pauk još plete.
Ako Minervina kletva i dalje važi, onda je Arahna Spajdermenova čukun – prababa. Ako ne važi, smelošću se ovekovečila, makar u ukrštenim rečima: strah od pauka, trinaest (!) slova – arahnofobija.
piše: Anđelka Nastić
septembar, 2018.
