Grof Tolstoj došao je da kupi veliko trgovačko imanje kod Arzamasa i gotovo postigao dogovor. Prenoćio je u trgovčevoj kući i iznenada u snu osetio užas. Smrt mu je na uvo rekla: to se ti mene bojiš; sreća i smrt – eto to je „arzamaski užas”. Tako Ivana citira Viktora Školovskog iz knjige Energija zablude
U današnje vreme, više nego i u jednom periodu u književnoj istoriji, običan čovek sa svojom naizgled banalnom svakodnevnicom i svojim, naizgled, nebitnim životom, postao je epicentar književnog univerzuma. Savremena književnost nije književnost velikih događaja, izuzetnih sudbina i ličnosti sa kojima ne možemo da se identifikujemo. Savremeni pisci su shvatili da se veliki ratovi ne vode na velikim bojištima među velikim ljudima, već da se upravo ti, najveći ratovi čovečanstva, vode u malom čoveku i njegovom sićušnom životu.
Jedna od takvih knjiga koja za svoju vodeću temu ima isečak svakodnevnice, a koja opet pokreće univerzalna pitanja čovečanstva jeste ovogodišnji dobitnik Ninove nagrade za književnost – Arzamas Ivane Dimić.
I pre nego što nastupi crnilo, nit jedne pomisli zakačiće se za ono što je preostalo od mene: Ako se ne probudim sve će zauvek prestati. Ostaviću za sobom nedorečene poslove, stvari, ljude, obećanja, dugove, rukopise, sve. Osim ljubavi u srcu. Ali zar je to malo? Ima li smrt, u bilo kom obliku da naiđe, dostojnijeg protivnika?
Ivana Dimić, Arzamas
U ovoj knjizi po sižejnoj liniji pratimo odnos majke, u poodmaklim godinama i obolele od demencije, i ćerke koja vođena ljubavlju brine o toj majci, koliko god to u nekim trenucima delovalo naporno i teško. Sva složenost jednog takvog odnosa data je kroz dijalog majke i ćerke, kroz obične, svakodnevne razgovore, sitne prepirke i nesuglasice koje je svako od nas u nekom trenutku svog života iskusio. Dijalog je dat u svojoj ogoljenoj formi, kratkim jednostavnim rečenicama koje svojom površinom iskazuju svu težinu borbe sa bolešću, sa gubljenjem voljene osobe, ali koje svojom dubinom, onim što je njima neizrečeno, pokazuju veličanstvenu snagu ljubavi. Sama knjiga je neobično konstruisana, tako da se odupire bilo kakvom kategorisanju. Dramskim sekvencama prethode prozne, koje nam na neki način otkrivaju u kom ključu bismo trebali da razumemo dijalog koji im sledi. Prozni delovi bave se metafizičkim preokupacijama, naizgled otrgnuti od svakodnevnice, ali opet, tako duboko povezani sa njom. U njima se, bilo kroz razmišljanja o sopstvenom životu, bilo kroz neke događaje i ideje iz života velikih ljudi, pokreću univerzalna pitanja o čoveku, o predodređenosti njegove sudbine, o sreći i zadovoljstvu u životu, o suočavanju sa smrću i o snazi ljubavi.
Upravo su te dve teme, suprotne ali neodvojive, smrt i ljubav, vodeće teme ovog dela. Glavna junakinja se suočava sa idejom o gubitku svoje majke, koja na neki način pokreće ideju o suočavanju sa sopstvenom smrću. Dolazak smrti navodi nas na to da samerimo šta je zapravo bilo važno u životu, da li smo i koliko bili zadovoljni sobom i svojim odlukama i u vezi sa tim da li ćemo taj poslednji smiraj dočekati mirne glave i srca ili ćemo u njega otići nedorečeni i nedovršeni. A čovek uvek može da bude nedorečen i nedovršen, samo je pitanje za šta će on odabrati da se uhvati.
Onda je započeo ples. Zaljubljeni i samodovoljni, ne obazirući se na srušene mitove, izgubljenu budućnost I nestalu prošlost, na ivici beskraja, u savršenom skladu, ljubav i smrt zaigrali su tango.
Ivana Dimić, Arzamas
Ono što se u tom slučaju nudi kao slamka spasa jeste ljubav, jer je ona jedina dostojan protivnik smrti. Smrt sama po sebi, na ljudskom nivou, nema ni značaj ni težinu ukoliko u nju nije inkorporirana ljubav, a ljubav je dovoljno snažna da opstane i onda kada smrt nastupi.
Knjiga Ivane Dimić na jedan nesvakidašnji, naizgled jednostavan način, upravo to i predstavlja, taj ples na tankoj, isprepletanoj niti ljubavi i smrti. Ili, kako bi sama autorka objasnila rečima Viktora Školovskog: „Sreća i smrt – eto to je ‘arzamaski užas’”.
piše: Tamara Živković
