piše: Dorijan Dobrić
Zašto biti moralan? Da li je ispravno lagati onda kada time ne štetimo nikome, ali ćemo utešiti onoga koga lažemo? Da li sam u obavezi da pomažem siromašne? Ovo su pitanja čije odgovore najbolje može da pruži etika, i to u svojoj normativnoj formi. Etika, onda kada zauzme svoj osnovni, strogi stav, ne bavi se partikularnim moralima, kao što bi to bila, na primer, hrišćanska etika ili budistička – njen pristup nije istorijski, niti je određen prostorom. Normativna etika se izdiže iznad pojedinosti partikularnog moraliteta, iznad pojedinca i iznad konkretne situacije. Njen zadatak je da ustanovi kako bi trebalo da postupamo. To određenje je vanremensko; dakle, norme određene etike se prostiru na sadašnjost, budućnost i osudu prošlosti, ukoliko neki deo prošlosti nije bio u skladu sa njenim određenjima.
Jako dugo su normativnom etikom vladale dve velike škole. Prva je utilitarizam, a druga je Kantova etika dužnosti. Prema utilitarizmu i ostalim konsekvencijalističkim etikama, naša je obaveza da maksimalizujemo dobro koliko god je to moguće. To je doktrina prema kojoj se pojam dobrog izdiže iznad pojma ispravnog i zahteva maksimum moralnosti pojedinca. Koje je to dobro koje se uvećava? Utilitaristi zahtevaju obavezan trud svakog pojedinca da u bilo kojim okolnostima, tokom čitavog života, učestvuje u stvaranju najveće moguće sreće najvećeg broja ljudi. To potencijalno može da znači da svaka instanca kompleksog ljudskog života, svaki naš postupak, pa i svaka reč izgovorena mora, posredno ili neposredno, da učestvuje u uvećavanju sreće, zadovoljstva i korisnosti. Ova tri pojma često menjaju jedan drugog, ali je podležuća suština te ideje hedonizam: izbegavati bol i težiti ka zadovoljstvu, jer prvo je loše po sebi, a drugo dobro po sebi.
To znači da je sreća krajnja instanca, ona ne služi ničemu drugom osim samoj sebi, dolazak do zlatnog brda je popločan postupcima koji jedino vide to isto zlatno brdo. Ako pred sobom pojedinac ima dva postupka, onda mora odabrati onaj koji u većoj meri maksimalizuje sreću svih učesnika u društvu. Svetom mora zavladati blagostanje, te je svako odgovoran za njenu realizaciju. Ta odgovornost je velika, a mnogi bi rekli i nemoguća. Sasvim je izvesno da je sam taj ideal čak i nezamisliv, ali to ne znači da ne moramo da se ka njemu uporno i sigurno krećemo.
Stvar sasvim drugačije stoji sa etikom dužnosti. Budući da takve etike drže pojam ispravnog iznad pojma dobrog, to nas može navesti na trag da se radi o međusobno potirućim etikama, a zapravo se radi o mnogo ozbiljnijoj razlici. One međusobno ne mogu da komuniciraju, upravo zato što se centralni pojmovi razlikuju. U etici dužnosti, sa Imanuelom Kantom kao njenim najvećim predstavnikom, poštovanje drugih jeste osnov. Dužnost, kao prima facie pozitivni pojam, umnogome zavisi od svoje negativne strane, odnosno svog naličja: zabrane. „Nemoj ubijati” bio bi tipičan primer. Osnovna karakteristika dužnosti u svojoj normativnosti jednostavno ne dozvoljava izuzetke, važi u svakom dobu, za bilo kog pojedinca podjednako i univerzalno. Okolnosti i celokupna stanja stvari ni na koji način ne mogu korigovati, uticati ili izmeniti sadržaj dužnosti i njene odredbe. „Nemoj ubijati” u utilitarizmu može da bude zakon, ali ukoliko njegovo poštovanje umanjuje celokupnu sreću, bilo bi besmisleno držati se te stroge odredbe. Savim je sada jasno zašto između ove dve etike postoji tenzija i zašto podjednako okupiraju pažnju etičara.
Stvar sasvim drugačije stoji sa etikom vrlina. Svaka etika je u obavezi da se bavi postupcima, ali se u ovoj novoj, obnovljenoj etici koja svoje poreklo vodi od Platona i Aristotela, postupci nalažu posredno. Etika vrlina se više bavi samim delatnikom nego procenom i vrednovanjem ispravnih postupaka. Shodno tome, centralno pitanje ove etike bi bilo „kakav čovek želim da budem?” pod pretpostavkom da će vrli čovek postupati ispravno. Ta pretpostavka zahteva svoje objašnjenje i upravo je cilj etike vrlina da potkrepi ovu pretpostavku.
Već na samom početku Nikomahove etike, Aristotel govori o dobru ka kojem se teži. Modernom terminologijom rečeno, u svakoj nauci, umetnosti, pa i u životu samom, uvek se ide ka nekom dobru zbog njega samog – ka intrinsičnom dobru. Poznavanje prirode te težnje je od presudne važnosti. Na istom mestu, Aristotel smatra da je dolazak do tog dobra bitniji za celokupnu državu nego za pojedinca, što može navesti na pogrešan trag da on ima kolektivističke tendencije u etici. Podsetimo se, utilitarizam upravo isto to tvrdi: neophodno je da svaki pojedinac učestvuje u iznalaženju datog dobra, ali sasvim je izvesno da se to ne može poistovetiti sa Aristotelovom etikom.
Naime, fokus je prvenstveno na delatniku, dakle na pojedincu. Kada se uzme u obzir jednostavna ljudska činjenica da su ljudi različiti i da se svaki pojedinac može naći u raznim situacijama, deluje neprikladno smatrati da se može u svakoj situaciji pozvati na neki moralni kod, kao što je „maksimalizuj sreću” ili „nemoj lagati”. Vrli čovek je neko ko poznaje vrlinu, razmišljao je o njoj, te je primenjuje u prikladnom trenutku i na prikladan način. U jednoj situaciji zaista ne bi trebalo lagati, jer to može biti realizacija slabosti duha, dakle lošeg karaktera; a već u sledećoj bi taktiziranje i osvrt na same okolnosti jednostavno nalagali da bi bilo bolje prećutati istinu ili čak slagati.
„Vrlina je odabiračka naklonost volje koja sadrži sredine podesne za sopstvenu prirodu, a određene razmišljanjem, i to onako kako bi je odredio razuman čovek”, kaže Aristotel. Šta je Aristotel mislio pod sredinom koja je podesna za vlastitu prirodu? Uzmimo za primer jednu apstraktnu imenicu sa tri svoje reprezentacije: sramežljivost – stidljivost – bestidnost. Kao što se može videti, sve tri imenice predstavljaju tri verzije jedne iste vrline, odnosno mane, te je razlika samo u volumenu, punoći date osobine. Sramežljivost je ekstrem potpunog nedostatka, a bestidnost je naglašena punoća osobine, višak samopouzdanja i lične slobode. Stvar se može i obrnuti: sramežljovost se može isto opisati kao kompletna punoća stidljivosti, a bestidnost isto tako može biti potpuno odsustvo stida. Kako god protumačili ekstreme, oni i dalje ostaju ekstremi i krajnje nepoželjni.
Dijalektičkom ilustracijom ove dve mane zaključujemo sledeće: pojedinac može prosto odabrati na koji način bi pristupio datoj mani. To znači da bestidnost za jednog pojedinca ne bi bila isto što i za drugog. Tako da pojedinac ipak nije u mogućnosti da slobodno odabere šta je bestidno ili sramežljivo ponašanje: dolazak do tog saznanja je stvar kontemplacije i stvar prakse. Setimo se da su i okolnosti takođe bitne: skinuti odeću sa sebe na nudističkoj plaži nije bestidnost, ali ako bi pojedinac na poslovnom sastanku u klimatizovanoj zgradi uklonio odeću sa sebe, sasvim je izvesno da nikada više ne bi prisustvao nijednom poslovnom sastanku. Dakle, za pravilno postupanje, neophodno je promišljati vrlinu, često je praktikovati, i to u odgovarajućim okolnostima. Ono što bi za mene bio akt stidljivosti, dakle praktikovanje poželjnog, ne mora da bude za nekog drugog. Svako od nas je u obavezi da dela u skladu sa vrlinom, ali ta vrlina, da bi bila vrlina, mora da bude u skladu sa pojedincem.
Posle skoro više od dve hiljade godina, etika vrlina se vratila nazad na veliku etičku pozornicu – kako u akademiji, tako i van nje. Etičari su, uvidevši nedostatke utilitarizma i etike dužnosti, shvatili da je zaokret od pravila i dužnosti ka dobrom karakteru neophodan za unapređenje čoveka. Jedino se u etici vrlina insistira na cvetanju, na neprekidnom, sporom, konzistentnom rastu čovekove duše na najrazličitije moguće načine. Istina je da se moderna etika vrline umnogome razlikuje od antičke, pre svega zato što vrlina kao pojam u antici nije obuhvatala samo svet morala.
Aristotel je u Nikomahovoj etici često rad na vrlini poredio sa umetničkim radom. Međutim, kako sam kaže, takvo poređenje nije najsrećnije, jer u umetnosti je znanje dovoljno da bi se došlo do poželjnih rezultata. Sa druge strane, za vrlinu je znanje manje važno u odnosu na motivaciju. Čovek koji čini dobra dela očekujući korist, a ne iz ljubavi prema dobrom jednostavno nema dobar karakter. Ipak, moderna etika se osvrće samo na moral i vrline vidi isključivo kao moralne.
Danas se etika vrlina razvrstava u nekoliko škola: ona koja se bazira na samom agentu, ona koja se bazira na cilju, platonistička etika i eudajmonistička. Poslednja bi bila najbliža Aristotelu, jer grčki termin eudaimonia najviše odgovara našem terminu sreća kao najviše dobro koje je svrha svih čovekovih delatnosti. Na agentu bazirana etika vrlina sugeriše da je pogrešan čin jednostavno delo nerazboritog čoveka, te je on manifestacija poroka. Razborita osoba dela u skladu sa vrlinom. Dobra dela su ukorenjena u motivaciji i dispoziciji vrlih ljudi. Što se tiče etike vrline koja se bazira na cilju, ona sugeriše da je vrlina četvorostruka: ona ima svoje polje, svoj modus prikladnosti, osnov za moralno priznanje i svoj cilj. Budući da svaka vrlina ima svoje jedinstveno polje, „vrli čin je onaj čin koji pogađa svoju metu, što znači da uspešno pogađa svoje predmete na specifičan način” (Svonton, 2003). Na primer, hrabrost je čin odbrane neke vrednosti, njenog statusa, a darežljivost bi bila promocija dobrobiti drugog. Ove dve vrline su međusobno nesvodive jedna na drugu, te je važno da svaka vrlina „pogađa u svoju metu”.
Nedostaci etike vrlina i metodi kritike iste su višestruki, a mi ćemo izdvojiti osnovni: moguće je da pojedinac izvrši vrli čin, a da pritom ne bude vrla osoba, te vrla osoba, isto tako, može počiniti i zlodelo. Tako se postavlja pitanje da li uopšte postoji veza između distinkcije ispravno-neispravno i vrlina-mana. Pitanje je da li je uopšte moguće svesti prvu distinkciju na drugu. Ukoliko se analizom ovog problema dođe do zaključka da je poistovećivanje ove dve distinkcije nemoguće, onda je etika vrlina u svojoj celini sasvim izvesno neodrživa.
Za moderno doba, od presudne je važnosti ponovna pojava insistiranja na čovekovom karakteru. Nakon više milenijuma Božjih zapovesti, pravno-politički ustanovljenih normi, moralnih kodeksa raznih kultura, zaista je veliko osveženje za čovečanstvo što se ponovo insistira na moralnoj izuzetnosti. Etika vrlina nalaže da je pojedinac sam odgovoran za svoje postupke, i to ne samo nakon što do postupka dođe, već i pre njega samog; pojedinac mora dobro da razmisli o tome kakav će čovek da bude i kakav će život da živi. Čovek se sasvim dovoljno u svojoj istoriji oslanjao na zakone i norme koje sam nije prosudio, te etika vrlina ostavlja prostor za vlastito preispitivanje i refleksiju. Nakon tog preispitivanja, svako od nas je u obavezi da dela u skladu sa vrlinom i radi na sebi. Vrlo je moguće da jedino na taj način možemo biti dobri ljudi.
jun, 2024.
