Aristotel u svojoj Poetici kaže da je komedija nastala od faličkih pesama koje su se pevale u vreme trajanja obreda koji je služio da se umilostivi demon plodnosti, a kasnije su obredi postali deo Dionizija. Pre razvoja takve komedije postojali su komediografski oblici – megarska farsa i dorska komedija. Glumci u tim primitivnim komedijama oponašali su budale, svađalice, proždrljivce, invalide, bolesne i slično. Spajanjem šaljivog hora iz Dionisovih svečanosti i komediografskih oblika nastala je antička komedija.
Najveći grčki komediograf bio je Aristofan, predstavnik stare grčke tragedije koja obrađuje savremeni život. On brani stare običaje a kritikuje novine, naročito sofističku prosvetu. Komični efekat postiže izokretanjem nekog stvarnog društvenog stanja ili javne ličnosti, pri čemu se osobe koje su napadane pominju pod punim imenom i postaju predmet šala. Često su na meti kritika ovog pisca bile njegove kolege, a naročito Euripid.
Naslov ovog dela je aluzija na loše pesnike čije se besmislene priče mogu uporediti sa upornim i nezaustavljivim kreketanjem žaba. Takođe, alegorija se može odnositi i na tadašnju političku situaciju u Atini.
Kao što je već rečeno, Aristofan ne voli sofiste jer smatra da se zbog njih izgubilo poštovanje prema tradiciji, te stoga i kritikuje Euripida. On ismeva sofističko nadgovaranje, njihovu filozofiju i bezverje. Ipak, iako poziva na poštovanje bogova, on sam to ne čini. Dionis, bog vina, želi da stigne do Hada, a Herakle mu predlaže nekoliko duhovitih rešenja – da skoči sa klupice i da se obesi ili da se strmoglavi direktno do podzemlja. Dionis ipak bira da ide preko reke Stiks, ma koliko ona bila strašna i ogavna. Pri prelasku reke čuje hor žaba sa kojima Dionis ulazi u konflikt, a naposletku iznerviran počinje i on sam da krekeće kako bi ih nadjačao. U jednoj sceni nakon prelaska reke on se čak i uneredi, ovde vidimo to nepoštovanje bogova i prikazivanje istih u rableovskoj sceni nedostojnog božanstava.
Sofisti su bili putujući učitelji koji su se isticali veštinom spretnog dokazivanja, bili su dobri govornici, a svoja predavanja su naplaćivali.
U komediji Žabe glavna tema je takmičenje između Eshila i Euripida u podzemnom svetu. Po Euripida odlazi Dionis koji je zabrinut zbog sudbine žanra tragedije. Pošto je dole i Eshil, on i Euripid se nadmeću odlomcima iz svojih dela. Aristofan njihov sukob slika tako što ističe glavne karakteristike stvaralaštva svakog od njih – Euripid zamera Eshilu što prikazuje svakodnevni život, dok se Eshil diči svojim dramama i likovima u njima, tvrdi da stvara junake, a ne kurve poput Fedre. Euripid se brani tvrdnjom da je on nije izmislio već preuzeo iz mita, a njegov suparnik mu odgovara da je to trebao da sakrije, a ne da smesti na pozornicu. Po njemu pesnik bi trebao da prikazuje samo uzvišeno i dostojanstveno, a ne razvratne i sramotne scene, da se time uništava rodoljublje i viša čovečanska osećanja. Pored ovoga Euripid prebacuje Eshilu nejasnu dramu u prologu i bespotrebno ponavljanje reči. On ističe realizam i jednostavnost svojih dela nasuprot Eshilove nejasne tragedije. Eshilu je izvor poezije lepota, dok je Euripidu poezija inspirisana raznoraznim kaljugama. Smatra da je on svojim izmenama više oduzeo od vrednosti tragedije nego što joj je dodao. Agon između njih traje, ali naposletku Eshil pobedi i odlazi iz podzemnog sveta.
Aristofan ovde govori kroz Eshila i optužuje Euripida da je svojim delima iskvario omladinu, te da je uzrok opadanja pobožnosti, tradicionalne poslušnosti i da je kriv za opadanje morala. Sukob ova dva tragičara uobličen je po obrascu antičke književne kritike koja je u to vreme bila u začetku. Iako napada Euripida, Aristofan u svoje delo i sam unosi izmene koje je ovom tragičaru spočitavao, kao na primer, bavljenje svakodnevnim i političkim temama, karikaturisanje boga i slično.
piše: Aleksandra Vujić
