piše: Teodora Rebić
Sigmund Frojd je jednom rekao da u svom domu poseduje više arheoloških nego psiholoških knjiga. Znalo se da je privatno bio veoma zainteresovan za arheologiju i istoriju starih civilizacija. U istom tom domu držao je i zbirku od više od dve hiljade arheoloških artefakata iz različitih epoha i delova sveta, od Egipta, Grčke i Rima do Bliskog istoka i Kine.
To interesovanje nije ostalo samo privatni hobi. U svojim delima Frojd je često koristio terminologiju arheologije. Pojam nesvesnog je zamišljao kao nalazište u kojem su sačuvani tragovi prošlosti, psihoanalizu kao vrstu iskopavanja, a terapeuta kao arheologa koji sloj po sloj uklanja naslage kako bi došao do skrivenih ostataka. Govorio je o iskopavanju potisnutih sećanja, o psihičkim slojevima, ostacima, tragovima, ruševinama i zakopanim gradovima prošlosti. U Studijama o histeriji uporedio je svoj metod sa tehnikom iskopavanja zatrpanog grada, odnosno otkrivanjem sadržaja koji je dugo bio skriven ispod površine.
Počnimo iz početka, Sigmund Frojd (1856–1939), rođen u Frajbergu, bio je austrijski lekar, neurolog i osnivač psihoanalize. Sebe nije smatrao filozofom, niti je svoju teoriju predstavljao kao filozofski sistem. Ipak, pitanja kojima se bavio – priroda svesti, poreklo želja, sloboda volje, identitet, kultura i religija – odavno su prevazišla granice medicine i psihologije. Zbog toga se Frojdovo delo danas čita ne samo u okviru psihoanalize, već i filozofije, antropologije, sociologije, književne teorije i studija kulture.
Među brojnim metaforama kojima je opisivao ljudsku psihu, nijedna mu nije bila bliža od arheološke. Nesvesno nije zamišljao kao prazan prostor, već kao teren na kojem su, u različitim slojevima, sačuvani tragovi prošlih iskustava. Kao što arheolog iz zemlje izvlači ostatke davno nestalih civilizacija, tako i psihoanalitičar pokušava da dopre do potisnutih sadržaja koji nastavljaju da deluju izvan domašaja svesti. Frojd nije pozajmio od arheologije samo pojedine termine i metafore. Smatrao je da između rada arheologa i rada psihoanalitičara postoji duboka metodološka sličnost. Obe discipline bave se onim što nije neposredno vidljivo, pokušavajući da iz sačuvanih tragova rekonstruišu prošlost i razumeju njeno dejstvo u sadašnjosti.
Arheolog polazi od pretpostavke da se ispod površine zemlje nalaze ostaci nekadašnjeg života. Ono što je nekada bilo vidljivo, s vremenom je prekriveno novim slojevima i postalo nedostupno pogledu. Psihoanalitičar polazi od slične pretpostavke. Ispod sloja svesnih misli, odluka i sećanja nalaze se potisnuta iskustva, želje, strahovi i konflikti koji nastavljaju da deluju, iako ih osoba više ne opaža neposredno. Prošlost nije nestala, već je prekrivena novim psihičkim sadržajima. Do arheološkog nalazišta ne dolazi se odjednom. Arheolog pažljivo uklanja sloj po sloj zemlje, svestan da svaki od njih može sadržati važne tragove. Na sličan način funkcioniše i psihoanaliza. Do nesvesnih sadržaja ne dolazi se direktnim pitanjem, već dugotrajnim procesom slobodnih asocijacija, analizom snova, omaški u govoru, zaboravljanja i simptoma. Ono što zemlja predstavlja za arheologa, to su mehanizmi potiskivanja i otpora za psihoanalitičara.
Arheolog retko pronalazi potpuno očuvanu sliku prošlosti. Najčešće raspolaže fragmentima: delom zida, ulomkom keramike, novčićem ili predmetom čije je prvobitno značenje potrebno tek otkriti. I psihoanalitičar radi sa fragmentima davno prošlih vremena. Uspomena, san, lapsus, neobična emocionalna reakcija ili simptom predstavljaju tragove nečega što više nije dostupno svesti u svom izvornom obliku. Poput arheološkog nalaza, oni upućuju na nešto veće od sebe samih. Pronađeni fragmenti sami po sebi ne čine prošlost. Potrebno ih je povezati u smislenu celinu.
Arheolog iz rasutih ostataka pokušava da rekonstruiše život nekadašnje zajednice, njene običaje, verovanja i istoriju. Psihoanalitičar iz fragmenata sećanja, emocija i ponašanja pokušava da rekonstruiše istoriju unutrašnjih konflikata koji su oblikovali ličnost. U oba slučaja, rekonstrukcija predstavlja pokušaj da se iz delova ponovo uspostavi celina. Nalaz dobija značenje tek kada se smesti u odgovarajući kontekst. Komad keramike nije samo predmet; on govori o vremenu, kulturi i ljudima kojima je pripadao. Isto važi za psihičke sadržaje. San ili simptom ne poseduju univerzalno značenje koje bi važilo za svakoga. Njihov smisao otkriva se tek u odnosu prema životnoj istoriji pojedinca, njegovim iskustvima, odnosima i sećanjima.
Krajnji cilj arheologije jeste razumevanje prošlosti. Otkopani tragovi omogućavaju da se rekonstruišu svetovi koji više ne postoje i da se sagleda kontinuitet ljudske istorije. Psihoanaliza ide korak dalje. Razumevanje prošlosti nije cilj samo po sebi, već sredstvo za razumevanje sadašnjosti. Osvetljavanjem potisnutih sadržaja pojedinac stiče mogućnost da prepozna skrivene uzroke svojih osećanja, izbora i ponašanja. Ono što je bilo zakopano ne vraća se samo kao uspomena, već kao deo procesa samorazumevanja. Kada psihoanalitičar analizira um, on zapravo sklapa fragmente do kojih je došao iskopavanjem svesti u jednu celovitu sliku. Fragmeni (sećanja, emocija, želja) iz detinjstva ili ranijeg života pojedinca predstavljaju temelj njegove svesti, bio toga pojedinac svestan ili ne. Ta baza nikada nije nestala, već se s vrmenom samo sve dublje ukopavala nastajanjem novih slojeva svesti. Zbog toga je Frojd psihoanalizu često opisivao kao posebnu vrstu arheologije. Kao što arheolog otkriva ostatke davno nestalih civilizacija, tako psihoanalitičar poseže za tragovima prošlih iskustava sačuvanih u nesvesnom. Razlika je u tome što predmet njegovog istraživanja nisu gradovi, hramovi i artefakti, već složena i često skrivena istorija ljudske psihe.
Ako je psihoanaliza svojevrsna arheologija nesvesnog, onda je za Frojda Pompeja predstavljala njen gotovo savršen simbol. Motiv zatrpanog grada javlja se na više mesta u njegovom opusu, ali najpoznatije u vezi sa novelom Gradiva, koju je analizirao u eseju Deluzije i snovi u Jensenovoj Gradivi iz 1907. godine. Radnja novele smeštena je u Pompeju i prati mladog arheologa opsednutog antičkim reljefom žene koju naziva Gradiva. Frojd u toj priči prepoznaje mehanizme potiskivanja, povratka potisnutog i procesa psihičkog izlečenja.
Pompeja je bila rimski grad u blizini vulkanske planine Vezuv koji je 79. godine nove ere zatrpala erupcija vulkana. Debeli slojevi pepela i vulkanskog materijala prekrili su kuće, ulice, predmete svakodnevne upotrebe, pa čak i tela stanovnika. Grad je nestao sa istorijske pozornice, ali, upravo zahvaljujući tom zatrpavanju, ostao je izuzetno dobro očuvan. Kada su, vekovima kasnije, započela sistematska iskopavanja, pred istraživačima se pojavila gotovo zamrznuta slika jednog davno iščezlog sveta. Upravo na primeru Pompeje Frojd formuliše jednu od svojih najpoznatijih ideja o nesvesnom: potiskivanje ne uništava psihički sadržaj. Ono ga čini nedostupnim, ali ga istovremeno i čuva. Frojd piše da ne postoji bolja analogija za potiskivanje od sudbine Pompeje, grada koji je bio zatrpan vulkanskim pepelom. Ono što je nestalo iz vidokruga nije prestalo da postoji; ostalo je sačuvano ispod površine sve dok nije ponovo otkriveno iskopavanjima.
Ova misao predstavlja važnu razliku između zaboravljanja i potiskivanja. Zaboravljeno može biti izgubljeno. Potisnuto, međutim, nastavlja da postoji i da deluje, iako više nije dostupno svesti. Ono se vraća u izmenjenom obliku – kroz snove, simptome, strahove, omaške ili obrasce ponašanja čije poreklo osoba ne razume. Kao što su kuće, ulice i predmeti Pompeje vekovima ostali skriveni ispod pepela, tako i iskustva iz najranijih slojeva života mogu ostati sačuvana u nesvesnom mnogo duže nego što pretpostavljamo.
Zanimljivo je da je Frojd u jednom razgovoru sa pacijentom, pokazujući mu antičke predmete iz svoje zbirke, rekao da su oni opstali upravo zato što su bili zakopani. Tom prilikom dodao je da „uništavanje Pompeje zapravo počinje tek kada je iskopana”. Time je ukazao na paradoks koji ga je fascinirao: ponekad ono što je sakriveno ostaje bolje očuvano od onoga što je stalno izloženo pogledu. U metaforičkom smislu, nesvesno je za Frojda nalikovalo Pompeji, mestu na kojem prošlost nije nestala, već čeka da bude otkrivena. Psihoanaliza zato nije potraga za izgubljenim svetom, već za svetom koji je sve vreme bio prisutan, samo zatrpan slojevima kasnijeg iskustva. Pompeja nije metafora prošlosti koja je mrtva, već prošlosti koja je sačuvana. To je razlog zbog kojeg je Frojdu toliko privlačna. Da je grad bio potpuno uništen, analogija ne bi funkcionisala. Funkcioniše upravo zato što je zatrpavanje istovremeno sakrilo i očuvalo njegove slojeve.
U Pompeji je Frojd pronašao sliku potiskivanja, u Rimu će pronaći sliku pamćenja. Pompeja objašnjava kako nešto ostaje sačuvano, a Rim kako različiti slojevi prošlosti mogu postojati istovremeno. To su dve različite, ali komplementarne arheološke metafore. Dakle, drugi, još važniji primer u Frojdovom arheološkom mišljenju jeste Rim, grad koji se u njegovim tekstovima i pismima pojavljuje kao paradigma slojevitog vremena i istovremenog postojanja prošlosti i sadašnjosti. Za razliku od Pompeje, koja sugeriše očuvanost jedne zamrznute prošlosti, Rim omogućava drugačiju sliku: sliku grada u kome različite epohe ne nestaju jedna za drugom, već opstaju jedna pored druge. Frojd ovu ideju najjasnije formuliše u delu Nelagodnost u kulturi (1930), gde zamišlja Rim kao psihički entitet u kojem bi svi istorijski slojevi bili prisutni istovremeno, bez međusobnog poništavanja.
Upravo zato Rim postaje jedan od njegovih ključnih misaonih modela. To je grad u kome se, čak i u neposrednom iskustvu, lako prepoznaje ono što ga je fasciniralo: različita vremena sabrana u istom prostoru. Antički ostaci Rimskog foruma stoje u neposrednoj blizini savremenog gradskog života; renesansne crkve uzdižu se iznad temelja antičkih hramova; barokne fontane i trgovi, poput Fontane di Trevi, nalaze se u urbanom tkivu koje je već samo po sebi slojevito i istorijski zasićeno. U jednoj šetnji kroz grad, vreme ne teče linearno, već se razlistava u više pravaca odjednom: prošlost nije iza, već pored sadašnjosti.
Za Frojda, upravo ta slika ima duboku psihološku vrednost. Dok Pompeja govori o potiskivanju – o onome što je prekriveno, ali sačuvano u skrivenom sloju – Rim govori o koegzistenciji. Nijedan sloj psihe, kao ni sloj grada, ne mora da nestane da bi drugi nastao. Staro ne biva potpuno zamenjeno novim; ono ostaje prisutno, modifikovano, preoblikovano, ali i dalje delatno u strukturi celine. Zato Frojd u Rimu pronalazi radikalniju ideju od one koju mu nudi Pompeja: ideju da ljudska psiha nije arhiv u kome se slojevi čuvaju odvojeno, već živi prostor u kome se različita vremena preklapaju i istovremeno traju. U tom smislu, prošlost nije nešto što je iza nas, već nešto što se neprestano odvija zajedno sa sadašnjošću, često neprimetno, ali uvek prisutno u njenoj strukturi.
Ako se ova tri nivoa Frojdove arheološke slike pogledaju zajedno – arheologija kao stvarna praksa iskopavanja, Pompeja kao slika potisnute ali očuvane prošlosti i Rim kao model paralelnog postojanja različitih vremena – postaje jasnije zašto mu je upravo arheologija bila toliko bliska. Ona mu nije služila samo kao metafora, već kao način mišljenja o ljudskoj psihi. U svakom od ovih primera prošlost nije jednostavno nestala: negde je zatrpana, negde sačuvana, a negde i dalje živi pored sadašnjosti. Frojd tako ne govori samo o tome da se prošlost može otkriti, već i o tome da ona nikada nije u potpunosti odsutna iz onoga što jesmo.
Možda se zato na kraju vraćamo na početak: na pitanje da li je slučajno što je Frojd, čovek koji je istraživao nesvesno, privatno bio toliko zaokupljen arheologijom, starinama i iskopavanjima. Da li je on arheologiju izabrao kao metaforu zato što mu je bila bliska, ili mu je bila bliska zato što je već u njoj prepoznao način na koji psiha funkcioniše? I da li su nam ove slike, Pompeja koja čuva ono što je zatrpano i Rim koji čuva ono što postoji istovremeno, zaista toliko udaljene od načina na koji i sami doživljavamo sopstvenu prošlost?
jul, 2026.
