Za razliku od ukorenjene slike Isusa Hrista na koju smo navikli zahvaljujući hrišćanskoj dogmi, apokrifi nam daju neki novi prikaz sina božjeg.
Apokrifi su dela religijskog karaktera koja nisu prihvaćena od strane crkve. Dakle, nekanonska dela koja su svoj put do čitalaca nalazila na teži način. Ipak, veliki deo njih je opstao do danas i oni nam pružaju neki drugi pogled na biblijske slike i ličnosti.
Isus je, po hrišćanskom učenju, bio jevrejski propovednik koji je činio različita čuda, pomagao narodu, a na kraju umro razapet na krstu kako bi okajao grehe svih ljudi. Apokrifi ne narušavaju ovu sliku.
Verski dokumenti fokusirani su na prikaz njegovih poslednjih godina života, čuda koja je činio i mudrosti koje je iskazivao pre pogubljenja. Detinjstvo je ovlaš spomenuto. Upravo zbog toga je ovaj apokrif zanimljiv. Reč je o grčkom tekstu Tominog jevanđelja o detinjstvu Hristovom, tj. o Jevađelju mladenstva.
Ovaj apokrif nastao je tokom drugog veka, a postoji pet prepisa na srpskoslovenskom koji se razlikuju. Lik Isusa Hrista je u odnosu na biblijska jevanđelja dublje psihološki profilisan. On je u ovom delu prikazan kao samovoljno derište nesvesno svojih moći. U isto vreme on se ponaša i kao dete i kao čovek i kao božanstvo, a kako se svaka njegova izgovorena reč ostvaruje, bila ona kobna ili blagotvorna po nekog, često ljudi nisu reagovali pozitivno na ove promene raspoloženja.
U delu su prikazana njegova dobra dela, čuda koja su mogla da se očekuju od njega. Deo jevanđelja glasi: „Isus se igrao na gornjem spratu neke kuće, ali jedno od dece koja se igrala sa njim pade sa sprata i pogibe. Ostala deca, kada su to videla pobegoše i Isus osta sam. I roditelji mrtvog deteta optužiše Isusa da ga je gurnuo da padne. I Isus reče: nisam ga gurnuo, ali oni ga optuživahu jednako. Tada Isus skoči dole sa krova i stade pored mrtvog deteta i uzviknu jakim glasom govoreći: Zeno, jer mu je to bilo ime, ustani i reci mi, da li sam te ja gurnuo? I umah on ustade i reče: Ne, Gospode, nisi me ti gurnuo dole, već si me podigao iz mrtvih. I kada to videše bili su zadivljeni a roditelji deteta su slavili Boga po znacima koje su videli i poklonili se Isusu.”
Nasuprot ovome, postoje scene u kojima Hrist pokazuje neko nepoznato lice – surov je i netolerantan. Jedan od bezazlenijih nestašluka dogodio se kada se mali Isus igrao na potoku za vreme Šabata. On se igrao sa drugom decom, čistio barice vode, i pravio vrapce od gline. Neki Jevrejin je to video i javio je njegovom ocu Josifu koji ga je prekorio zbog toga što na taj praznik nisu dozvoljene nikakve aktivnosti. Isus je tada pljesnuo rukama i dvanaest malih ptica je oživelo i odletelo. To je zadivilo posmatrače.
Ipak, kao što sam već pomenula, Isus nije svestan jačine svojih moći, te je imao i mnoge druge, manje bezazlene ispade. Tako je bilo kobno iznervirati mladog Isusa, jer su oni koji su to učinili uglavnom završavali mrtvi. Isus je jednom šetao kroz selo, a dete koje je projurilo pored njega mu je zakačilo rame. Isus je rekao „Nećeš ti stići tamo kamo si se zajurio”, i dete pade mrtvo. Dete koje mu je jednom prilikom ometalo igru, sina književnika Ananina, osušio je.
U jednom delu jevanđelja Isus hoda po vodi i hrabri svoje drugove da oni učine isto, pri čemu se oni, naravno, podave. Isto je učinio i kada je hodao po zraku sunca, pri čemu su druga deca pala i povredila se.
Narod uopšte nije bio zadovoljan postupcima svojeglavog deteta, pa su Josifu saopštili da, ukoliko želi da ostane među njima, mora da obuzda i obrazuje svoga sina. Isus pojedine oslepi kada čuje žalbe na svoje ponašanje. Ovde Josif uviđa značaj obrazovanja, odvodi Hrista kod učitelja, ali učitelj ostaje zapanjen kada čuje Isusove mudrosti i oni skoro zamene uloge. Isus tada postaje potpuno svestan svojih moći i načina na koji može da ih iskoristi, te zatim isceljuje sve koje je povredio ili ubio svojim kletvama i postupcima. Pominje se i vaskrsavanje bebe koja je umrla u majčinom krilu, ali i radnika koji je poginuo tokom rada. On vraća slepima vid, isceljuje ujede zmija, kao i povređene i bolesne. Polubrata Jakova leči kada ga je ujela zmija, a kada je Josif pravio krevet za jednog bogataša, Isus mu je produžio komad drveta koji je Josif prvobitno previše skratio.
Taj profil Isusa jednak je onom biblijskom. Ipak, tokom čitavog dela smenjuju se njegove dobre i loše deonice, pa on jednom prilikom decu koja nisu želela da se igraju sa njim pretvara u svinje. Isto čini i kada susedi sakriju svoju decu od njega u peć. Kada ih on pita šta se nalazi u peći, mada je to već znao, oni su mu odgovorili da su unutra prasići. Kada su otvorili peć, uvideli su da su u istoj deca zaista pretvorena u prasad, i to ispečena. Za razliku od karaktera, njegova mudrost je konstantna i on neprestalno zadivljuje kako narod, tako i različite učitelje i propovednike.
Iako crkva na ovo i slična dela gleda sa neodobravanjem (jasno je i zašto), ono pruža zanimljiv uvid u različite prikaze Isusa u staroj književnosti.
piše: Aleksandra Vujić
