Sećate li se kada ste onomad u školi učili da je antička Grčka kolevka evropske civilizacije? Ta Grčka je ponešto preuzela od starog Istoka (Mesopotamija, Egipat, zemlje Levanta, Persija…); imala je mnoštvo sopstvenih ideja i otkrića; potom su njene običaje i način života, prilagodivši ih svojima, preuzeli stari Rimljani, čije je carstvo, jedno od najvećih u istoriji, obuhvatalo teritoriju gotovo čitave Evrope i delove Male Azije, Bliskog Istoka i severne Afrike. Potonja dva carstva, Zapadno rimsko i Vizantijsko, smatrala su sebe naslednicima Rimskog carstva, te je sve ono što je bilo antičko, dospelo i u srednji vek uz ključne izmene hrišćanstva i u toj kombinaciji postalo klasično. Renesansa je svoje najveće uzore pronašla u antičkoj Grčkoj i Rimu, a antika se evocirala i u drugim periodima kasnije istorije: baroku, neoklasicizmu, akademizmu, simbolizmu, secesiji, međuratnoj umetnosti, pa i umetnosti totalitarnih režima. Kada danas šetate bilo kojim evropskim gradom i prođete pored građevina podignutih u nekom od ovih stilova, primetićete strukturu i mnoštvo elemenata, posebno arhitektonsku plastiku, koji svoje poreklo vode od antike. Kao srž evropske kulture, antika je dospela i u druge krajeve sveta. Stoga su antičke klasične teme konstantni uzori u celokupnoj istoriji čovečanstva (grčke i rimske u zapadnoj civilizaciji, ali svoju antiku imaju i drevne istočne, južnoameričke i druge kulture) i predstavljaju nepresušni izvor inspiracije.
Agesandar, Atenodor i Polidor, Laokoonova grupa, oko 1. veka p.n.e
Kakva je to bila antička umetnost koja je predstavljala ideal mnogim umetnicima kroz istoriju? Ona je imala svoje faze – arhajsku, klasičnu i helenističku, ali ono što se uzima kao osnovna karakteristika celekupne epohe su skladne, odnosno idealne proporcije ljudskog tela u skulpturi i slikarstvu i simetrija i harmonija u arhitekturi. Na helenističkoj skulpturi vidimo tragičnog trojanskog junaka, sveštenika Laokoona koji je jedini sumnjao u dobronamernost Grka i njihovog dara u vidu ogromnog konja i koga niko od Trojanaca nije hteo da posluša, te je sam pokušao kopljem da uništi konja, ali u tom trenutku su se pojavile dve strašne zmije, usmrtile njega i njegove sinove, a ubzo potom je i Troja bila uništena. Savršenstvo skulptorske izrade u mermeru koja se ogleda u ekspresiji ljudskog bola – prikazu lica sa očajničkim izrazima oca i sinova, njihovim napetim mišićima i pokretima u cilju oslobađanja od zmija, predstavlja jednu od najčuvenijih prikaza ljudske agonije u celokupnoj istoriji umetnosti.
Nepoznati autor, Herkules iz kolekcije „Istorija Troje”, 1464.
Da srednji vek nije bio baš tako mračan kao što se obično smatra, govori i to da je mnoštvo klasičnih tema našlo svoje mesto i u hrišćanskoj tradiciji. Naravno, prilagođeno novom kontekstu, ali veliki broj mitoloških ličnosti i događaja iz antike, predstavljenje i u srednjevekovnoj umetnosti. Česta praksa je bila ta da se neki fragmenti skulptura ili čak arhitekture inkorporiraju u nova zdanja, da bi se na taj način uspostavili tradicija i kontinuitet, ili da se same forme umetničkih dela antike iskoriste za predstave biblijskih tema. Klasično je bilo zastupljeno i u srednjovekovnoj literaturi, rukopisima, a često su antički motivi imali simboličku ili moralizatorsku ulogu. To je bio slučaj i sa iluminiranim rukopisom francuskog autora Raula Lefreva iz 15. veka, u kome nepoznati flamanski umetnik u maniru viteške kulture, ilustruje Herkulesa koji ovde ubija tri nemejska lava.
Sandro Botičeli, Rođenje Venere, 1486.
Već na samom početku novog veka i renesansne epohe, došlo je do pronalaženja osnovnih uzora iz antike za stvaranje nove umetnosti. Pre nego što su majstori ovog vremena poput Leonarda, Mikelanđela i Rafaela postavili brojnim potonjim umetnicima standarde slikarstva i skulpture tokom dugog perioda, Botičeli je, uz Donatela, i njima samima otvorio put. Njegova slika Rođenje Venere pokazuje u kom će se pravcu kretati čitava umetnost renesanse: teme iz grčko-rimske mitologije, antičke proporcije, sklad i simetrija, simbolične i alegorijske kompozicije i novovekovna filozofija neoplatonizma.
Đovani Lorenco Bernini, Apolon i Dafne, 1622–25.
Jedan od najvećih baroknih umetnika predstavio je grčkog boga umetnosti i lepote Apolona i nimfu Dafne. Mit o ovom nesuđenom paru glasi ovako: Eros (rim. Kupidon) koji je imao surov smisao za humor, odlučio je da pokaže Apolonu moć njegovog luka, na čiji je račun ovaj često zbijao šale. Ustrelio je Apolona, a poznato je da njegova strela kod pogođenog izaziva ljubav. U tom trenutku Dafne, koja je tuda slučajno prolazila, postala je meta Apolonove ljubavi, ali kako je nju Eros pogodio strelom koja odbija ljubav, ona je Apolonu, pored njegove silne lepote, nikada nije uzvratila, ma koliko se on svojski trudio. Ne mogavši više da izdrži Apolonovu ljubav, pažnju, ali i proganjanje, tražila je od oca da je pretvori u stablo lovora, što je i bilo učinjeno. Ruke su joj pretvorene u granje, kosa u lišće, a telo joj je prekriveno korom – taj trenutak je zabeležio i Bernini. Ovo je jedan od onih mitova koji pokazuju zašto je antika večna, jer ste sigurno i sami doživeli neku Erosovu neslanu šalu. Dobro, niste se pretvorili u drvo, ali bilo je trenutaka kada ste to sigurno želeli.
Iber Rober, Trijumfalna kapija i pozorište u Oranžu, 1787.
Rokoko umetnik, ali donekle i neoklasičar, Iber Rober, voleo je da na svojim slikama predstavlja imaginarne vrtove i istorijske pejzaže, odnosno pejzaže u kojima se nalazila po neka istorijska građevina, obično ona koja je već tad bila prepuštena zubu vremena. Za njih danas postoji i izraz „veličanstvene ruševine”. Jedna od takvih njegovih slika je i ova koja prikazuje rimske ostatke u francuskom gradu Oranžu. U ovo vreme i ubrzo potom, fascinacija antikom je ponovo stupila na umetničku scenu – ovog puta u neoklasicizmu, proširivši se i van Evrope.
Leo fon Klence, Atinski akropolj, 1846.
Tridesetih i četrdesetih godina 18. veka, slučajnim otkrićem, počela su iskopavanja Pompeje i ovaj antički lokalitet je ponovo ugledao svetlost dana. Od tada, pa gotovo kroz čitav 19. vek, interesovanje za antiku je u navratima ponovo bilo prisutno u evropskoj umetnosti, najpre u neoklasicizamu 18. veka, a onda i tokom mnogih evokacija u 19. veku. Fon Klence je bio neoklasični arhitekta, slikar i pisac, te njegova preciznost i osećaj za detalj ne čude na ovoj rekonstrukciji atinskog akropolja. U prvom planu postavljena je atinska agora, odnosno trg, iznad koga se uzdiže gornji grad sa Partenonom kao jednom od najmonumentalnijih građevina tog vremena i ogromnom statuom boginje Atine kojoj je grad posvećen. Značajno je to što je Klence na ovoj slici naznačio kolorit na fasadama i skulpturama atinskih građevina, suprotno viševekovnom mišljenju da su one bile napravljene od čistog belog mermera. Tek je u 20. veku definitivno dokazano da su one bile u boji.
Lorens Alma-Tadema, Egipatski žongler, 1870.
U akademskoj umetnosti 19. veka, posebno u francuskoj i britanskoj (viktorijanskoj) postojali su umetnici koji su prikazivali scene iz svakodnevnog antičkog života. To su bile žanr scene u kojama su umetnici likove uglavnom predstavljali u njihovo slobodno vreme, igrajući tadašnje društvene igre, leškareći, uživajući u parnim kupatilima, muzici i dokolici, želevši da predstave antiku ne samo kroz mitološke, herojske i istorijske teme, kako je to do tad bio slučaj, već kroz najčešće imaginaran život običnog čoveka. I to u veoma detaljno rekonstruisanom idealizovanom prostoru, usled velikog interesovanja za arheološka otkrića 18. i 19. veka. Jedan od najuspelijih umetnika ovog žanra bio je Lorens Alma-Tadema, na čijoj slici Egipatski žongler vidimo jednu od takvih scena.
Gustav Klimt, Atena Palas, 1898.
Klimtovo stvaralaštvo je pokazatelj da čak i oni koji žele radikalno da raskinu sa tradicijom, uvek jednim delom moraju da se oslone na nju. Njegova Atena Palas bila je simbol secesijskog pokreta, kojim su umetnici želeli da se odvoje od tadašnje akademske umetnosti i smatra se jednom od prvih u nizu Klimtovih fatalnih žena. Ikonografski, on je predstavlja uobičajeno, kao ratnicu, naoružanu kopljem sa oklopom i šlemom, ali u drugoj ruci, umesto krilate boginje Nike, ona drži figuru Nuda Veritas (Gola istina) – simbol i pobedu autentične umetnosti secesionista.
Džon Vilijam Voterhaus, Eho i Narcis, 1903.
Kao jedan od najvećih umetnika prerafaelitskog bratstva, Voterhaus je često pronalazio inspiraciju u antičkim mitovima i srednjevekovnim legendama, što je bila odlika i čitavog pokreta. Uzor im je bila umetnost srednjeg veka, zbog čega ih mnogi često povezuju i sa umetnošću romantizma, ali i rana renesansa i umetnost pre velikog Rafaela (otuda i ime). Međutim, za razliku od romantizma, umetnost prerafaelita trajala je kroz čitavu viktorijansku epohu i bila je u tesnoj vezi sa simbolizmom. Na slici Eho i Narcis vidimo kako je Voterhaus ilustrovao ovaj mit, koji je zbog ideje o spoznaji sebe bio inspiracija mnogim umetnicima kroz istoriju.
Benksi, Venera u šopingu, 2009.
Antika je i danas zastupljena, čak i onda kada treba da posluži u svrhe parodije i kritike. Engleski strit art umetnik, Benksi, poznat po svojim satiričnim delima kojima uglavnom skreće pažnju na savremena politička i društvena pitanja, svoju potrebu da ukaže na konzumerizam izrazio je kroz skulpturu klasične Venere koja nosi gomilu kesa i naočare, očigledno vraćajući se iz šopinga.
piše: Ana Samardžić
mart, 2017.
