piše: Maša Antonijević
Mada nastale pre više od 2000 godina, antičke drame jednako su popularne za igranje koliko i bilo koji moderni komad. To što su preživele prohujale vekove, svakako svedoči o njihovoj vrednosti, ali činjenica da se iznova useljavaju na repertoare raznih pozorišta širom sveta ne može biti puki ishod potrebe čovečanstva da oda počast prošlosti. Sa druge strane, događaji koje opisuju često su daleki savremenom čoveku, fragmenti istorije koja kao da se dogodila nekom drugom. Esenciju njihove dugovečnosti, dakle, moramo tražiti u njihovim likovima. Arhetipski, tragični akteri, ogledala jasno izdefinisanih osobina, u stvari su simboli, nosioci važnih moralnih pouka. Kao takvi, nepresušno su more u koje glumci generacijama unazad uranjaju, istražujući dubine ljudske psihe, izvlačeći na površinu uvek aktuelne poruke.
Možda i najčešće igrana grčka heroina, Antigona, neretko je instrument pobune. Nepokolebljiv duh i odanost božjim zakonima iznad čovečjih čine njenu priču podobnom za spektar mogućnih interpretacija. Sofokle ju je satkao od hrabrosti, prkosa, principijelnosti, podosta ponosa i požrtvovanosti – nepogrešiv recept za upečatljivu heroinu. Ali kako izgleda kada se iz Tebe Antigona preseli u Amazon? Dobije se naslov jedne od najneobičnijih predstava prošlogodišnjeg Bitefa. Reditelj Milo Rau svoju Antigonu smestio je u brazilsku prašumu, ekosistem zahvaćen kapitalističkim požarom. Predstava je nastala u saradnji sa MST-om (Movimento dos Trabalhadores Sem Terra), najvećim zemljoradničkim pokretom bez vlasništva nad zemljom.
Na sceni imamo četvoro glumaca, ali tu je i pozamašno platno na kojem iskrsavaju snimljene scene na brazilskom tlu, starosedelački glumci, autentična zvučna aura i potresne scene nasilja koje nas odvode u 1996. i mirni protest koji je grubo dočekan. „Mnogo je strašnih stvari, al’ od čoveka ništa strašnije nije”, centralni je citat na koji se reditelj iznova vraća. Prikazujući nam nepravdu sa kojom se jedan narod suočava, nemoćan pred Kreontima svog doba, pohlepnim kapitalistima, Rau uspeva da sačuva taj izvorni bunt – Antigona u Amazonu odiše borbenošću. Nesalomivi duh otelotvorili su izvođači, kako oni na sceni, tako i oni na platnu. Iako unapred snimljeni, kadrovi sa platna verodostojno razgovaraju sa izvođačima na sceni, obrazujući tako sponu između minule slike i trenutnog izvođenja, nalik toj niti koja vezuje antičku Grčku i Brazil devedesetih.
Meni najubedljiviji trenutak, onaj koji mi najpre ispliva u sećanju kada pomislim na ovu predstavu, jeste scena sa prorokom Tiresijom; njega igra Ailton Krenak, autohtoni pisac, filozof, novinar, ekolog i aktivista iz naroda Krenak. Mistični tonovi, sumrak, zagonetne reči i njegova gluma, sve je delovalo kao da se isto tako moglo odigrati i u Tebi. Iako lik Antigone zasebno postoji, fokus priče je na zajednici, te se stvara utisak da su svi oni, bezemljaši, pomalo Antigona, te i da niko od njih, sâm, bez podrške ostalih, to ne bi mogao biti. Božji zakoni kojima se ona originalno vodi, ovde su oličeni u vernosti prirodi i zajedništvu, te potrebi da se stane na put svirepom bahaćenju i tlačenju zarad ličnog profita.
Brazil nije bio jedino poprište antičke drame na prošlogodišnjem Bitefu; francusko pozorište „Komedi fransez” iz Pariza, svojom predstavom Hekuba, ne Hekuba, prvi put je zaigralo pred publikom ovog festivala. Grčka heroina za koju su se oni opredelili trojanska je majka i žena koja je u ratu izgubila svu svoju decu i muža. Euripid ju je suočio sa nezamislivom nesrećom i nepremostivim gubicima, kako bi iz nje izvukao nepomirljivu rešenost, osvetoljubivost i skoro nadljudsku snagu da korača dalje. Interesantno je da u bitefskoj izvedbi ansambl na sceni sve vreme priprema ovu predstavu. Glavna junakinja koja će igrati Hekubu s vremenom se sve više pretače u nju, preuzimajući njene osobine i onda kada nije na probi.
Reditelj Tijago Rodrigeš inspiraciju je pronašao u istinitom događaju koji je pre nekoliko godina uskomešao javnost Švajcarske. Naime, obelodanjena je priča da osoblje u specijalizovanoj ustanovi za decu sa autizmom u Ženevi zlostavlja svoje štićenike. Jedna majka je tom prilikom tužila pomenutu instituciju, u želji da zaštiti svog sina. Nadia, glumica koja treba da uđe u ulogu Hekube, ujedno je i dotična skrhana majka. Nju najviše muči nepravda koja je zadesila nevinu decu, nemoćna bića. Majčinska ljubav je pak ne čini samo ranjivom, već i neopisivo jakom – iz nje crpi snagu da žonglira probe sa borbom za pravdu i naposletku suđenjem.
Iako je tema krajnje ozbiljna i zahteva da se tako i poima, povremeni komični odušci učinili su predstavu dopadljivijom, dok je tehnika predstave u predstavi učinila komad samosvesnim, dopuštajući nam da uporedno sklapamo klasičnu i savremenu verziju. Ostali glumci sa kojima se upoznajemo na čitajućoj probi, odjednom igraju radnike doma, ponovo preplićući dve neraskidivo povezane priče. Kada smo išetali iz sale, konsenzus je glasio: ovako treba da izgleda kvalitetna izvedba klasične drame.
I zaista, antički pisci u amanet su nam ostavili neprevaziđene likove čija nam nepokoriva priroda može služiti kao primer. Jedan od najlepših aspekata odlaska u pozorište jeste zaboravljanje svoje borbe da bismo osetili tuđu, da bismo zauzvrat razumeli svoju. I ne samo razumeli; da bismo je osvežili, nahranili novim nabojem, pa taj osećaj poneli sa sobom, postajući Antigona i Hekuba, bezemljaši i Nadia, ruku pod ruku, pogleda uprtog u nepravdu, visoko dignute glave koja odbija da se sagne pred beščašćem.
mart, 2025.
