Intervju vodila: Jovana Nikolić
Godinu počinjemo razgovorom sa Ankom Stojanović, umetnicom čiji rad odlikuje drevna i danas pomalo zaboravljena tehnika zlatoveza. Vez zlatnim nitima Anku je odveo do Irana, u njemu je uradila mnogo različitih dela, a osim minucioznog rada iglom i koncem, bavila se i oslikvanjem murala, kojima se danas ponosi njen rodni Lazarevac. Sa Ankom smo pričali o ovoj likovnoj tehnici, njenoj simbolici, umetničkoj sceni manjih gradova i ulozi umetnosti u životu savremenih ljudi.
Drevna veština veza zlatnim nitima tehnika je koja se već nekoliko godina vezuje uz tvoje ime. Kada si se i zašto opredelila da se baviš upravo zlatovezom?
U periodu kada sam se se bavila istraživanjem i pripremom master rada na Akademiji Srpske Pravoslavne Crkve za umetnost i konservaciju, sa temom dvanaest velikih praznika koji su zastupljeni u pravoslavlju. Želja mi je bila da te ikone realizujem u dvanaest različitih tehnika, koje su primenjene u pravoslavnoj crkvenoj umetnosti. U procesu rada, upoznala sam gospođu Milicu Jovanović Marković, istoričarku umetnosti koja se bavila istraživanjem, realizacijom i obukom srednjovekovne tehnike veza, odnosno zlatoveza. Kako nalaže duh koji želi da uči i saznaje, rešila sam da prođem kroz obuku, razumela sam da se ta situacija sama po sebi nije bez razloga pojavila i bila sam u pravu. Nakon toga, dobila sam priliku da učestvujem na Internacionalnom festivalu vizuelnih umetnosti za mlade. Zlatovez je bio samo jedan korak ka toj zemlji, Persiji, odakle zlatovez i potiče.
Tokom boravka u Iranu 2013. godine imala si prilike da se susretneš sa umetnošću podneblja koje nam nije previše blisko i poznato. Kako bi opisala Iran i njegovu kulturu i šta je na tebe ostavilo najsnažniji utisak?
Zadivljena sam bila načinom na koji razmišljaju; zapravo, sve ono što oni „ističu” kao značajno, bogato je ukrašeno, nekada do mere kiča: arhitektura, džamije, ustanove kulture od velikog značaja za taj narod. Iran uz naziv države ima jasnu poruku – Islamska Republika Iran, pored zakona države ima i zakon islama. Tako sam doživela da u trenutku kada oni imaju vreme za molitvu, grad prestaje da živi, bar u onom smislu osnovnih ljudskih potreba, a nakon molitve se svi vraćaju tamo gde su stali – saobraćaj, trgovinske radnje – sve se pokreće. Sve ostale građevine su poprilično neme, sive, dok je njihov enterijer bogat zlatom, mozaikom, muralima, vezenim i tkanim tekstilom, ćilimima, bronzanim posuđem. Neguju sve ono što je u čoveku vredno, ono što se čuva duboku u dušama, ili pak što se nalazi u „četiri zida”. Odevanje, koje je deo pravila pri poseti toj zemlji, podrazumeva pokrivanje svih delova tela sem lica i šaka. Sa jedne strane, to jeste nešto što se razlikuje od Evrope, Srbije, ali, sa druge strane, žene koje posećuju manastire tako se odevaju, pa ne mogu reći da je to nešto što nama nije poznato. U Srbiji, postoje tragovi islama, pa mi je iz tog razloga teško da istaknem nešto što bi bila ogromna razlika, svakako je to neko drugo „pravilo” življenja, poštovanja, kazne. Surovo se kažnjavaju oni koji prekrše pravila, i to javno. Kada je reč o hrani, naravno, po pravilu islama, isključena je svinjetina iz menija, kao i nož u priboru.
Iran u velikoj meri neguje svoj identitet, imaju poštovanje prema kulturnom nasleđu, imali su poštovanje i prema meni kao njihovoj gošći.
Danas reči nisu toliko sveže, ali ostaju duboko u meni. Iran je za mene mera pravog života, u punoći onoga što se treba negovati.
U kojoj meri i po čemu se vez zlatnim nitima razlikuje od „običnog” veza?
Razlika između veza i zlatoveza je ta što vezom nit prolazi kroz platno, dok se kod zlatoveza primenjuje drugačiji način rada. Zlatna ili srebrna nit ostaje po površini platna, dok se pamučnim koncem prišiva za platno. Tako da se „sjajne” niti nalaze sa lica platna, dok se na naličju vidi samo pamučni konac, koji je tu isključivo radi povezanosti između niti i platna. Pamučni konac je tu i da prati vrstu boda kojih ima bezbroj.
U srednjovekovnoj umetnosti zlato nosi simboliku sunca i svetlosti, fizičke i duhovne, a kako ti tumačiš ulogu zlata i zlatoveza u modernom svetu i savremenoj estetici?
Da, zlato i jeste imalo tu simboliku, posebno u Vizantiji. Zlato koje želim da istaknem, nametnem, udenem u okvire savremene umetnosti i jeste ideja vizantijske umetnosti. Želim da zlatu vratim njegovu svrhu, onu kakvu je imalo u srednjem veku. Radi vraćanja duhovnosti i njenog značaja u živote savremenog čoveka, primenjujem ga kao sredstvo likovnog izražavanja i isticanja kroz sve likovne medije.
U tehnici zlatoveza uradila si nekoliko ikona i jednu venčanicu na kojoj si radila sedam meseci. Da li na našem tržištu postoji interesovanje za ovakve predmete i da li ćeš u budućnosti pokušati da zlatovezom ukrasiš još neke vrste umetničkih dela ili upotrebnih predmeta?
Zlatovez sam pretočila i u štafelajnu sliku, odnosno tehniku ulja na platnu. Prilikom oslikavanja uljem na platnu, dopunjavala sam sliku delovima koje sam vezla. Dakle, spojila sam ih u jednu celinu, vezla sam kroz platno koje sam oslikavala. Takođe, postoji nekoliko slika, rađenih u formi minijature, u kojima sam želela da se oslikani delovi platna prepletu sa zlatovezom. Takav pristup je znatno doprineo da zlatovez bude primećen. Svakako je tehnika koja jako utiče na posmatrača, ona „sija” i treba da se nalazi tamo gde joj je mesto: kada se ističe emocija.
Osim zlatoveza baviš se i oslikavanjem enterijera i muralima, umetnošću koja se po mnogo čemu razlikuje od strpljivog i minucioznog rada iglom i koncem. Kako se u tebi slažu i mire ove dve različite vrste umetničkog stvaranja?
Možda to ima veze i sa dve krajnosti na kojima se često nalazim – kako u razmišljanju, životu, tako i u načinu likovnog izražavanja. Mogu raditi minijaturu, u toj meri sitnu, da čitav prikaz stane dimenzije veličine nokta, a isto tako mogu oslikati površinu razmere do nekoliko puta veće od mene same. Jednostavno nemam objašnjenje za to, sem da sam godinama „trenirala” strpljenje i smirenje, ono je za obe tehnike jako potrebno.
Tvoj rodni Lazarevac danas može da se pohvali mnogobrojnim muralima kojima si ga ukrasila. Gde se u gradu oni mogu videti i kako su sugrađani reagovali na njih?
Morala bih napraviti jedan uvod. Lazarevac je grad rudarskih radnika, ima Centar za kulturu kao i Modernu galeriju koja ima bogatu kolekciju likovnih dela, ali bojim se da ljudi nemaju potrebu da takva mesta posećuju. Umetnost je zanemarena, ona kao da ne živi u mom gradu.
Pri okončanju studija postavila sam pitanje profesoru koji je u najvećoj meri uticao na moje razmišljanje, motivacuju i pristup obrazovanju, likovnom vaspitanju i saznanjima o umetnosti: „Da li otići u neku drugu zemlju, gde umetnost živi, ili se vratiti u rodni kraj gde umetnosti gotovo da nema?” Zamišljen, dao mi je da sama odlučim uz napomenu: „Apostoli su propovedali jevanđelje tamo gde nije bilo vere. Anka, na tebi je da li ćeš misionariti ili ne.” Znao je profesor Dragan Bosnić šta za mene znači umetnost. Odlučila sam da budem hrabra u želji da krenem od „svog” naroda. Sticajem okolnosti, bilo je teško, dok nisam došla do onoga što bi ljudi primetili.
Slikarstvo je za mene mnogo više od lične impresije koju želim da prenesem, uz to, i sve ono što umetnost nosi. Polazna tačka mi je bila da ljudi počnu da se raduju. Tako su nastale prve zidne slike, masovno su me angažovali prilikom uređenja dečjih vrtića ili soba u kojima žive. Kasnije su to bili restorani i kafići; ljudi su počeli da primećuju murale, zidne slike u jednoj rasterećenoj atmosferi. U zimskom periodu godine, kada su aktuelni praznici, osikavam izloge kafića i glavna ulica grada ne ostavlja ravnodušnim. Mislim da sam učinila prvi korak – ljudi se raduju, interesuju, razmišljaju o slikarstvu kao i o umetnosti, gde bi je primenili. Neki su testirali sebe i dobili priliku da osete lepotu zidne slike. Nastavnica sam likovne umetnosti u osnovnoj školi i drago mi je kada učenici primete moj rad na svim tim zidovima. Oni imaju svoje ideje, a što je najvažnije, motivisani su da se raduju novim učenjima koje likovna kultura pruža, voljni su da zajedno pravimo planove i dela.
Koje teme obrađuješ svojim muralima i da li postoji neki na koji si posebno ponosna?
Umetnik je tu da realizuje ideje drugih dok ne stekne ime… Tako da još uvek nisam definisala i otkrila temu kojom bih se bavila ili po kojoj bih bila prepoznatljiva.
Postoji nekoliko murala koji su bili veliki izazov za mene. Reč je o oslikavanju plafona, radila sam ga u svom domu i nastao je pod pritiskom vremena, pod pritiskom policijskog časa i popularne teme virusa koji vlada. Spoj je neba i vode, dubine, visine, širine koje su nam date, a gde ćemo uzleteti, leteti i sleteti, naša je odluka. Dakle, ovaj mural za mene ima posebnu poruku.
Na kojoj lokaciji bi volela da jednog dana uradiš mural?
Volela bih da oslikam svoj grad, da se spolja na arhitekturi ocrta sve ono što smo u ovom životu zaboravili – ko smo i odakle dolazimo.
Osim murala i zlatoveza, u kojim još tehnikama stvaraš ili bi volela da se oprobaš?
Kao što sam spomenula, tokom dugog niza godina oprobala sam se u gotovo svim tehnikama, nekada se našalim kad kažem „samo drvo nisam dotakla”, misleći na duborez. To je nešto što bih volela da osetim. Sve ostale tehnike primenjujem i koristim pri potrebi da se likovno izrazim, možda je moj atelje odlika svega spomenutog.
Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima – da li možeš čitaocima KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film, predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi trebalo da posvete pažnju?
Knjiga koju bih preporučila je Ubistvo Komtura Harukija Murakamija; od filmova: Frida, Hugo, Čudesna sudbina Amelije Pulen.
Što se tiče muzike, nemam omiljenu pesmu, ali bih volela da vaši čitaoci poslušaju intervjue Zvonimira Đukića iz grupe Van Gog, koji imaju veliki značaj za muzičku kulturu kod nas.
Likovna dela koja imaju jak i jasan opis onoga što smatram da je izuzetno značajno, kako za samog stvaraoca dela, tako i za publiku, jeste delo Aleksa Greja, sa osvrtom na seriju dela Napredak duše.
januar, 2021.
