Plamen večne vatre nikada ne sme biti ugašen – verovale su Vestalke, sveštenice boginje Veste, pripadnice najmoćnijeg ženskog svešteničkog reda starog Rima. Njihov zadatak bio je čuvanje tog plamena, simbola ognjišta, simbola velike i snažne, nepokorive rimske države. Od njihovog angažovanja zavisila je sudbina otadžbine, to su znali svi, čak i imperatori koji su sa vojskama danonoćno vojevali negde na ivicama poznatog sveta.
Formiranje vestalskog reda pripisuje se kralju Numi Pumpiliju, ali je kult zaštitnice ognjišta bio nešto stariji. Legenda kaže da je jedna od prvih Vestalki bila upravo Rea Silvija, majka osnivača grada Romula i Rema. A kultovi često imaju tu čudnu moć da pretraju vreme u kojem se aktivno veruje u njih. Godine 1780. punih trinaest vekova nakon što je večni plamen vestalskog ognjišta ipak ugašen pred naletom hrišćanstva, mlada žena, moguće devica, oblači haljinu nalik antičkoj i prekriva ramena plavim ogrtačem. Na improvizovanom oltaru ona izliva ulje u zlatni, zmijom obavijeni tronožac u kojem gori neka nova vatra. Iza nje, samo kao obris, vidi se statua antičkog božanstva, zalog i dokaz da istorija uvek ponavlja sebe samu.
Ipak, komplikovana frizura, verovatno perika u koju je upleteno sveže cveće, odaje ovu mladu ženu. Ona nije Vestalka, a vatra koju održava nije večna. Ona je mlada evropska plemkinja, turistkinja koja je, posetivši Rim, ostala zaljubljena u neugasivi žar lepote grada kojeg uprkos svim rušenjima i dalje nazivaju večnim. Poput svojih vršnjakinja, ona želi da kući ponese unikatan suvenir – svoj portret, ali ne sasvim realističan. Ne, ona će se obući u antičku odoru i pretvarati, onoliko dugo koliko to portretista bude zahtevao, da izliva žrtvu u sveto ognjište boginje, kao što su to nekada činile najmoćnije žene najmoćnije države – rimske Vestalke. Ime ove mlade žene s vremenom je zaboravljeno, ali je njen lik, prerušen u antičko ruho, ostao zapamćen zahvaljujući kičici čuvene Anđelike Kaufman.
Anđelika Kaufman bila je neoklasicistička slikarka švajcarskog porekla. Umetnošću je počela da se bavi kao dete, pomažući ocu muralisti i putujući sa njim po Švajcarskoj, Austriji i Italiji. Izuzetno talentovana, Anđelika je uskoro nadmašila oca i započela samostalnu slikarsku karijeru. Kao slikarka istorijskih kompozicija, žanra koji se krajem 18. i početkom 19. veka još uvek smatrao najplemenitijim u evropskoj umetnosti, značajan uspeh postigla je izlažući u Rimu i Londonu. Međutim, ova umetnica je bila i darovita portretistkinja, veoma popularna među birtanskim turistima koji su posećivali Rim i želeli da, u znak sećanja na Veliko putovanje, kući ponesu unikatan suvenir – svoj portret, nastao u Večnom gradu. Pionir neoklasicističke estetske misli, istoričar umetnosti Johan Joakim Vinkelman, i sam opčinjen lepotom ovog grada, naručio je svoj portret jedom prilikom od Anđelike i u svojoj beležnici ostavio reči hvale za ovu umetnicu.
Slikanje istorijskih, biblijskih i mitoloških tema u akademskoj teoriji hijerarhije žanrova dugo vremena je smatrano najplemenitijom vrstom umetnosti kojom jedan umetnik može da se bavi. Cilj ovakvih kompozicija – veličanje slavnih i herojskih podviga, ljudskih vrlina, hrabrosti i istrajnosti, posebnu popularnost postigao je tokom neoklasicističkog pokreta koji se u evropskoj umetnosti javio tokom druge polovine 18. i trajao do prvih decenija 19. veka. Posebna pažnja posvećivala se rimskoj istoriji i mitologiji, s obzirom na to da su drugu polovinu 18. veka obeležila velika arheološka iskopavanja Pompeje i Herkulanuma. Bliže upoznavanje i dostupnost novih izvora o načinu života starih Rimljana uticaće na modu tog vremena, pa će evropske dame kopirati frizure antičkih plemkinja, a garderoba, nakit i arhitektura biće oplemenjeni detaljima preuzetim iz antičke istorije. Portretisanje u kostimima inspirisanim antičkom prošlošću bilo je veoma često u ovom periodu, a istorija kostima i uređenja enterijera pokazuje u kojoj je meri antička estetika uticala na stvaranje novih stilova.
Osim veličanja vrlina, istorijsko slikarstvo je imalo povlašćen status među žanrovima i zbog truda i znanja koji je umetnik morao da uloži u kompozicije ovakvog tipa. Naime, osim što su istorijski slikari morali da vladaju besprekornom crtačkom i slikarskom tehnikom, oni su, za razliku od portretista i pejzažista, morali dobro da poznaju istoriju, književnost i mitologiju starog sveta, kao i da budu upoznati sa najnovijim istraživanjima i istorijskim izvorima. Anđelika Kaufman, koja je, zahvaljući čestim putovanjima, još tokom detinjstva imala prilike da se upozna sa Italijom i njenom antičkom prošlošću, sa lakoćom je savladavala ovakve teme. Zahvaljući svom talentu i znanju, postala je članica Akademije lepih umetnosti u Firenci i jedna od prvih žena članica Kraljevske akademije u Londonu.
piše: MoonQueen
