piše: Tisa Milić

foto: 9gag.com

Pokahontas  (1995) – Zbogom, Džone Smite

foto: storyscreenbeacon.com

Poslednja scena iz animiranog filma o Indijanki koja se, suprotstavljajući se stavovima i pritiscima svog plemena, upušta u avanturu sa pripadnikom kolonizatorske armije, Džonom Smitom, odnosi se upravo na njen konačni oproštaj od proživljene ljubavne romanse. Nakon sudara svetova dve civilizacije i malo bezbrižnog brčkanja i valjanja po lišću, dolazi vreme da svako ode na svoju stranu. Džon Smit je razbio svoje predrasude o drugim narodima i uvideo čari prirode, ali njihove razlike, obaveze i tuđa netrpeljivost ih ipak primoravaju da raskrste puteve. Ovo je priča o ljubavi koja te razlike na kratko premošćuje i čini svetove oba junaka znatno bogatijim. Najupečatljiviji postupak u sceni je mirnoća i pomirljivost kojom Pokahontas odmahuje u pravcu broda kojim Džon Smit otplovljava zauvek. Pokahontas prihvata svoju sudbinu i njihov rastanak bez prolivene suze i upravo ova neminovnost čini njihov odnos na neki način večnim, kako govori i naziv poslednje pesme u filmu I’ll always be with you…. Ali kako ne bismo otišli predaleko u romantizaciju, tu je i drugačije tumačenje.           

foto: tenor.com

Pinokio (1940) – Od marionete do slobodne individue

foto: mouseplanet.com

Priča o Pinokiju spada među prve Diznijeve dugometražne animirane filmove i govori o dobro poznatom lutku nastalom u Đepetovoj radionici koji uz posredstvo čini dobre vile oživljava. Nekada drveni lutak, nema marioneta, postaje pravi dečak koji ima svoju volju i slobodu. Tako se Pinokio na širem planu može tumačiti kao priča o individualizaciji pojedinca u društvu, koji više nije sputan nametnutim normama, već ima čvršće izgrađen karakter i vodi se sopstvenim znanjem i iskustvom. Kako Džordan Piterson u svom predavanju iz 2017. Mape značenja – marionete i individue tumači karaktere, vila je u ovoj sceni u alegoriji majke prirode koja daje život. U daljoj analizi objašnjava da je Pinokio na svom putu ka oživljenju naučio dve važne lekcije: nemoj da lažeš i nemoj da glumiš. I sad kao pravi dečak stupa u realan svet, u kom više nema konaca koji ga sputavaju. Ali ni tamo neće biti lako.

foto: memesmonkey.com

Alisa u zemlji čuda (1951) – Imamo li izbora?

foto: weheartit.com

Negde duboko u zečjoj rupi, Alisa se našla pred Češirskom mačkom i raskršćem puteva sa mnoštvom međusobno kontradiktornih putokaza. I dok se potpuno zbunjeno vrti u mestu, pokušavajući da pronađe pravi put, mačka joj se cereka u facu govoreći ono čuveno: „Ako nije bitno gde hoćeš da ideš, onda nije bitno kojim ćeš putem da kreneš”. Silazak u zečju rupu možemo da tumačimo kao Alisino zaranjanje u more podsvesti, gde onda zaista svaki od puteva može da vodi dosta daleko. Danas, kada nam se svakodnevno nudi na hiljade opcija, od hrane u supermarketu, preko garderobe, mobilnih telefona, aplikacija, filtera na aplikacijama i ostalih nano-asesoara, može čak da nam se učini da je sve stvar našeg izbora ili još gore, da su ti izbori koje pravimo presudniji nego što zaista jesu. Imaju li naše odluke ikakvog udela u budućnosti ili je sve sudbina, igra bačenih kockica, ostaje na svakom da prosudi. A kako je tvorac mima primetio, sa Alisinim mukama je upoznat i Neo.

foto: imgflip.com

Kralj lavova (1994) – Dobrodošlica u kraljevstvo

foto: rotoscopers.

Upečatljiv karakter iz Kralja lavova sa posebno važnom ulogom u priči je majmun Rafiki, građen po uzoru na afričke šamane/sveštenike. Kroz celu priču vidi se veliki uticaj hrišćanske religije, što kroz alegoriju o kraljevstvu, priču o duhu, odnosu dobra i zla, ali jedna od najupečatljivijih i najprepoznatljivijih scena je ona uvodna koja prikazuje Simbino krštenje i ponosno pokazivanje ostalim životinjama na vrhu Pride rocka. Simba dolazi na svet gde će ga tek sačekati mnogo ljubavi, avanture i bola. Rafiki za obred koristi crvenu boju koju maže na Simbino čelo, kao što je to običaj u nekim afričkim plemenima, a pandan tome u hrišćanstvu bi bilo pomazanje svetom vodicom. Rafiki predstavlja vodiča mudraca koji pomaže junaku na njegovom putu i duboko je povezan sa magijskim i duhovnim svetom. Na kraju filma, on pokazuje i Nalino i Simbino mladunče što čini cikličan završetak priče ili kako pesma kaže The Circle of Life. A u nešto drugačijoj interpretaciji, Simbu krsti papa Franja.

foto: imgur.com

Tarzan (1999) – Odakle dolazimo i kuda idemo?

foto: disney.fantom.com

Mnogi junaci Diznijevih filmova imaju jaku vezu sa svojim poreklom, domom i porodicom i upravo porodične dužnosti i vrednosti predstavljaju njihov glavni pokretač. Tarzan, međutim, nije bio te sreće. U jednoj od uvodnih scena, prikazana je razrušena kuća Tarzanovih roditelja nakon napada leoparda uz krupni plan porodične fotografije polomljenog rama. Nakon tog nemilog događaja, Tarzan odrasta u divljini sa majmunima, ispoljava izuzetnu atletsku građu i fizičku spretnost, ali mu vokabular ostaje „nešto siromašniji”. Centralna tema je pitanje identiteta; Tarzan od početka zna da se po nečemu razlikuje od ostalih gorila, ali ne zna po čemu. Na osnovu fotografije i pozadinske priče saznajemo da je Tarzan sin britanskog lorda i dame koji su nakon brodoloma 1889. završili na obali Konga, te su nakon toga izgradili kućicu na drvetu. Osim emotivne težine koju nosi prizor razorene porodice, slika pokazuje i sklad aristokratije, odnosno milje iz kog Tarzan dolazi, koji je u potpunom kontrastu sa divljim životom u džungli. A neko je primetio šta osim kulturnog nasleđa Tarzan (još uvek) nije nasledio.

9gag.com

april, 2021.

Leave a Reply

Your email address will not be published.