Ukoliko niste čuli za komičare Standup.rs-a, iskreno preporučujem da se prošetate do Ben Akibe u danima njihovih nastupa. Uživaćete u večerima smeha sa već prekaljenim komičarima, među kojima je i naša današnja sagovornica – Ana Zlatanović. Ipak, pre nego nastavite, moram vas upozoriti na to da je ovaj intervju, kao uostalom i sam Anin nastup, prožet crnim humorom, tako da dalje čitate na sopstvenu odgovornost.
Za početak te mogu pitati standardno Kako si? Šta radiš? ili te mogu pitati koliko je danas teško naći kvalitetno koalino meso?
Pa, znam čoveka, tako da se prilično dobro snalazim. Ali to nije ništa u poređenju sa šniclom od pande… još ako je preko sos od delfina, ma milina.
Zašto je neophodno da svaka komičarka/komičar pišu sopstvene fore? Pevači često ne pevaju svoje stihove, glumci glume tuđi tekst, čak znamo i za komičare, poput Edija Marfija, koji nisu pisali svoj materijal.
Dobro, čak i Edi je pisao, samo nije sam, već sa svojim bratom i još par ljudi. Ali prosto je to tako, takva su pravila forme stand up komedije. Svakoga ko izvodi tuđi materijal ili krade fore, mi prepoznamo i to ne ide u prilog ni stand up-u, ni toj osobi. I publika je čak krenula da kapira ko je originalan, a ko nije, jer se taj vid komedije sve više prati kod nas.
Šta radiš kada dođeš na ideju za neku super foru, da bi kasnije shvatila da ju je neko drugi već izveo? (Kletva koja pogađa i najbolje komičare na svetu)
Uuu, da, to su bolni trenuci. Moj najskoriji slučaj je bio za poslednji StandUpFest, velika stvar. Premijerno veče crnog humora, prvi put na velikoj sceni nas šestoro nastupa. Noć uoči toga, ja kao luda slažem tekst, jer sam raspali kampanjac. Uglavnom, pišem foru u fazonu Čovek se uči dok je živ… E moj deda je diplomirao. Nasmejem se na to jer je četiri ujutru, ali posle se setim da je to ipak nečija fora. Krećem da se raspitujem i ukapiram da je od kolege Srđana Dinčića. No, sve je ispalo dobro jer sam napravila celu drugu šalu od toga kako je deda umro, otišlo je u nekom totalno drugom pravcu i sve je bilo kul.
Pošto se dobar deo svakog stand up nastupa sastoji od misli koje svi imamo, a uglavnom skrivamo, kao i manje ili više neprijatnih situacija iz ličnog života, postoji li trema pre nego izađeš i da li imaš neki ritual kojim je razbijaš? I da li sam ti ga upravo upropastio, imajući u vidu da nastupaš za sat vremena?
Ne, nisi. Ali da, uvek imam tremu pred nastup, a što se tiče rituala…nisu toliko glamurozni. Mislim, meni trema udari na stomak, a ritual mi je bio da popijem dva piva i rakiju, ali sam prestala da pijem. Tako da sada samo… A dosadan mi je odgovor, zar ne? Moglo je biti nešto zanimljivo, daj da izmislimo… recimo da ukrademo beskućniku čarape i da ih ja vrtim oko glave, eto, napiši da mi je to ritual, a briši ovo prethodno.
Spomenuli smo važnost situacija iz svakodnevnog života za stand up. Ti si, pre nego što si krenula da se njime baviš, radila kao obezbeđenje na aerodromu, pa moram da pitam koje su najzanimljivije stvari na koje si nailazila na tom poslu i generalno kakva su ti bila iskustva?
Da, radila sam kao jedna od onih što ti skinu kaiš pre nego uđeš u avion. Meni su Kinezi bili najzanimljiviji zato što svi pokušavaju da provuku alkohol, ali ne iz zemlje, nego u Srbiju unose neke njihove travuljače. Oni svi pritom znaju samo kineski, tako da, kad ih zaustavljaš, moraš da podigneš ruke, ali ne smeš da ih dodiruješ, što oni obično protumače kao da hoćeš da ih zagrliš. Tako me je jedna zagrlila, a ja – ne, ne. Pokažem joj nekako da isprazni džep i ona ni pet, ni šes’ nego iz džepa pravo meni u ruku uložak. Krećem da psujem, ona mi se smeška, ja psujem glasnije, a nju boli uvo.
A naši?
A naši su iznosili pečene prasiće…sa sve ražnjem.
Gledajući nastup tebe i tvojih kolega, podsetio sam se kako uvek ima neko ko kategorički odbija da se nasmeje. Kako se ti nosiš sa tim kad vidiš takva lica u publici; je l’ se baš na njih koncentrišeš da ih slomiš ili ih ignorišeš ili nešto treće?
Iskreno, ne gledam mnogo u publiku, nego nekako ili iznad njih ili, ako neko nastupa pre mene, pitam ih kakvi su, a odgovor obično glasi: E, super je, imaš baš jedan ćošak koji je lud, a u drugom su neke babe koje ne znaju šta se dešava. Kad vidim ko se smeje, s njima imam veću interakciju da bi bio jači efekat.
Ako već pričamo o publici, koja je bila najgora?
Hm, bio je jedan nastup u Sokobanji koji je bio na otvorenom, tako da su došle bake i deke sa unucima, plus su ljudi vozili oko nas, drali se, prodavali kokice. Moj humor, koji je dosta crn, njima, naravno, nije odgovarao. U jednom trenutku jedan se klinac od 4-5 godina otrgao od babe, dotrčao do mene, uzeo mi mikrofon, tj. dala sam mu ga, i pitao me je Jesi li ti moj komšija? Ne čak ni komšinica, nego komšija. Takođe je bio jedan…nazovimo ga škakljivim, nastup u Karlovcima, u Hrvatskoj. Pazi, tamo je publika k’o publika stvarno bila ok, znali su na šta dolaze i sve je super. Ali… ALI desio se jedan pijani lik koji je konstantno heklao (U stand up žargonu heklanje je namerno ometanje nastupa prim. I.B.). Ja izlazim četvrta, imam jedno pola sata do četrdeset minuta za nastup. Naravno, dok sam izašla on se dodatno napio i kreće da viče, dobacuje i generalno boli ga uvo. Ja ga spustim jednom, dva, tri puta… Džaba – ne šiša živu silu. U jednom trenutku kreće da diže jednu ruku u vazduh, kao da se javi. Ja ga gledam i pitam Izvini, je l’ imaš obe ruke? On diže i drugu (sav srećan) na šta odgovaram: Aha, imaš obe ruke… znači nisi bio u ratu… Muk. Naravno, samo meni je bilo smešno, ali zato me je sto ljudi gledalo u tišini, kao khm… zanimljivo. Poslednjih pola sata materijala sam zbrzala u petnaest minuta, s tim što sam ipak uspela da ih opet nasmejem, a pijani se više nije javljao.
A koja je bila najbolja publika?
Najbolja publika je publika koja dođe na beogradski StandUpFest.
Među ljudima koji prate stand up se u zadnje vreme podigla velika fama oko Luja Si Keja, pa me interesuje da li bi platila kartu da on dolazi u Beograd?
Naravno da bih. A misliš zbog skandala i to?…
Da, ali Luj je možda loš primer. Poenta je – da li bi ispratila nečiji stand up ako smatraš da je dotična osoba loša, tipa (lupam sad) Hitler?
Brate, ići ću u pakao, ali ja bih tu kartu platila. Mislim, zamisli da gledaš njega koji izvodi viceve o logorima. Šalu na stranu, definitivno bih gledala nečiji stand up ako čujem da je dobar, bez obzira šta mislim o njegovom privatnom životu. Mi svi i dalje slušamo Majkla Džeksona, zar ne?
Tvoj prvi iskorak u javnost je bio 2012. sa knjigom Pet dana do Božića, i tada neko umre (Izdavač RedBox), no nisi koristila svoje ime već pseudonim Kaja Vidić. Zašto?
Zato što sam raspali introvert koji ne želi da ga iko vidi ili sluša.
Po naraciji i duhovitim fusnotama čini se da si knjigu pisala pod uticajem pisaca kao što su Teri Pračet i Daglas Adams. Jesam li u pravu?
Da. S tim što sam se, što se tiče humora, više ugledala na Daglasa Adamsa, a što se tiče svega ostalog na Bukovskog, pošto sam njih dvojicu dosta čitala kad sam bila mala. Htela sam da bude pitko kao Bukovski, ali sa Adamsovom iščašenošću.
Crni humor je ključna osobina kako tvojih tekstova tako i komedije. Kada možemo očekivati da najzad skupiš svu tu crninu u neku novu knjigu i/ili u obliku one-women show-a? (Celovečernji nastup samo jedne komičarke)
Nova knjiga izlazi u junu i zove se Mala crna knjiga – Život koja je prva u trilogiji, i sve će biti džepnog formata. Naratori knjige su životinje koje su ilustrovane od strane Zombijane Bouns, a napisali smo je Nemanja Dimitrijević i ja. Knjigu izdaje Kreativni centar i izaći će, nadam se, u junu ili julu ove godine. A što se tiče one-woman show-a, trebalo bi u sledećoj sezoni, negde od septembra, ali da ne baksuziram, pošto sam sujeverna kao ker.
Uspešna komičarka, pišeš za TV, izdala si jednu knjigu, a druga nam je sve bliža. Posle svega toga, da li se osećaš bar malo bolje nego na početku karijere kada si napisala da je tvoj život duga vožnja popišanim liftom u kome je neko napisao „Buda ima lepe šiške”?
Hahah, ah ta Kaja Vidić… Joj, nemam pojma, stvarno ne znam kako da odgovorim na to pitanje. Ali realno mogu reći da sada lift barem bolje miriše.
Za kraj možeš li našim čitoacima da preporučiš neke od tvojih omiljenih filmova, knjiga, komičara, muzičara?
Od stranih komičara bih preporučila omiljenog Dilana Morana, koji je i bio dva puta u Beogradu. Bilo šta od Tarantina pošto sam njegov veliki fan. Za muziku sam malo frik jer volim stari američki kantri tipa Džoan Baez, rani Bob Dilan, Doli Parton, a od novih bend Sevidž i Laura Pergolizi. Što se tiče knjiga, bilo šta od Fantea, pročitala sam sve što je ikada napisao. U pozorište, uglavnom zbog večernjih nastupa, nemam vremena da idem. Ali poslednje što mi se dopalo je, ako volite alternativu, Sloboda je najskuplja reč u BITEF-u od Maje Pelević i Olge Dimitrijević.
intervju vodio: Igor Belopavlović
