Aleksandrijski svetionik – I estetika i praktičnost

Sredozemno more, oko 280. p.n.e.

Trgovački brod plovi za Aleksandriju. Noć je. Oblačno je i bez meseca. Osim svetiljki na brodu i glasova putnika i članova posade, svud okolo je potpuna tišina i tama. Ako bi kojim slučajem brod sada potonuo, delovalo bi kao da nikada nije ni postojao. Ovakav scenario uopšte ne bi bio nemoguć, zapravo. Zna to i kapetan broda koji napregnuto, sa pramca, gleda u tminu ispred sebe. Pirati i bura… To su realne opasnosti koje prate manje-više svaki brod koji zaplovi. Na samoj palubi broda oseća se napetost. Ljudi su neobično tihi, šapuću. Svi čekaju.

Napregnutu atmosferu prekida glas osmatrača sa glavne katarke: Svetlo! Svetlo! Kapetan, kao i svi na palubi, dižu glave prema osmatraču, a ovaj, uzbuđen kao malo dete, pokazuje rukom negde daleko ispred sebe. Kapetan se sada ponovo okreće ka pramcu broda, ovoga puta okružen mornarima i putnicima, koliko je moglo da ih se smesti oko pramca, i svi zajedno, ne izgovarajući ni reč, gledaju. Posle par minuta, koji im izgledaše kao večnost, videše i oni: u početku im se činilo kao da je uobrazilja, fatamorgana. Toliko su naprezali vid da razaznaju nešto u tami, toliko su želeli da pronađu ono što traže, da su same oči počele da izmišljaju bledo, varljivo treperenje na pučini. Ali, kako je vreme odmicalo, više nije bilo nikakve sumnje. Osmatrač je bio u pravu: svetlo! Po celoj se palubi razleže veselje. Ljudi su se smejali, grlili i zahvaljivali bogovima. Sada nasmejanom kapetanu priđe jedan od putnika – Kapetane, molim vas, zar je onakva stvar moguća? – Pa vidite i sami da jeste – odgovori kapetan, pokazujući rukom prema sićušnom, usamljenom izvoru svetlosti. – Ili smo pak svi ovde omađijani – nastavi on kroz širok osmeh. – Ali kako je onako nešto moguće – produži zadivljeni ali i nesigurni putnik – pa takva stvar bi morala biti čudo! Kapetan odobravajuće klimnu glavom – mislim da ste u pravu, dobri moj gospodine, takva stvar uistinu jeste čudo.

Pedeset kilometara daleko prema jugu od ovog trgovačkog broda, poštovani čitaoče, leži Aleksandrija Egipatska, jedan od 17 istoimenih gradova koje je Aleksandar Makedonski podigao širom svog kratkotrajnog, ali nemerljivo uticajnog carstva. Po značaju i slavi, egipatska Aleksandrija, ubrajaće se u najveće gradove ljudske civilizacije. Smeštena tridesetak kilometara od ušća svetog Nila u Sredozemno more, Aleksandrija je bila jedan od centara politike, trgovine, nauke, kulture i religije čitavog antičkog sveta. Stoga, nije iznenađujuće što je, kao takva, postala dom najmlađem, a trećem po dužini trajanja, čudu sveta. No, vratimo se malo unazad…

U Vavilonu, 10. ili 11. juna 323. p.n.e., umire Aleksandar Makedonski, najveći osvajač antičkog sveta. Prateći neutoljivu ambiciju o jedinstvu Evrope i Azije, stvorio je državu od Makedonije, na samom severu Grčke, do Egipta na jugu i Himalaja i reke Ind na istoku. Na samrti, kako legenda kaže, svojim generalima, okupljenim oko njegove postelje, poručio je da carstvo ostavlja „najjačem”. Razumljivo, leš mu se nije ni ohladio, a njegovo se carstvo počelo raspadati. Ptolomej I, jedan od Aleksandrovih generala, osvaja vlast u Egiptu i osniva dinastiju koja će vladati tom zemljom naredna tri veka, pretvarajući Egipat u helensku kraljevinu, a Aleksandriju u centar helenske kulture.

Aleksandar je mudro podigao egipatsku Aleksandriju. Umesto da naredi da se grad počne podizati na delti Nila, on ga je izmestio, kako smo rekli, nekih tridesetak kilometara od delte, kako gradska prljavština ne bi blokirala ulaz u luku. Južno od grada postojalo je močvarno jezero Mareotis. Kada je iskopan kanal između jezera i Nila, grad je dobio dve luke: jednu koja se koristila za rečni saobraćaj, a drugu za morski. Obe su luke bile duboke i čiste, a trgovački promet je od grada ubrzo napravio izuzetno bogatu lokaciju. Usled količine vodnog saobraćaja, vrlo brzo pojavila se potreba za nečim što će olakšati navođenje brodova. Takođe, ugled Aleksandrije je brzo rastao, i kao svaki grad koji pretenduje na visok status, i ona je morala imati nešto po čemu će se izdvajati od drugih. Ko je zapravo došao na ideju da sagradi ovaj prvi svetionik u istoriji možda nikada neće biti sa sigurnošću poznato, ali ono što znamo jeste da je 290. p.n.e. Ptolomej I naredio da se otpočne sa izgradnjom. Kada je završen, izuzimajući Veliku piramidu, bio je najviša građevina na svetu, dosežući skoro 140 metara. Takođe, služio je kao model svim kasnijim svetionicima koji su pravljeni, a jedino je čudo antičkog sveta koje je imalo i praktičnu upotrebu. Ptolomej nije doživeo da vidi dovršetak ovog velikog projekta. Njegov sin, Ptolomej II imao je tu čast. Arhitekta svetionika je, prema legendi, izvesni Sostrat Knidonski, mada ga neki izvori navode samo kao finansijera projekta. Građevina je bila podignuta na ostrvcetu Faros, na ulazu u aleksandrijsku luku. Naziv ostrva ubrzo je postao i naziv građevine, a reč Faros je u tolikoj meri postala sinonim za funkciju koju je građevina obavljala, da se njen koren za reč „svetionik” može naći u francuskom, italijanskom, španskom i ostalim romanskim jezicima.

Sam oblik svetionika nije bio ni nalik na današnje. Pokušajte da zamislite, poštovani čitaoče, nešto što bi pre podsećalo na soliter sa početka XX veka. Empajer Stejt Bilding bi možda bio dobar kandidat za tako nešto. Imao je tri nivoa, svaki građen na onom prethodnom. Sama baza svetionika, koja se nalazila na 6 metara visokoj platformi, imala je kvadratnu bazu širine oko 30, a visine oko 70 metara. Na ovom nivou izgrađena je osmostrana kula, oko 35 metara visine, a na toj kuli podignut je cilindar koji se protezao još nekih 18 metara u visinu. Na samom vrhu nalazila se otvorena kupola u kojoj je bio upaljen plamen. Na krovu kupole nalazila se statua Posejdona, boga mora. Logično, građevina je vrlo brzo postala turistička atrakcija: na vidikovcu prvog nivoa posetiocima se prodavala hrana, a za one koji su želeli da idu do kraja izgrađen je mali balkon na vrhu osmostrane kule. Odatle, stepenice su vodile do samog svetionika. Na njemu se nalazilo veliko, zakrivljeno, ispolirano ogledalo, najverovatnije napravljeno od bronze, koje je uveče sabiralo svetlost buktinje i usmeravalo je u vidu zraka. Preko dana, dim sa svetionika služio je brodovima kao orijentir.

Jedna interesantna legenda govori kako je bilo moguće koristiti ovo ogledalo kao lupu, kako bi se posmatrala dešavanja u Konstantinopolju, koji se nalazi na drugom kraju Sredozemnog mora. Druga legenda tvrdi da se zrak sa ogledala mogao koristiti i kao oružje za spaljivanje neprijateljskih brodova, mada su obe tvrdnje nedokazane i najverovatnije neistinite.

Dakle, kako je ovo čudo tadašnjeg vremena uništeno? Izvori, mahom arapski, govore o zemljotresima. Više od 1500 godina svetionik je stajao na ulazu u luku. Preživeo je i cunami koji je pogodio istočni mediteran 365. godine. Ipak, serija potresa stvara pukotine u njegovoj strukturi, što vodi ka njegovom renoviranju, pri čemu mu je visina smanjena za oko 20 metara. Potom, 1303. godine jači zemljotres koji je pogodio tu oblast, zauvek je, za javnost, zatvorio ovaj svetionik. Kako egipatski izvori navode, konačno rušenje desilo se 1375. godine, mada su se ostaci građevine mogli videti sve do 1480. godine, kada je velika količina materijala sa svetionika upotrebljena u izgradnji lokalne tvrđave.

U jesen 1994. godine, tim arheologa izvršio je podvodna istraživanja oko oblasti gde se smatra da se nalazio svetionik. Našli su velike komade kamenih blokova i mnoge statue. Ono što je posebno zanimljivo jeste da je većina pronađenog materijala starija i od samog svetionika, što može da uputi na to da se na tom mestu, pre svetionika, nalazila još starija građevina. Ova oblast sada je podvodni park, gde turisti, uz pomoć ronilačke opreme, mogu da obilaze ostatke velikog svetionika i možda se zapitaju kakav li je osećaj bio stajati na njegovom vrhu, i posmatrati aleksandrijsku luku i brodove.

Poštovani čitaoče, došli smo do kraja poslednjeg članka u serijalu o svetskim čudima.

Ja se Vama zahvaljujem na pažnji.

piše: Andrej Pipović

mart, 2017.