piše: Igor Diletant Belopavlović
Ideju za najnoviju predstavu Ateljea 212, Čista kuća, dramaturškinja Sara Rul je dobila od jedne doktorke koja je odvela svoju služavku u bolnicu na terapiju kako bi je naterala da joj očisti kuću. Kada na to dodate da služavka ne voli da čisti, već mašta da postane komičarka, ili doktorkinu sestru sa opsesivno-kompulsivnim odnosom prema čistoći i redu, dobijate odličnu podlogu za klasičnu komediju ili satiru.
Predstava počinje vicom, koji služavka Matilda (Natalija Stepanović) priča publici, ali na portugalskom, bez prevoda. Zatim sledi priča o njenim roditeljima čiji život i smrt su je inspirisali da krene putem komedije. Sve ovo nas uvodi u to kako je postala služavka kod američke doktorke čiji porodični život, koji je dugo bio zapostavljen, počinje da se raspliće poput kakve telenovele.
Sva, ako ne kritika, onda poruka, koju predstava stavlja pred publiku je u podtekstu koji se lako nazire. Ali čini mi se da je jedan od problema predstave što ta poruka nije bliska domaćoj publici i našem mentalitetu. Strana nam je američka filozofija da se sve u životu gleda kroz uspeh – čak i altruizam. Kod nas ne postoji kolektivna krivica belaca prema ne-belcima, u ovom konkretnom slučaju prema čistačici iz Brazila. Usudio bih se da kažem i da je naše poimanje romantične ljubavi drugačije u odnosu na Amerikance odrasle na kablovskim serijama i blokbasterima. Naravno da i naše društvo ima svoje specifičnosti i svoje probleme, neke čak jako slične, ali se oni ipak manifestuju u nekom drugom obliku.
Dodirnih tačaka ipak ima, prvenstveno u liku Virdžinije. Doktorkina sestra i domaćica, sa neispunjenim (možda čak i promašenim) životom, koji ona metaforički i bukvalno gura pod tepih. Odlično napisana, i još bolje odglumljena od strane Hane Selimović, Viridžinija je svakako komični vrhunac predstave.
Međutim, doktorka Lejn ipak predstavalja srce drame, jer su svi konflikti i razvoj likova koncentrisani oko nje. Njen lik treba da bude neko čiji emotivni i psihološki rast vode priču i publiku, ali, zbog već pomenutih razlika u mentalitetima, čini mi se da ju je publika doživela kao gotovo sporednu junakinju. Radmila Tomović je i pored toga uspela da prikaže jedan iskren lik koji izraste u osobu koja može i zna da oprosti.
Za kraj treba napomenuti da je predstava prošarana šalama i vicevima koji su maltene svi na portugalskom, opet, bez prevoda. Tako postoji velika mogućnost da poruka predstave i nije pisana da bi je publika shvatila, ili možda ona daje potpuno novi okvir za njeno shvatanje. Bilo kako bilo, preporučujem vam da i sami odgledate predstavu, pa nam javite kada shvatite poentu.
novembar, 2022.
