piše: MoonQueen
Kada je mladi engleski pesnik Džon Kits oboleo od tuberkuloze, lekar mu je, kao i mnogim njegovim sunarodnicima, prepisao jedinstven recept – put u Italiju. Blagotvorna klima evropskog juga trebalo je da izleči oslabljeno pesnikovo telo, pa je Kits u novembru 1820. godine stigao u Italiju i nastanio se u iznajmljenoj sobi malog pansiona pokraj Španskih stepenica, mestu koje je bilo poznato po tome što je primalo Engleze i umetnike. Onovremeni medicinski tretmani (izgladnjivanje i puštanje krvi pijavicama) ipak nisu urodili plodom, te je 23. februara 1821. godine Džon Kits preminuo u naručju prijatelja, slikara Džozefa Severna. U strahu od zaraze gradske vlasti izdale su naredbu da se svi Kitsovi predmeti, uključući i nameštaj u iznajmljenoj sobi, okvire prozora, vrata, pa čak i tapete, spale. Postavilo se pitanje – gde će Džon Kits biti sahranjen? Kao pripadnik protestantske vere, nije imao pravo da počiva među katolicima, čak ni na teritoriji samog gradskog jezga. Srećom, postojala je jedna livada na periferiji, pašnjak lokalnih čobana izvan zidina grada, na kojoj su nekoliko decenija ranije već sahranjivani Kitsovi sunarodnici.
Ta livada u blizini piramide Kaja Cestija i Vrata Svetog Pavla, koja se danas nalazi u delu grada zvanom Testaćo, postaće tokom 19. veka poznata kao Protestantsko ili Englesko groblje. No, kako su van grada morali biti sahranjivani svi pripadnici drugih vera, ne samo protestanti, već i Jevreji, muslimani i pravoslavci, ali i samoubice, groblje je s vremenom postalo poprilično popularno među pripadnicima različitih naroda, pa je njegovo ime promenjeno u Nekatoličko ili – kako bi sami Italijani rekli – Akatoličko groblje u Rimu.
Najstariji grobovi na ovom mestu pripadaju prethodnom, 18. stoleću, kada je određeni broj političkih izgnanika iz Engleske prešao u Italiju. Ipak, sve do dvadeseth godina 19. veka, kada papskim proglasom groblje dobija čuvara, sahranjivanje je vršeno takoreći ilegalno. Zbog bojazni od gneva verskih fanatika koji bi mogli da povrede ožalošćene ili oskrnave tela pokojnika, sahrane su se vršile tokom noći. Izuzetak je bila sahrana jedne mlade žene, ćerke Ser Voltera Sinoda, koja je sahranjena tokom dana u pratnji straže koja je posmrtnu povorku štitila od potencijalnih napada. Napadi su proređeni kada je 1824. godine podignut šanac oko starog dela groblja koji je rituale sahranjivanja i žaljenja držao u izvesnoj anonimnosti, skrivene od pogleda znatiželjnih, iako će sve do kraja 19. veka biti zabranjeno grobove nekatolika obeležavati krstovima.
Stoga grob Džona Kitsa i nema krst, ali ima čuveni epitaf po kojem je postao poznat, kao i plitki reljef lire sa pokidanim žicama – simbol pesnika kojeg je smrt prekinula u stvaranju. Epitaf, koji je napisao Kitsov prijatelj Severn (sahranjen u susednoj grobnici čak 58 godina kasnije) pesnika ne pominje po imenu. On obaveštava posetioce da grob pred njima sadrži „sve ono smrtno što je ostalo od mladog engleskog pesnika koji je u svojoj samrtnoj postelji, ogorčenog srca usled zluradosti njegovih neprijatelja, poželeo da se sledeće reči ugraviraju na njegovu nadgrobnu ploču: ’Ovde leži onaj čije je ime bilo ispisano na vodi’ ”.
Kada je vest o Kitsovoj preranoj smrti stigla do njegovog kolege Persija Biša Šelija, Šeli je u njegovu čast napisao elegiju Adonis. Naredne godine Šelija ce zadesiti slična sudbina. I on će izgubiti život, doduše, ne usled bolesti, već prilikom nesreće na moru. Osmog jula 1822. godine u zalivu La Specija i Tirenskom moru Šelijev brod Don Žuan uhvatila je oluja koju pesnik nije preživeo. Urna sa njegovim pepelom doneta je na isto ovo groblje u Rimu, koje je sada pohranjivalo zemne ostatke dvojice velikih engleskih pesnika s početka 19. veka. Iako je Šeli kremiran, legenda kaže da je njegov prijatelj zadužen za organizaciju sahrane skočio u vatru i iz nje izvadio pesnikovo srce koje je potom poklonio Šelijevoj supruzi Meri (a ona ga je čuvala u fioci radnog stola umotano u rukopis Adonisa). Stoga ne čudi sto je na Šelijevom grobu ispisana latinska fraza Cor Cordium, srce srca, kao i stihovi iz Šekspirove Bure.
Godine 1877. groblje je posetio Oskar Vajld koji ga je tom prilikom nazvao „najsvetijim mestom u Rimu”.
Tokom devedesetih godina 19. veka na groblju je izgrađena kapela. Takođe, groblje dobija i svoj najpoznatiji spomenik koji i danas privlači najviše pažnje posetilaca. U pitanju je Žalosni anđeo ili Uplakani anđeo – skulptura anđela koji tuguje nad grobom Emelin Stori. Emelin Stori bila je supruga američkog vajara Vilijama Vetmora Storija. Preminula je 1894. godine, kada joj suprug u znak poslednjeg pozdrava stvara ovaj duboko potresan nadgrobni spomenik. Isprva nazvan Žalosni anđeo plače na srušenom oltaru života, ovaj spomenik značajna je prekretnica u istoriji funerarne skulpture. Umetnik je upotrebio figuru anđela, motiv koji se često može sresti na mnogo starijim grobljima, ali ga je modelovao na nov način. Umesto anđela predstavnika nebeskih sila, koji se spušta da dostojanstveno prihvati dušu umrle i ponese je u zasluženo nebesko carstvo, Storijev anđeo neutešno plače obrušen na kamenu ploču poput smrtnika suočenog sa gubitkom drage osobe. Ovakva interpretacija u skladu je sa promenjenom praksom žaljenja i oplakivaja preminulih krajem 19. veka, kada se usled napretka medicine ljudski vek produžava, a smrt bližnjih otvorenije i emotivnije žali. Ljudske osobine, gestikulacija i emotivnost koje je umetnik dao svom anđelu učinili su spomenik veoma popularnim već krajem 19. veka i često kopiranim u godinama koje su usledile.
Na groblju je danas moguće videti i neka italijanska imena. Kako je vreme prolazilo, groblje je postalo simbolično mesto večne kuće svih onih koji su na neki način bili stranci u sopstvenoj zemlji – avangardnih umetnika i mislioca, anarhista i revolucionara.
Sahranjivanje na Akatoličkom groblju u Rimu nije obustavljeno sa prelaskom u 20. vek, a nekoliko novih grobnica dodato mu je i u savremenom dobu. Ipak, danas je potrebno ispuniti puno uslova i dobiti mnoštvo odobrenja kako biste bili baš ovde sahranjeni (više nije dovoljno ne pripadati katoličkoj veri, morate dati i izuzetan doprinos u nekoj oblasti javne delatnosti). Groblje danas ima tim ljudi koji brinu o njegovom izgledu, bezbednosti i nasleđu, grobna mesta i značajni pokojnici popisani su, a među njima moguće je pronaći i dva prezimena na -ić. Jedan večni stanovnik ovog rimskog groblja je Dobroslav Jevđević, četnički vođa iz Drugog svetskog rata, a društvo mu pravi daleko poznatija umetnica Milena Pavlović Barili. Iako je Milena umrla u Njujorku, gde je isprva i bila sahranjena, 1949. godine urna je preneta u Rim i položena u grobnicu broj 774.
Ukoliko se nađete u Rimu i poželite da vidite deo grada u koji turisti ređe odlaze, a koji je pak prepun istorijskih spomenika od velikog značaja, posetite Testaćo, rimsku piramidu i Akatoličko groblje na kojem vas čekaju Kits, Šeli i naša Milena.
septembar, 2024.
