„Afterparty”, foto: Printscreen/ YouTube/ Mashina Zec

Početkom aprila se u bioskopima pojavio film Afterparti. U svom najnovijem ostvarenju, mladi reditelj iz Beograda, Luka Bursać nudi pogled u svet noćnog života prestonice. Priča prati nekoliko mladih ljudi koji orbitiraju oko imaginarnog kluba Line i predstavlja izazove sa kojima se oni suočavaju.

Izdvajaju se tri centralna lika, Mare, glavni barmen koga tumači Rade Ćosić, Tića, hostesa i Maretova komšinica koju tumači Jana Milosavljević i Kinez, Maretov prijatelj i radnik obezbeđenja koga tumači Nikola Šurbanović. Njih troje su predstavljeni kao pripadnici prosečne omladine koja nije uspela da pronađe svoju egzistenciju stasavajući u obrazovnom sistemu, već su morali da potraže posao u rastućoj industriji zabave. Sami likovi su tipizirani prema najčešćim faktorima koji ometaju individualni razvoj mladih, maloletnička trudnoća, odsustvo roditelja, egocentičnost, život sa roditeljima itd. Sve to dovodi do osećaja da se radi o socijalnoj generacijskoj drami.

Film je vizualno upečatljiv i atmosferičan. Tome doprinosi i montaža koja ne ostavlja prostor za predah likovima, a ni gledaocima. Nekoliko scena u klubu čak uspevaju da postignu gotovo hipnotički efekat kombinujući elektronsku muziku i svetla sa ritmom smene kadrova. Likovna estetika i motivi kojima se bavi, noćni život, seks, droga i nasilje su na tragu filmova Nikolasa Vindinga Refna (Drive, Samo Bog Prašta, Neonski Demon),koga takođe karakterišu izolovani likovi, mračne prostorije osvetljene fluorescentnim svetlom, centralno postavljanje bitnih likova u kadru. Ovakav pristup filmu je dosta svež na našim prostorima i nema mnogo primera sa kojima bi mogao da se porediti, što film čini atraktivnim za praćenje.

Pored specifične estetike film kombinuje i različite formalne elemente. Na početku i kraju nalaze se dokumentarni segmenti, koji postavljaju društveno-politički kontekst radnje. U prvom prikazuje ljude, učesnike radnih akcija koje su izgradile Novi Beograd. To su mladi, nasmejani, momci i devojke u svojim dvadesetim godinama koji sa lopatama i ašovima puni elana kopaju temelje novog gradskog naselja. Da bi potom prikazao iste takve mlade ljude koji žive u zgradama izgrađenim na tom mestu danas, posle gotovo pola veka od njihovog nastanka. U kontrastu sa prethodnicima, nove generacije nemaju oruđe u rukama, nisu ranoranioci i raspolažu veoma ograničenim životnim elanom. Ta paralela je pogotovo izražena u kontrastu između Mareta i njegovih roditelja, za koje se da naslutiti da su pripadali generaciji koja je prikazana na početku. Da bi dodatno potvrdio ovakvu pretpostavku o društvu Bursać završava film prikazujući dokumentarne fotografije noćnog života Beograda, naizgled sa željom da kaže: „ako vam je ovo što ste gledali delovalo nestvarno, pogledajte ove ljude.”

„Afterparty”, foto: Printscreen/ YouTube/ Mashina Zec

Ovakva poruka može delovati pretenciozno, ali ipak mislim da se radi o iznuđenom rešenju bez koga bi sam film bio daleko slabiji. Dokumentarni segmenti su u jukstapoziciji sa problemima sa kojima likovi u filmu ne deluju sposobni da se suoče. Najviše zbog toga što ni jedan lik nema svoj razvoj priča deluje hermetično. Iako se oseća akumulacija njihovog nezadovoljstva ni u jednom trenutku se ne dobija momenat katarze u kojem bi neki od likova izašao  iz pretpostavljenih granica i preuzeo život u svoje ruke. Jedini lik koji ima jasne životne ciljeve od početka je Tića, ali pošto je ona konzistentna u svojim namerama ni ona se ne može uzeti kao neko ko je doživeo promenu u datom vremenu. Mare je sve vreme preokupiran svojim statusom zvezde, dok Kinez sve vreme želi da bude kao on i trpi zbog toga bez pravog razrešenja njihovog odnosa. Likovi su u konstantnoj želji za nečim što im nedostaje i zbog toga nemaju ni jedan trenutak ispunjenosti. Čak ni u sceni seksa u kojoj učestvuju Mare, Tića i devojka koju su upoznali u klubu, Elena, se ne oseća njihovo uživanje. Sve to navodi na gledanje likova sa osudom, pogotovo glavnog lika Mareta, koji deluje isključivo motivisan svojim egom. Ovakvo stanje svesti može biti karakteristika svih mladih ljudi, ali vrlo je moguće i da je sve to samo odlika mladih ljudi danas i zbog toga dokumentarni segmenti deluju opravdano i upozoravajuće. U filmu se pojavljuje nekoliko epizoda koje služe kao okviri u kojima se priča kreće. To su Maretovi roditelji,  koje tumače Slobodan Beštić i Lidija Vukićević, prijatelj i sitni lopov Perika, koga tumači Vladimir Gvojić, kao i vlasnik kluba Gagi sa Draganom Jovanovićem u ulozi.

Sve u svemu, Afterparti je zanimljiv za gledanje i nosi energiju generacije koja ne uspeva da nađe svoj put u životu uprkos nekolicini creinge-worthy scena. Takođe, treba imati u vidu da ga je snimala izuzetno mlada autorska ekipa, sa vrlo malo sredstava i iskustva, koja je uprkos tome uspela da napravi ostvarenje ne slabijeg kvaliteta od većine filmova koji nastaju kod nas danas.

piše: Nenad Tesla

maj, 2017.

Leave a Reply

Your email address will not be published.