piše: MoonQueen
Godine 1885. na Berlinskoj konferenciji sazvanoj radi ravnopravne podele afričkih teritorija među zainteresovanim kolonijalnim silama doneta je jedinstvena odluka u istoriji: oblast zvana Kongo, zajedno sa svojim stanovnicima, postala je privatno vlasništvo jednog pojedinca, belgijskog kralja Leopolda II, a ne njegove zemlje. Proglasivši ovu teritoriju Nezavisnom ili Slobodnom državom Kongo, kralj Leopold II vladao je njom surovo eksploatišući prirodne i ljudske resurse sve do 1908. godine, kada Kongo prelazi iz ruku kralja u ruke njegove kraljevine i dobija status kolonije kakav su imale mnoge susedne zemlje. Dve decenije vladavine Leopolda II desetkovale su starosedeoce Konga čiji je broj, po nekim proračunima, opao sa trideset miliona stanovnika na svega osam i po. Razlozi masovnog istrebljenja stanovništva bili su uvođenje telesnih kazni za radnike koji su prinudno sakupljali željene sirovine, među kojima se na prvom mestu našao prirodni izvor gume – biljka kaučuk. Kazna za neispunjavanje propisane norme bila je odsecanje šake ili stopala, dok je „blaža” kazna podrazumevala javno bičevanje.
Desetkovanje afričkih resursa nije zaobišlo ni ostale stanovnike tog područja. Osim kaučuka, kakaoa i različitih egzotičnih vrsta drveća koje su u Evropu dopremane za potrebe luksuznog nameštaja i opremanja domova, mračna vremena nadvila su se i nad životinjski svet. Drugi kamen temeljac do tada nezapamćenog procvata belgijske ekonomije stajao je, kao u romanima Terija Pračeta, na nogama slona. Slonove kljove ubrzo će postati jedan od najčešćih motiva belgijskih umetnika s kraja veka.
Okupljeni oko ideje nove umetnosti, bazirane na prirodnim oblicima i fokusirane na dizajn i arhitekturu, fascinirani egzotikom dalekog sveta koji im je svakodnevno stizao pred noge i finansijski potpomognuti moćnom državom koja je za svega nekoliko godina ustostučila svoj budžet, ovi umetnici razvili su novi stil, danas poznat pod imenom secesija ili ar nuvo. U trenutku u kojem su njihove vile, sagrađene u gvožđu i staklu, sa ornamentima divljeg afričkog sveta i ispunjene skupocenim, plemenitim materijalima, okupirale maštu i izazivale oduševljenje belgijske elite, publika svesna ogromnog uticaja Afrike na savremenu kulturu prepoznala je odjeke Crnog kontinenta u njihovom radu i njihovu novu umetnost prozvala stil Kongo.
Jedan od najzanačajnijih predstavnika stila Kongo bio je umetnik Henri van de Velde. Odrastao u Antverpenu, luci koja je tokom vladavine Leopolda II preuzela nad Liverpulom monopol svetske trgovine slonovačom, Van de Velde je imao mnogo prilika da se upozna sa blagom koje su belgijski brodovi donosili iz Konga na evropsko tlo. Biljni i životnjski svet tropa ga je fascinirao i ostavio dubokog traga na njegovoj umetnosti, a kao i mnogim savremenicima činilo mu se da njegova država poseduje neograničene količine slonovih kljova. Ne baš neograničene, ali svakako ogromne količine ovog skupocenog materijala bile su dostupne Van de Veldeu koji ga je koristio za izradu raznovrsnih upotrebnih predmeta, poput otvarača pisama, drški čajnika ili držača za salvete.
Elegantni luk slonove kljove utkaće se u njegovu umetnost ne samo kroz bukvalnu upotrebu materijala već i svojim oblikom, koji će, zajedno sa stilizovanom glavom životinje, postati čest motiv belgijskog ar nuvoa. Pojaviće se i u dizajnu Van de Veldeovog kolege, arhitekte i dizajnera Viktora Orte, čije su najpoznatije građevine rađene upravo za predstavnike nove belgijske elite, one koja je svoj imetak stekla ili uvećala poslovanjem u afričkoj koloniji. Šematizovana glava slona može se prepoznati u enterijeru njegovih zgrada, ali i na nameštaju, na stolicama koje oponašaju uši i trup slona, ili uzglavlju kreveta u njegovoj sopstvenoj kući.
Prisustvo afričkog slona u belgijskom enterijeru verovatno je bilo najočiglednije 1897. godine na Svetskoj izložbi održanoj u Briselu, za čije je potrebe kralj Leopold II na periferiji grada izgradio svečani kompleks čija su lepota, inovativnost i luksuz materijala imali za cilj da predstave novu kulturnu, političku i ekonomsku moć kraljevine Belgije. U glavnu salu izložbenog prostora ulazilo se kroz svečani hol u kojem je bilo izloženo više od osamdeset skulptura rađenih hriselefantinskom tehnikom (tehnikom pripajanja delova rezbarene slonovače sa delovima rađenim u zlatu ili srebru). Kako je slonovača, čak i u situacijama njenog masovnog transporta iz Afrike u Belgiju, i dalje bila skupocen materijal, kralj Leopold II dozvolio je umetnicima da posete skladišta slonovače, odaberu komade koji su odgovarali njihovim umetničkim vizijama i dobiju ih besplatno.
Najveće kljove ipak su ostale van domašaja umetnika. One su čuvane i izlagane kao svojevrsni trofeji, a ponekad su grupisane u neku vrstu ikebana i kao takve služile dekoraciji enterijera. Primer je takozvani Trofej od slonovače čiji je izgled sačuvan na starim fotografijama.
Među osamdeset skulptura rađenih u slonovači koje su ukrasile ulazni hol Svetske izložbe u Briselu našlo se i intrigantno delo juvelira Filipa Volfersa koje je i upotrebljenim materijalima i simbolikom motiva i svojim nazivom upućivalo na kolonijalnu tematiku. U pitanju je skulptura Civilizacija i varvarziam, a titansku borbu dve zavađene strane Volfers je prikazao sukobom zmaja, koji u ovom slučaju označava varvare, i ratobornog labuda, simbola civilizacije. Afrika, ili konkretnije teritorija Konga, oko koje zmaj i labud od srebra ratuju, središnji je deo skulpture prikazan izdubljenom slonovačom. Na taj način slonova kljova postala je i upotrebni predmet, jer je skulptura trebalo da, osim dekorativne, obavlja i funkciju držača dokumenata, verovatno svitka koji bi sadržao potpise imućnih trgovaca i svih ostalih koji su dobit stekli poslovanjem na teritoriji Konga.
Drugo remek-delo nastalo u isto vreme rad je skulptora Šarla van der Stapena i nosi naziv Misteriozna Sfinga. Aludirajući na naoružanu boginju strateškog, mudrog ratovanja, antičku Atenu, Van der Stapen stvorio je žensku figuru u slonovači, okovanu srebrnim šlemom i oklopom, koja prinosi ruku usnama poručujući posmatraču da bi trebalo da ćuti. Alternativno ime ove skulpture je Tišina, a o čemu to ne bi trebalo da se govori možemo samo da nagađamo, iako nagađanja mnoge navode da je u pitanju upravo prećutno tolerisana nasilna i tiranska belgijska politika u Kongu.
Krajem 19. veka političko-ekonomske promene i umetničke inovacije iznedrile su jedan novi stil, utemeljen na vizijama mladih umetnika opčinjenih egzotičnim svetom afričke džungle. Potpomognuti materijalnim blagostanjem države i izobiljem skupocenih materijala, kolonizatori i umetnici su, svako iz sopstvenih pobuda, doveli afričkog slona u svoje sale i holove, trpezarije, radne i spavaće sobe. Na taj način srce Crnog kontinenta oličeno njegovom florom i faunom utkalo se u tokove moderne evropske umetnosti deceniju ili dve pre nego što će zvanično i na velika vrata ući putem preuzimanja motiva afričkih maski na slikama Anrija Matisa i Pabla Pikasa. Ako vas put odvede u Belgiju i posetite neku od građevina Viktora Orte, Henrija van de Veldea ili Afrički muzej nadomak Brisela, primetićete da je nakon jednog i po veka slon i dalje u sobi.
Tekst je nastao na osnovu istraživanja istoričarke umetnosti Debore Silverman i njene studije Art Nouveau,Art of Darkness: African Lineages of Belgian Modernism.
jun, 2021.
