Koliko puteva čovek mora proći, pre nego što ga nazoveš čovekom?/ Koliko mora beli golub mora preleteti da bi usnio u pesku?
Nema razloga da pravim mistične uvode za ovu, svetski poznatu, muzičku poemu legendarnog američkog muzičara. Ne radi se o Bori Đorđeviću, kako bi naslov mogao da slaže. Slobodno možemo reći, junak je jedini Nobelovac među muzičarima. Mnogi od vas znaju da se radi o Bobu Dilanu, američkom kantautoru, folk/rok/kantri muzičaru čija karijera traje bezmalo šest decenija. Dilanu je mnogo toga pošlo za rukom: oštar, prodoran lični muzički i poetski izraz, pun bunta, besa, gorčine, nostalgije, poleta; bio je među prvim rok zvezdama zbog prethodno navedenih odlika ekscentričnog karaktera, zatim „tiha ilegala” gde se okrenuo izvornom američkom zvuku, u trenutku kada su mnogi prešli u komercijalu, i to globalnu; krajem osamdesetih projekat The Travelling Willbury’s sa Tomom Petijem, Džordžom Harisonom, Rojem Orbisonom i Džefom Linom; The Never Ending Tour i ljudi koji se takmiče po broju posećenih Dilanovih koncerata na toj „večitoj” turneji, koja traje i danas. Šlag na tortu, Nobelova nagrada za književnost, prethodno i Pulicerova. I od toga je Dilan napravio nešto svoje. Prvo se pet dana nije javljao na telefon, pa onda ceremonija za trinaest ljudi. No, stvari je mnogo, redaka je malo, pa idemo na pesmu.
Blowin’ in the Wind je Dilanov singl iz 1963. godine i, slobodno se može reći, njegov prvi veliki hit. Naime, Dilan je prethodno izvodio ovu pesmu uživo, doduše sa nešto izmenjenim tekstom u odnosu na verziju koja je objavljena. Sama po sebi, pesma ima šablon, gde su stihovi, u stvari retorička pitanja koja se nižu jedna za drugim. Znamo da je smisao retoričkih pitanja samo pitanje, a ne i neki konkretan, zadovoljavajući odgovor. Dilan je, dakle nizom pitanja, u stvari ubadao u srži nekih od gorućih problema Amerike u dvadesetom veku: rasna segregacija, „crvena strava”, ratno nastrojena javnost, verski konzervativizam. Postavljajući pitanje za pitanjem, davao je odgovor za odgovorom. U jednom intervjuu je čak izjavio da mu je prosto neverovatno da postoje ljudi koji postavljaju pitanja, na koje su odgovori odavno poznati, ali da su mu fascinantni i ljudi koji daju očigledno netačne i lažne odgovore na pitanja na koja je odgovor očigledan. Parafrazom, moglo bi se reći, i zidovi znaju odgovore. I vetrovi ih nose, ali niko ne haje, niti je koga briga, jer svako tera svoje.
Što se melodije ove pesme tiče, po samom Dilanovom priznanju, ali i primedbi drugog američkog legendarnog folk muzičara, Pita Sigera, ona predstavlja adaptaciju stare angažovane protestne pesme oslobođenih američkih robova koje je put naneo u Kanadu, We shall overcome, koja vuče korene iz kraja devetnaestog veka, a posle je postala poznata u obradi Dilanove bivše ljubavi, isto legende protestnih nota, Džoan Baez.
Vratimo se na stihove. Zašto baš ovakva forma? Neki muzički kritičari su smatrali da se Dilan poslužio formama određenih psalama iz starozavetne Knjige proroka Jezekilje i samog Novog zaveta, mada ne bih isključio ni samu dovitljivost autora, koja mu, tokom višedecenijske karijere uopšte nije bila strana, te da je ovakva konstatacija puka slučajnost.
Pesma je počela da se obrće na gramofonima te 1963. godine i, do danas, nije prestala. Postala je himna pokreta za zaštitu ljudskih prava u Sjedinjenim Američkim Državama. Zbog svoje tematike očekivano nije imala zapažen uspeh na top-listama, pa ni na onim folk/kantri, gde žanrovski i pripada. Ali, kako to ume da bude, obično takve pesme imaju dosta obrada. Pomenućemo samo neke muzičare koji su obradili ovu pesmu : trio Peter, Paul & Mary, Stivi Vonder, Nil Jang, Doli Parton, Pit Siger, pa čak i filmska diva Marlen Ditrih.
Za ovu pesmu su vezane i neke zanimljivosti. Bila je uvrštena u udžbenike engleskog jezika u Šri Lanki, iz koje je uspela da potisne Šekspira, što je izazvalo debatu na nacionalnom nivou. Dospela je u mnoge protestantske i katoličke crkve, a Dilan je čak izvodio i pred rimskim papom Jovanom Pavlom II prilikom Kongresa Rimokatoličke crkve 1997. godine, na šta je budući papa Benedikt XVI, tada nadbiskup Jozef Racinger, imao debele primedbe u nekim kasnijim obraćanjima.
Lako je Dilanu, tamo gde on živi ne duvaju bure, orkani i košave konstantno…
piše: Pavle R. Srdić
Link 1 : https://www.youtube.com/watch?v=vWwgrjjIMXA
