piše: Sanja Gligorić
Mnogi smo, nimalo skromno, do Šepardovog stvaralaštva došli indirektnim putem, preko njegovog prijateljstva sa Peti Smit. Ko se odluči za tu putanju najpre biva preplavljen željom da prodre što dublje u um čoveka čiji opus obuhvata neke od savremenih tekstova koji su od neprocenjivog značaja za pozorišnu scenu. Zatim se javlja uobičajeno pitanje – gde početi u tako izvandredno šarolikom književnom opusu? Moramo vam priznati da nemamo preterano koristan odgovor za vas, već bismo pre istakli da je ta dilema sasvim na mestu, te svaki čitalac mora za sebe pronaći put do srži Šepardovog pogleda na svet izraženog u delima. Stoga, u maniru postmodernizma, u čijem duhu i sam dramaturg, o kome govorimo u ovom tekstu, stvara, nećemo vam servirati konačan odgovor, već ćemo promeniti temu i smelo pokušati da podelimo zbog čega Šepard jeste tako veliki u očima kako čitalačke, tako i pozorišne publike, ali i drugih pisaca koji su imali čast da ga nazovu prijateljem.
Sem Šepard rođen je 1943. u Americi, gde je i preminuo u 73. godini, 2017. Njegova smrt izazvala je poplavu emocija i objava, na koje ni sama Peti Smit nije bila imuna, te je u tekstu za časopis Njujorker podelila svoj pogled na zaostavštinu Sema Šeparda, veličinu njegovog opusa, kao i prazninu koja neminovno ostaje za ljudima koje smo nazivali sebi bliskima.
Pozvao bi me kasno, noću, sa nekog mesta na putu, gradu duhova u Teksasu, stajalištu u blizini Pitsburga, ili iz Santa Fea, gde bi se parkirao u pustinji slušajući zavijanje kojota. Ali najčešće bi me zvao iz svog doma u Kentakiju, neke hladne, tihe noći, kada se mogao čuti ritam disanja zvezda. Uobičajeni poziv kasno u noć, iz vedra neba, neba plave boje koja oduzima dah, nijanse poput one na platnima Iva Klajna; plava boja koja nas navodi da joj se prepustimo, koja može voditi bilo kuda. Rado bih se razbudila, pripremila nes kafu i razgovarali bismo o svemu. O Kortezovim smaragdima, belim krstovima na Flandersovim poljima, o našoj deci, ili o istorijatu Kentaki derbija. Ali obično bismo razgovarali o piscima i njihovim delima. Latinskim piscima. Rudiju Vurliceru. Nabokovu. Brunu Šulcu.
Ovaj kratak odlomak jasno ukazuje na Šepardov nemirni duh, kao i na to da ga je uvek nešto navodilo da putuje i da se ne zadržava u istom mestu. Takvo je i njegovo stvaralaštvo, nemirno, razigrano, upečatljivo i toliko buntovno i razuzdano, da ostavlja bez daha. Šepard u maniru postmodernizma ruši zidove konvencionalnog stvaralaštva, načinje veliki broj tema i nikada nam ne pruža konačan odgovor, jer čemu svrha onog pitanja koje se tako lagano i jasno razjasni na kraju teksta. Uostalom, život i nije ništa drugo do serija pitanja na koja svako pokušava da pronađe odgovor za sebe.
U dramama Sema Šeparda jasno se oseća ukus gotičke tradicije, čije se primese provlače kroz činove. Svet njegovih likova je tu na sceni, a nekako je negde drugde u isti mah – u ostacima dezintegracije američkog sna, koji rovi duboke tunele u njihovoj svesti i duhu. Snažne emocije dolaze na videlo, a opet mnogo toga biva nedorečeno, prepušteno nama, čitaocima, koji pokušamo da dovršimo tekst, poput ruku, koje je u pokušaju crtalačkog čina Moris Ešer, umetnik paradoksa, zaledio u vremenu time što ih je prikazao na poznatom litografskom crtežu. Navedeni proces nastavlja se svakim narednim čitanjem – otkriva nam se dodatni sloj značenja, ali se nikada u potpunosti ne razjašnjava i ne otkriva suština.
Čitati Šepardovo delo jeste čin koji osnažuje naše umne aparate, za koje bismo ponekad rekli da su obamrli usled poplave informacija kojom nas mediji svakodnevno preplavljuju. Njegova bogata zaostavština u pogledu izuzetnih dramskih tekstova takođe nam potvrđuje da velike teme poput američkog sna, ljubavi, porodice i traganja za mestom u svetu nisu ništa drugo do iskonski i integralni porivi ljudskog duha, koji još od pamtiveka žudi za nekim vidom smisla, pa makar ga ostvario samo u neposrednom traganju kroz pisane reči.
