O predstavama se obično najviše piše koji mesec pre i koju nedelju posle premijere, što je i razumljivo jer će ljudi uvek najviše čitati o najnovijim događajima. Ipak, ne vidim zašto ne bismo mogli s vremena na vreme pisati i o nekoj starijoj predstavi, pogotovo o onima koje su zaslužile da se godinama izvode i koje će se, nadam se, još godinama izvoditi.
Nijedna knjiga, a još manje knjiga Dostojevskog, se ne može u potpunosti preneti na sceni. Uvek će nekom faliti po neka scena, ili dve, tri „ključne” rečenice iz knjige. Ono što se može učiniti je biti veran duhu, tj. preneti srž dela na scenu. Ana Đorđević je to i postigla u (barem trenutno) najuspelijoj dramatizaciji Dostojevskog na beogradskoj sceni. I drugi su uspeli biti originalni i verni u isto vreme, Zli dusi u Narodnom, ili Zločin i kazna takođe u JDP-u, ali čini mi se da se one ipak ne mogu u potpunosti razumeti ako niste prvo čitali samo delo. Svakako, ta dela se moraju pročitati, ali verujem da to ne bi trebalo biti uslov ni za jednu adaptaciju, pa ni Dostojevskog. S druge strane, Zapisi će se dopasti i ljubiteljima knjige, a navešće one koji je nisu pročitali da to učine.
Kao što ste već sigurno čuli, dobra postavka je pola režije, a Ana Đorđević je i ovde napravila pun pogodak. Ulogu Zverkova možete videti u izvođenju Marinka Madžgalja ili Ljubomira Bandovića a verujem da se nećete razočarati ko god vam zapadne. Bojan Lazarov, Đorđe Marković i Slobodan Tešić i više nego respektivno oživljavaju likove Trudoljubova, Simonova i Ferfičkina, i jasno nam stavljaju do znanja zašto glavni lik ne želi da bude deo njihovog društva, i zašto žali Trudoljubova koji to jeste. A bolje razumevanje likova, kao i same drame, se može postići i ako malo razmislimo o imenima likova.
Jeleni Trkulji u ulozi Lize verujemo neizmerno, a kad ćuti verujemo joj još više, samo potvrđujući pravilo da je u glumi manje uvek više. Treba spomenuti da se jedino Liza usuđuje nadati nečemu boljem u tom „podzemlju”, i shodno tome završava najgore. Od svih mogućih poruka koje možemo izvesti iz ove predstave, njena je možda najtužnija, ali svakako i najoštrija.
Nasuprot tom palom anđelu koji je jedini mogući spas za našeg junaka, na drugom ramenu čuči Apolon, u izvedbi Marka Baćovića. Od početka predstave, mada je načelno sluga, ne možemo da ne primetimo njegovu superiornost u odnosu na Čoveka, koja proizilazi iz njegove pomirenosti sa podzemljem takvo kakvo je i naslućujemo spuštanje Čoveka u to podzemlje gde jedino greje šolja čaja.
Ukratko, svi sporedni glumci nam savršeno predstavljaju suštinu svojih uloga i pored momenata jednodimenzionalnosti, koji se opet mogu tumačiti kao način na koji ih Čovek vidi.
Ali sve su to karike čija jačina, kao i sama predstava, zavise isključivo od katanca koji ih drži na okupu, a to je gluma Srđana Timarova u ulozi Čoveka. Ali prvo nešto o samom liku. Mada su Zapisi kraće, i čak manje poznatije delo Dostojevskog, psihološka kompleksnost Čoveka lako parira Raskoljnikovu. Senzitivan, inteligentan i povučen, skoro do granica samoizolovanosti, Čovek pred našim očima čeka dan koji nikad neće doći (Tokom gledanja više izvođenja, često su mi padali na um ovi i još po neki stihovi Metallica-e. Go figure.). U potpunosti se slažemo sa njegovom osudom društva, koliko god ona bila lišena milosti, sve dok i sam nije stavljen na probu. U tom trenutku već krećemo da se poistovećujemo sa likom. I upravo jer se toliko poistovećujemo sa Čovekom, ali i zbog toga što ovo ipak psihološka drama bez puno radnje, celokupni uspeh predstave leži na leđima Srđana Timarova.
Moram biti iskren i reći da dotični glumac ponekad poklekne pod težinom tog zadatka. U tim slučajevima tokom prve polovine predstave skoro ga i ne primećujemo, da bi u drugoj eksplodirao u manijaka koji nepovezano brblja i skače po sceni. Možda glumac pokušava da nam dočara koliko čovek može utonuti u duševnu bolest, ali sa takvim čovekom se niko ne poistovećuje, i sve pada u vodu.
Ipak, nije ovo bez razloga jedna od mojih omiljenih predstava. Ako uspete da naletite na Timarovo dobro izvođenje, prisustvovaćete jednom od najistančanijih, najdelikatnijih, najsuptilnijih, ukratko jednom od najboljih performansa na našoj sceni. Srđan Timarov jeste Čovek i maestralno dočarava ulogu, koji za razliku od drugih junaka Dostojevskog, ne predstavlja najtamnije, več ono najniže u svima nama. Upravo u njegovoj glumi i možemo naći gore pomenuti duh ovog književnog dela. U tim slučajevima, Timarov je katanac koji sve čvrsto drži na okupu, posle čijeg zaključavanja ćete danima razmišljati o Čoveku u sebi. Verovatno nam zbog te visine, toliko bodu oči oni slučajevi kad sa nje sklizne.
Ovim se, doduše, ne završava ova diletantska kritika. Nisam izdržao i pisao sam i dalje, ali nama se čini da možemo završiti i ovde.
Pozorišni dodatak
Svakog meseca mali deo svoje rubrike ću odvojit da podelim sa vama veb stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni, ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.
Dramski program Radio Beograda već 35 godina čuva i neguje tradiciju radio-drama. Tokom tog dugog perioda oni su snimili bukvalno na hiljade radio-drama, a taj broj se svakodnevno samo uvećava. Jedan relativno mali broj tih snimaka (koji doduše u apsolutnom smislu broji na stotine) se može naći i na internetu, a jedan od njih su i Zapisi iz ’71 u izvođenju legendarnog Ljube Tadića.
piše: Igor Belopavlović
