Svetla su se ugasila i od publike se preko interkoma tražilo da se okrene i pogleda iza sebe, da bi nam nedugo potom javili da je to bilo krajnje nepotrebno, okrenuli smo se nazad i na bini, ispred i dalje spuštene zavese, se pojavio, niko drugi do Andrija Milošević, za koga do tog trenutka nisam znao da igra u predstavi. (iznenađenje br. 2) Nešto je rekao, ljudi su se nasmejali i vratio se iza zavese. Predstava je počela, pojavili su se glumci. Viktor Savić u ulozi sredovečnog (koliko je to duhovito) detektiva, sa šmekom film noara, kao neki Džek Nikolson iz Chinatown-a, odlazi da gleda misterioznu predstavu u opskurnom londonskom pozorištu. Zatim se pojavila privlačna devojka/dama u nevolji Anastasia Mandić, koju će malo kasnije Viktor neuspešno pokušati da spasi, da bi se nedugo potom ta ista dama reinkarnirala u novom liku privlačne devojke/dame u nevolji koju će se, nadao sam se, ovaj put, mladi, budući Džek Nikolson, potruditi da spasi bolje.
U međuvremenu, treba napomenuti, na bini su se pojavili Andrija Milošević (ponovo) i Goran Jevtić. Ovaj neočekivani dvojac će se ispostaviti kao najupečatljiviji deo predstave. (iznenađenje br. 3) Kako se špijunska drama odigravala oni su predstavljali sve sporedne likove. Ovde moram napomenuti da je predstava na prvom mestu komedija, te da predstavljeni likovi nisu mnogo više od karikatura, ali kakvih karikatura! Sa izuzetnim duhom i spretnošću ovaj dvojac je naočigled intrigirane publike prelazio iz likova progonitelja, do slučajnih prolaznika, do pomagača glavnog glumačkog para. Upravo su ponavljanja tih likova progonitelja ono što radnji daje tempo i drži gledaoce na ivici sedišta.
Šalu na stranu, predstava sa relativno oskudnom scenografijom i četiri glumca, besprekorno drži pažnju celim svojim tokom. Maštovit način na koji su reditelj Vladimir Aleksić i glumačka ekipa rešili scene i savršeno tempirano izvođenje dozvoljava gledaocu da se u potpunosti prebaci u realnost triler/komedije koja se odigrava pred njim. Scenska rešenja sa korišćenjem pozadinske projekcije kao i minimumom scenografije i rekvizita da bi se prikazali prostori i atmosfere u kojima se radnja dešava su dobro osmišljena i praktična.
Sa druge strane, ovo nije predstava koja će vas ostaviti da o njoj razmišljate dugo nakon što ste je pogledali. Lak humor, fizička komedija i slepstik su postigli tačno očekivano dejstvo sa publikom koja se uglavnom sastojala od tinejdžera. Tako da svaki put kada je moguć romantični, da ne kažem seksualni, razvoj situacije bio insinuiran i osujećen, publika se smejala od sveg srca. Isto tako su se smejali i manama karaktera progonitelja koje su ih sprečavale da se konačno dokopaju spretnog glavnog junaka. No, ipak moram da izdvojim lepotu celokupne glumačke igre koja se desila pred nama.
Uprkos tome što dramski nisam video ništa novo i uprkos tome što su sami likovi predstavljeni vrlo površno, sama igra i sloboda koju je tih četvoro ljudi pokazalo na bini je istinski očaravajuća. Upravo ona nosi veliki osećaj slobode i ljubavi prema životu (pa maker glumci uživali samo na tih 90 minuta koliko je trajala predstava) i to se osetilo. Dovoljno da sam se i ja kao posmatrač osetio pozvanim da takvoj slobodi izraza barem još malo više težim.
Na kraju, ovu predstavu ne bih preporučio ako tragate za odgovorima na pitanja koja sebi postavljate, niti ako vas lak humor odbija, ali ako želite da se zabavite ili vam treba odmora ili želite nekoga da uvedete u svet pozorišta na blag i neopterećujuć način, mislim da bi ovo bila dobra predstava za vas.
Pozorišni dodatak
Kao i kolega pre mene, trudiću se da svakog meseca mali deo svoje rubrike odvojim da bih sa vama podelio veb-stranice i linkove za koje mislim da bi bili korisni ili bar zanimljivi svim ljubiteljima pozorišta.
Možda bi vam bilo interesantno i da pogledate Hičkokov film po kome je rađena predstava.
piše: Nenad Tesla
